детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРЦЕ СВЕ ЗНА

У давна времена, можда и не тако давна, стотинак година понекад у животу народа и не значи много, народ је имао обичаје који су се строго поштовали. Знало се кад се и како шта чини. Предано се радило а повремено би се на саборима уз музику давало одушка напорима и бригама. Тада су се склапала пријатељства и спајали млади да би наставили живот породице. Родитељи су у томе имали главну улогу или најстарији чланови који су о свему бринули. Но, увек има и изузетака.

Бане је био зрео момак, чак је и окаснио са женидбом, у то време чим се постане пунолетан, одмах би се родитељи побринули да се млади удоме и стварају породице.

Но, Бане је имао неки унутрашњи компас који га је у свему водио па и у томе и ни пред ким није хтео да погне главу. Упркос љутњи родитеља што се не жени, а предлагали су му бројне лепе девојке из добрих кућа, он би само одмахнуо руком и рекао: Није време. На приговор да је време одавно прошло, он би само загонетно одвратио: Моје срце зна!

Била је  блага зима, Божић само што је прошао, а на Мали Божић у Житковцу код Звечана, одржавао се сабор и он реши да пође некако осећајући да ће се ту нешто важно десити.

Стигао је лепо обучен у народну ношњу као и већина младих. Поздрављао је пријатеље, играо у колу, певао и на неки начин  био главни, пленио је харизмом коју су сви осећали.

Изненада се окрену и иза себе угледа прелепу младу девојку, готово  девојчицу врло развијене телесне грађе, иако је он одмах схватио да се тек задевојчила. Погледи им се сударише као варнице муње а она не обори поглед, што њега зачуди. Очекивао је да ће се постидети.

Погледи потрајаше, и као да су у себи имали сонду која испитује и најситнији детаљ оног другог.

У том часу, његов добар пријатељ, а њен брат рече у шали:

― Полако, момче, немој ми сломити сестру тим убојитим погледом, она је још дете, нема ни пуних петнаест!

― А, тако, дакле, ти и од пријатеља кријеш ово благо...

Још он не заврши реченицу а она смело иступи:

―  Ја сам Нада, и нисам дете, а мој брат добро брине о својој сестри.

Бане га срдачно загрли и спонтано рече:

― Бринућу и ја, ако Бог да!

Гоч је својом буком заглушио његове речи и убрзо се њих двоје нађоше у колу.

Бане је одједном осетио како му се прса шире, како би могао полетети, како је нешто дуго скривано у његовој души што га је заустављало, отклоњено. Како се с лицем те девојке сав свет у њему преобразио. Како је онај компас  заустављен и како је потрага за правом завршена. Права је стајала пред њим. Нада. Какво обећавајуће име, помисли он. Знао је да ће је срести зато није пристајао ни на једну. Потврдило се да срце заиста зна!

Обоје су понесени музиком окрилатили, играли једно до другог, гледали се очима срца и знали да су се срели за сва времена.

Њен брат који је одлично познавао свог пријатеља као пробирљивог ћудљивог самца, одмах схвати шта им се дешава. Но, она је такорећи дете, нема ни пуних петнаест година. Шта да уради, ако је он затражи. Зар да га одбије, а с друге стране, како да прихвати, она није ни свесна шта јој се дешава. Понела ју  је музика, његова пажња, задивљеност коју је видела у очима свих који их гледају.

Време је одмицало у весељу и надметању младих ко ће најдуже издржати у колу. Бане се, на тренутак,  извини Нади и пође да потражи њеног брата који је негде седео и пио са својим друштвом.

Кад му се приближи, овај му у шали рече:

― Преживе ли, толико игре није лако поднети.

 ―  Данас је започела  моја игра за цео живот. Моја најдража и најозбиљнија игра. Роде мој, ово је Бог удесио. Да једина девојка због које сам на први поглед изгубио главу, буде сестра мог најбољег друга. Нећу дужити, а Бог ми је сведок да ћу рећи само истину: Ја данас  одавде не идем без твоје сестре Наде!

Било је то као удар грома из ведра неба.

Надин брат се готово затетура од силине ових речи. Нису имали оца и он је био глава породице и сва одговорност била је на њему.  А знао је свог пријатеља као одлучног, часног и озбиљног човека. Знао је да ни  ове речи није рекао пре него што је озбиљно размислио. На тренутак се презноји у недоумици шта да каже а да га не повреди.

― Па, добри мој, што се мене тиче, ја бољу прилику за сестру не бих нашао ни да је свећом тражим. Но, не питам се само ја, морамо и њу да приупитамо.

              ―   Свакако, одговори Бане, ја већ  знам тај одговор.

За кратко време, прангије огласише да је окорели нежења Бане изабрао животну сапутницу.

Убрзо кренуше према Падинама на планини Рогозни, без много речи које су некако биле излишне. Све је изгледало логично иако је све било нелогично у тако муњевитом редоследу збивања, њих двоје су осећали како су повезани нечим дубоким и као да су одувек били скупа све знају једно о другом и не морају  да кажу ништа  да би се упознали.

После неког времена стигоше код Рујшке школе и седоше да се одморе. Бане усхићен срећом што је Нада пошла у живот с њим, пружи руку да је загрли.

Она се хитро одмаче:

 ―  Никако, само кад уђем у твоју кућу, тад ћу бити твоја жена.

Он се само насмеши и помисли, то је права честита девојка, ако Бог да имаћемо времена да се  грлимо док будемо живи.

Свадба је брзо обављена и младенци започеше свој живот иако је Други  светски рат већ беснео свуда около.

Не потраја много,  тек неки месец и њихова срећа би на најгнуснији начин прекинута. Бане је био регрутован и са неколико младих момака, потом,  одведен  у Немачку у заробљеништво. Нада је неутешно плакала, молила се и веровала да ће јој се вратити.

Дубока туга затамнила је њено блиставо лице пуно љубави. Скривала је свој бол и била послушна снаха.

Али, време је одмицало. Чинило се да је све завршено. Да се никад више неће срести са вољеним супругом.

Комшије су је кришом пратиле и многи су је онако расцветалу пуну љубави и једру, прижељкивали за себе или већ помишљали како би је требало поново удати јер  се по свему судећи Бане више неће вратити. Можда је погинуо, мислили су,  а можда је и остао тамо да живи као и многи други који су засновали нове породице и никад се више нису вратили.

Долазили су јој са разним предлозима а она је изговарала само једну реченицу:

― Само кад чујем да Бане више није жив!

Срце јој је говорило да не губи наду. Веровала је свом срцу  у којем је он од првог погледа, у његову љубав. Знала је да ће он савладати све препреке и доћи да наставе свој велики сан тако снажно покренут њиховим погледима, унутарњим осећајем да су две половине исте целине љубави која се из свемира спусти на изабране да ту опстане за вечност.

Док је проживљавао најтеже тренутке у заробљеништву Банету је пред очима стално био онај Надин поглед који их је спојио и уливао му је снагу. Ма како клонуо и телом и духом кад би се у мислима срео са њеним очима, знао је она га верно чека и да ће се  он срећно вратити кући. На тренутак би га спопао страх, она је толико млада, нису се ни упознали како треба. Можда је неко преотме, можда је она изгубила веру у њихов брак. Но, убрзо  би целим бићем осетио да греши, да не сме ни најмању сумњу да има.

Кад је требало да крену назад у своју земљу те ноћи  уснио је тако необичан сан и кад се пробудио знао је да ће све бити како треба. Сањао је да је рањен и затворен негде у некој кули и да осећа страшну жеђ. Немачки војник га чува и на његову молбу да му да воде, он га пусти да дође до извора.  Иде иза њега и таман је требало уснама да дотакне воду, груба рука би га зграбила и удаљила. И то  се понављало много пута, а он је умирао од жеђи. У једном тренутку, помисли да се помоли Богу за кап воде не би ли се спасао, можда ће му се смиловати. Подиже главу и изнад себе угледа Надино уплакано лице. Сузе су јој  се сливале  низ лице  и квасиле му усне. Он осети како му се враћа снага, зграби непријатељског војника узе му пушку и ослободи се. Кад се пробудио био је сигуран да  га вољена жена чека у њиховој кући.

Те ноћи ни Нада дуго није могла уснути. У неко доба склопи уморне очи. Не зна колико је тако готово седећи жмурила тек, виде га у неком пустом пределу омршалог и готово беживотног. Сузе јој кренуше и она из свег гласа поче плакати и дозивати га. Утом јој се учини да и он њу зове. Надо, Надо. Глас је био све јачи  и она онако буновна скочи, виде да је свануло а глас је долазио из дворишта. Она потрча, готово сигурна да је стигао. Њено срце осетило је да је близу. Отвори врата и виде суседа како је  сав насмејан дозива.

― Муштулук, муштулук,  Бане се враћа, послао је депешу из Београда. До увече биће овде.

Нада из све снаге заплака. Никад се  није тако слатко исплакала. Овај пут од радости.

Њен вољени супруг вратио се увече и срећа је тек тада на прави начин почела да цвета и даје плодове. Као најлепши изданци стизали су један по један син, њих седморица, потом и њихова деца, унуци. Сви вредни, достојанствени и часни. Била је то  најбоља награда за њихову истрајност и борбу са животним недаћама, за њихов складан однос пун узајамног  поштовања и без сукоба. Бог их је наградио за верност и подарио им дуг живот. Готово пуних шест деценија поживели су скупа потврђујући да срце  заиста непогрешиво  бира и да све унапред зна!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: