 | Драгана Андрић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
НИЈЕ ОВО ВРЕМЕ ЗА НАС
Одакле ти знање
да погодиш час
уђеш у моју песму
и вриснеш незамисливо
а онда ћутиш
исто као ја
шта ти још треба питаш
зар није довољно
што мењамо свет
и скупљамо плодове
много је посла за нас
испод дрвета где је рађала страст
не желиш да видиш како је тешко
крхким гранама да одрже све
надошле шапате изливене кише
питања изговорена по неколико пута
док свет тера по своме
није ово време за нас
без страха и стида
где улоге споредне умањују
вредност осећања која се
за живот боре
склоњена под кожу
где им је и место
у тегоби малаксала
губе снагу пред таласом
неизбежног
ЈЕСЕН
Племенита зрела јесени
разголићује те жуто лишће
док звона дарују
песму ветровима
из зелених очију
младост је исељена
сенке одшкринутих капака
посматра пахуља бела
зна се ред
на календару доба
од свега што нестаје
из склопљених дланова
тишина рађа се
променом боја
покреће се слика права
ни стара ни нова
између свих снова пробуђених
на литицама времена
ЦРНО И ЦРВЕНО
Осећаш ли
између сасвим
прозрачних перли светлуцања
како крв боји тишину
а вина пламен сагорева разум
шта смо имали
плаву месечину
слепила белину
и пређене раздаљине
између набора времена
крв је текла
црна и црвена
испружи длан
јер ту сам
и ти си
овај сто и боца
чека окупљање
ослобођених од свега
што нема снагу да преживи
снабдевени смо плодовима
разбијених заблуда и носимо
медаље добијене у тунелима
пробијеним кроз очи
измењених очекивања
ни први ни последњи пут
у многим вековима
земаљског боравишта
господар и жртва заменили улоге
израњају из светлости
пред зачуђеним погледима
оних који не верују
у рођење из пламена
сад јасно виде преображај
подигни чашу ред је на нас
замисли
живимо и ми
који смо имали па немали
у тражење се претворили
није до нас све говорећи
биле су само погрешне речи
поганог језика који дави
узми гутљај нек спира муку
и ове песмице које говори срце
крви црвене ко боја у чаши
дуго се удаљавало
да би срело себе
више не тражи
заустављено поред стола
чека лепе вести
да наздрави
