детаљ слике: КРК Арт дизајн

Војин Тривуновић: СВИ БИ ДА СЕ УКЊИЖЕ 1/1 У КАТАСТАР КЊИЖЕВНОСТИ

Војин Тривуновић, рођен је 1956. године у Рудићима код Гламоча. Врло рано почео је да објављује пјесме у новинама и часописима. „Мале новине“ из Сарајева су га наградиле за поезију (1970). То му је најдража награда.

Прву пјесму за одрасле објавио је у сарајевском „Ослобођењу“ (1974). Још као студент у Новом Саду биран је у Круг најталентованијих младих пјесника (1977).

Поред књижевног бавио се и новинарским радом. У Новом Саду је био стални сарадник „Гласа омладине,, и члан Књижевног клуба Културног центра „Радивој Ћирпанов“ и Књижевног клуба при „Трибини младих“. Уређивао је и Билтен књижевног клуба при „Трибини младих“ у Новом Саду. По доласку у Бањалуку почео је да објављује у „Гласу“, а писао је и у „Ослобођењу“, „Независним новинама“, а уређивао је и сатирични додатак „Патка“. Био је директор и главни уредник „Крајишких новина“ Уређивао је новине „Империјал мач“ и „Коло“ као и сатирични лист „Јазавац“. Био је и потпредсједник Управног одбора  Новинско – графичког и издавачког предузећа „Глас Српске“ у Бањалуци.

Прву књигу објавио је 1984. године. До сада је објавио дадесетак књига поезије, прозе, сатире и афоризама.

У част 180 – годишњице појаве Првог српског буквара Вука Караџића, приредио је и објавио (2007) фототипско издање.

Приредио је и објавио избор из поезије бањалучких пјесникиња „Бањалучке ПоетОне“ (2019). Такође, приредио је избор украјинске поезије “Пјесме Крајине и Украјине” (2017).

Добитник је више значајних награда.

Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије. Бави се и издаваштвом. По образовању је дипломирани економиста. Предсједник је Градске организације Црвеног крста Бањалука. Живи у Бањалуци.

Војин Тривуновић

Књижевни ЕСНАФ

Књижевна радионица Кордун

Неда Гаврић, Бања Лука 29.11.2024. 

Ваша поетска визија, исказана кроз циклус песама "Гнијездо птице Косовке", награђена је престижном наградом "Стојан Степановић" на манифестацији "Вукови ластари", једној од најстаријих манифестација. Какав је био Ваш емотивни доживљај тренутка када су Вас овенчали овом значајном наградом?

Ове, и крајем прошле године: ''навалиле'' на мене књижевне награде: Златна струна у Смедереву, Гајков пјеснички шешир у Модричи, Повеља у Костолцу, Пелагићев рунолист у Бањалуци и 8. новемра, Вукови ластари и Друштво Караџић у Вуковом дому културе, уручише ми награду. Све су то била за мене пријатна изненађења. Нисам стигао да се радујем. Буде ли још још нека, да будем нескроман, почећу да се веселим, а и ако не стигне радоваћу се сусретима са читаоцима у поводу 50 година књижевног рада и 40 година од појављивања моје прве књиге и прославити сва ова књижевна признања. У Лозници сам упознао честите писце из Књижевног клуба'' Вук Караџић'' који води пјесникиња Свјетлана Гајић. Радовао сам се посебно сусрету са мојим пријатељицама Зорком и Невеном, врсним пјесникињама и нарочито, сусрету са Љубомиром Ћорилићем, добро познатим књижевником.

Вече у Кући Милановића, где сте били централна фигура и добили признање "Пелагићев рунолист", вероватно је било испуњено емоцијама и захвалношћу. Можете ли нам поделити неки посебан тренутак или утисак који ће Вам остати урезан у сећању заувек?

У тој кући – новој љепотици културе у Бањалуци, све је било на високом нивоу. Дјелом, захваљујући Управнику културног здања проф. др Душку Певуљи и свакако публици која је здушно поздравила долазак књижевне награде ''Пелагићев рунолист'' у моје руке. Искористио сам прилику па у „позадини'' награде промовисао нову књигу пјесама ''Хватати змију туђом руком“ која је објављена код издавача ''Неказано'' у Бару, уз свесрдну помоћ књижевника Лабуда Лончара. Да не заборавим, давалац награде је Књижевна заједница ''Васо Пелагић'' из Бањалуке, а предсједник жирија наш чувени књижевник Ранко Прерадовић.

У светлу ових важних догађаја, јесте ли приметили колико су медији пратили ова признања и како су књижевни догађаји обликовани у медијском простору? Како видите улогу медија у промоцији књижевности и уметника?

Сео деда унука у крило ...

Да, посебно сам задовољан медијима. И да су хтјели бити присутни, не би било мјеста за њих у вријеме додјеле ових награда. Нажалост, и код нас све иде по пројектима из посебних мјеста са којих велики и силовни све закувавају. Да су ти силници, иоле културни било би и културе. Културу, као општи појам убили су прије док се није упојмила. Прихваћен је тај изазов некултурних кретања, култура више није на такозваној маргини (ни новинској). Не кривим новинаре, они пишу како им нареде. Па и за ситне плате. Неко има циљ да нас као људе све разгради, да будемо разграђени као они густи сокови. Медији су у власништву капитала, а капитал тражи да се оплоди. Тако је Маркс говорио о капиталу и капиталистичком поретку. Такозване управнике свијета интересују само наслови пуни таме, крви, патње, страха, олова... Зар није иста појава превладала и у другим областима културе, рецимо филму? Дакле, треба цијенити своје књиге (и дјела других), не треба их давати бузашто. Или, чешће низашто. Нису ми очи толико далековиде, да видим улогу медија кад су писци и књиге у питању. Сада се правим да сам код очију слијеп.

Кроз Ваш дугогодишњи књижевни пут, од првих корака до данашњег дана, сигурно је било много изазова и непроцењивих искустава. Можете ли нам описати један кључни тренутак или прекретницу који је обликовао Вашу поетску стазу?

Ово је веома неуобичајено питање. Нисам сигуран да ћу знати одговорити. Мени се није десила никаква прекретница, јер сам још као млад пјесник изградио свој стил писања. Тек су то сада примјетиле неке ''невјерне  књижевно – критичарске Томе). Неки признају да сам у поезију увео правац економије ријечи. Дакле, пре кретања у поезију, прекретница моја бјеше.

Живот ван књижевних оквира често инспирише и обогаћује уметничко стваралаштво. Како сте успели да интегришете своје лично искуство и емоције у Вашу поезију и афоризме?

Књижевност није ништа друго већ пресликавање слика живота у пјесме, приче, афоризме и књиге. Давно сам био биран међу најталентованије младе пјеснике, нисам студирао књижевност као већина других из те генерације, који су се добро позиционирали у установе културе.

Не бих ни наставио да пишем поезију, јер сам схватио у те дане младе да се књижевни конкурси намјештају, да не дадох Ранку Прерадовићу смотак мојих пјесама, да им провјери ''знање''. Ранко о мени и мом књижевном стварању до дата није имао појма. Ваљда му је било ''преко нечег'' младих пјесника, полетараца, рече ми, ако не буде ваљало да ће бацити у канту за смеће. Молио сам Бога да ће се наћи неко ко ће испред њега шутати смеће. Нешто касније (1984) Прерадовић ће написати у својој рецензију за тај рукопис, између осталог: да Крајином поиграва још једно пјесничко коло. Афоризме сам озбиљно писао, међутим са свих страна навалише афористичари преписивачи. Они су на сцени. Исто као и пјесници слагачи туђих стихова.

У савременом свету где је конкуренција оштра, како проналазите своје место на књижевној сцени и промовишете своја дела?

Бићу искрен, не видим се ја- ту. Не постоји оштра конкуренција. И књижевност се утопила у глобализам. Сви глуме поштење, а гледају, најчешће своја посла. Углавном своја имена књижевници ''књиже'' испод жита. Сви себе смјештају у Катастар књижевности. Али мало је оригиналних да би били уписани као власници 1/1 у тај Катастар.

Како планирате да наставите да истражујете и изражавате своју поетску мисао у наредном периоду?

Уопште немам план. Код мене је: што на уму, то на друму. Мислићу онако како ми мисао однекуд у оловку дође, као у оној мојој пјесмици:

О ПОСТАНКУ

Претвори се у прах

Увуче у срце оловке

Ријеч

 (Из књиге ОПКОЉЕНО КОЛО/Награда ЗЛАТНА СТРУНА/

Смедерово/ 2023)

Да не заборавим, на крају, а крај је најважнији. Надам се да ће се неки издавач закачити за овај разговор и дати шансу новом ми рукопису, поетском: Извраћена кошуља. Нека и то буде разлог радовања.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: