детаљ слике: Sirmium.info

Академик Матија Бећковић: ПОЕЗИЈА, ТО ЈЕ СУДБИНА ЈЕЗИКА

Матија Бећковић (1939)  један од највећих савремених српских песника и мислилаца, редовни је члан Српске академије наука и уметности. Објавио је више десетина књига, издваајмо: Вера Павладољска (библиофилско издање Радомира Стевића Раса, 1962), Тако је говорио Матија (Просвета, 1964. и 1965), Рече ми један чоек (Просвета, 1970, 1976), Косово, најскупља српска реч (Глас цркве, 1989), Чији си ти, мали? (БИГЗ, 1989, 1990), Овако говори Матија (Дечје новине, 1990), Ћераћемо се још (Октоих 1996), Три поеме (Српска књижевна задруга, 2015), Сто мојих портрета (Новости 2018), више издања сабраних и изабраних песама. За свој рад добио је преко 80 награда и признања. Разговарали смо о поезији и његовом стваралаштву.

Књижевна радионица Кордун

Књижевни ЕСНАФ . 08.12,2024.

Разговарала: Слађана Миленковић

Извор:Sirmium.Info 18/05/2024

Вашу поезију одликује употреба фразеологије, заступљен је, нарочито у ранијим збиркама и помало архаичан дијалекат. Откуда интересовање за архаичност?

У наше доба се дешава једна велика побуна против самога говора, млади људи готово више и не говоре, ко год каже неке две, три реченице, одмах кажу да он смара и да гуши и неко се показује како је плав по врату. Споразумевају се људи са неколико појмова: супер, ок, wоw, то је заменило хиљаде реченица. Све су приче некако компромитоване, испричане и нико више и не очекује да ће му неко нешто рећи што већ није толико пута чуо, а поезија, то је судбина језика и један посебан облик постојања језика, та устава се пуни и каткад се у некој књизи испразни и потроши. Кад се говори тако сиромашним језиком, готово се не говори, имате те речи разваљен, одваљен које су ко зна одакле извучене из које старине, а то је само зато да унесу мало свежине у то сиромаштво и сивило.

Како налазите и бележите те архаичне речи сигурно нису извор само речници него их бележите из говора данашњих људи?

Модерна поезија није прекинула везу са живим говором, од тога и зависи њена судбина, чим се та веза прекине, она постаје мртво слово на папиру. Чим не можете да говорите неке стихове гласно, да их говорите другима и да комуницирате са другима, онда је то само гомила речи на папиру грађена по некој механици и може да буде  као нека перика која није везана за живо ткиво. Све што има везе са живим говором било да се пева или пише, то је опстаје.

Ваша прва поема и прва љубав, како сте навели, јесте Вера Павладољска. Можете ли да се присетите за нас како је та поема настала? Објавили сте је још као студент.

Поезија је паметнија и дубља него песник, песме више знају него њихов творац, тако да ја у то време када сам написао ту песму нисам ни слутио каква ће то бити далекосежна прича и наум. Писао сам ту песму у време кад сви пишу љубавне песме, био сам матурант Ваљевске гимназије. Једино што је било ту можда ново, то је да сам употребио једно конкретно име, једне постојеће девојке која је сада послала књижевни јунак, тако се тада она звала и ко зна да се звала друкчије да ли бих то име употребио. Ту сам песму објавио у студентском листу Видици, кад сам био студент, мислио сам да ће то бити прва и последња, нисам слутио ни да ће то бити моја прва књига и прва песма и да ће моја прва љубав бити моја жена и мајка моје деце и да ће се живот и поезија до те мере испреплетати, и да ће нас онда опет судбина раставити, па да ћу ја опет певати о неком другом полувремену живота и да ће оно бити пролог, а ово епилог и да ће то све постати једна целина која је излазила као из саме себе, а у ствари још једном се показало то да поезија више зна и боље разуме, него онај који ствара.

Однос песника и песме постало је филозофско и естетско питање. Колико је песма и даље Ваша песма када је предате публици међу корицама једне књиге?

Најбољим песмама нисте потребни, тако да Вас оне напусте, као она најуспелија деца. Можда бисте хтели, као што хоће родитељи да буду тој деци потребни и да им нису сувишни. Тако и Ви, некако бисте хтели да пратите живот тих песама које оду међу читаоце. Оне имају толико садржаја колико има читалачких доживљаја, сви ти доживљаји су равноправни са песниковим и он нема никакву предност, у том смислу. Писана реч стиже негде где Ви и не слутите и сретнете негде њене последице где нисте ни помишљали да ће икада стићи. Она има самосталан живот, а Ви све што сте могли да урадите, урадили сте и то је оно што је на папиру и све те касније приче и адвокатуре да нешто додате или да нешто тумачите, њој нису потребне. Док неуспеле песме, опет као неуспела деца увек траже да их помало браните и да их мало препоручујете и да причате као родитељи за ту децу да су и они паметни, добри, али да их људи нису довољно добро разумели.

Поему „Ћераћемо се још” можда је боље разумео народ него ико. Ту су и нека од Ваших најпознатијих дела као што су „Чији си ти мали” и „Тако је говорио Матија”. „Ћераћемо се још” чини ми се да је осликала боље него ишта нашу тадашњу ситуацију.

Да, то је боље разумео народ и публика, него они од којих би се то очекивало да ће разумети. То су опет неки проналасци у самом и језику где само испишете историју неке речи, покушавате да је нађете све где би она могла бити, и онда то у ствари постане биографија те речи. Колико је она више везана за говорни језик и живот људи, утолико пре. Поред свега што се непрестано говори, да је већ крај поезије, да то нико не чита, да песници нису оно што су некада били, када су други медији заменили књигу, опет ко год срећно споји две речи, то има велики одјек, не само у том песничком братству, које постоји свуда. У сваком месту живе песници и та сабраћа прате шта се ту све догађа, и где су се две, три речи и судариле, и срећно спојиле, и нешто засијало и онда се потврђује да оно што је било на почетку, да ће бити на крају.

Објављивана су више пута Ваша сабрана и изабрана дела. Шта сте сабирали међу овим делима?

Више пута је објављивана моја поезија. Само сам поезију груписао, својевремено, у Сабране песме, најпре је то било у Српској књижевној задрузи, у више издања, па потом, поводом 60 година, касније поводом и других јубилеја. Једном таквом приликом, у Немачкој је штампано специјално издање које је обликовао наш велики типограф, професор у Хамбургу, Јовица Вељовић. Он је стручњак за писмо и слова, за најпознатије светске новине као што су Tajms, Cajt, направио је фонт за слог. Тако је направио специјално ћирилично писмо за ту прилику и за те књиге, онда их и повезао у некој најбољој немачкој штампарији јер се и то штампарство изменило и компјутери, интернет су учинили сувишним многе од тих заната и струка, везаних за књигу, али ипак су остали на свету, ти који чувају ту вештину и који знају шта је писмо, и шта је слово, и шта је регуларна и законска ствар, а шта је дивља градња и измишљотина. Кад је он, рецимо, штампао једну моју поему ћирилицом, посветио је неком свом другу из Јерусалима који већ има 90 година и сад тај не зна ни српски, нити зна ћирилицу, али он је имао ко зна колико примедби њему, на обликовање овога и онога, већ не знам шта је то било, али они се споразумевају и знају шта је штампање, шта је папир, шта је слово, шта је књига. Он кад узме књигу, одмах је отвори, па ако се она разломи, ако је лепљена и ако се распе, није никаква књига. Ако може да се савија и ако је ушивена, ако је удешена, то је већ стари и овештали занат који тако чувају појединци. Када већ то причам, пошто ја пишем руком, а пишем и на лаптопу, он је рецимо мени донео перо и перницу, то је она држаља у коју се ставља перо за писање мастилом, а ту држаљу направио је бивши космонаут, неко ко је летео у тим сателитима, сада у Калифорнији прави те пернице од посебног дрвета. Тада су ме питали да измерим руку, колико ми је дуга подлактица, колико шака, како држим перо, да неко појачање има на дну те држаље да би то клизило по папиру и сад одједном, видите какав је то спој најновијих космичких истраживања и људи који су већ тамо били и те прве вештине и првих алатки јер се песме пишу и сад као пре 2000 година. Свашта се променило али за песму није потребно ништа него да имате мало папира и да имате чиме да пишете.

Поема „Кад дођеш у било који град” постала је такође веома популарна и живи у народу јер „Тако је говорио Матија”, како каже наслов такође Ваше збирке. Како Вам изгледа било који град кад дођете у њега, као што је, рецимо, Сремска Митровица?

Поема „Кад дођеш у било који град” је наставак поеме „Вера Павладољска”, то је у ствари епилог, написана је пост фестум и на неки начин, као што се заокружује живот, тако се и заокружује Ваше дело и они почеци, као на неком разбоју где бисте нешто ткали, онда на крају извлачите оне последње нити и завезујете машнице и чворове и то, на неки начин, све, добија смисао који нисте на почетку знали, а то представља опет неко велико задовољство.

Наступили сте на 8. Вишњићевим књижевним сусретањима у Шиду, а пре четири године овде сте добили Вишњићеву награду. Колико се данас негује традиција настала на трагу гуслара и епског песника Филипа Вишњића?

Прво је било право изненађење кад сам видео да се овде музичка школа зове Филип Вишњић, нигде друго се не зове, а требало би да се зове свуда. То је био наш први и најславнији музичар. Обично се зову гусларска друштва, а не зову музичке школе, мада је то била наша прва и најважнија музика. Извесна Бојана Пековић која је победила неком такмичењу талената, са гуслама је отишла у Хелсинки и тамо се уписала на музичку академију и гусле су постале њен главни инструмент. Кажу да финска просвета и школство поштују све посебности на свету, када је она донела инструмент који они пре нису ни видели, они нису часа часили да јој се поклоне, академија је увела тај инструмент у програм, мислим да сад већ и завршава студије и она је од гусала направла виолину. Не држи гусле као што смо ми навикли, него показује да се са њима може баратати као са најмодернијим инструментима. Кад год се спомене Шид, ту је Сава Шумановић. Увек се сећам једног кратког филма о њему који је снимио Саша Петровић, пре пола века, нисам више никад видео тај филм. Узео је слику Саве Шумановића, један од његових класичних пејзажа околине Шида, то је била нека шума и дрвеће, а по тој стази Сава је насликао стопала без човека. Саша Петровић га је онда монтирао, да он на свој последњи пут иде тим стопама кроз своју слику. Тако се поистоветила његова судбина и његова слика. Вишњићеви дани су значајни јер смо уз гусле пропевали, у нашим брдима још увек не умеју да читају нормално, већ гуслају као да певају. Кад неко чита увек неко каже – Немој само ти да читаш, него читај гласно да и ми чујемо, тако да и без гусала, одгуди то што чита. То је био наш први и најважнији звук уз који је настало оно најбоље што смо написали, то је наша народна поезија. Филип Вишњић је био наш Хомер, слеп као Хомер и као Милтон и више је видео него сви који су имали вида и боље описивао бојеве, рецимо овај на Мишару одмах пошто се завршио, него они који су га живим очима гледали.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: