детаљ слике: КРК Арт дизајн

НОСЕЋИ У СЕБИ ЧАРОЛИЈУ ЗВУКА БУБЊЕВА

Од увек сам волео да знам да свирам бубањ! Тај чаробни звук удараца, мамио ме је још од првих дана живота. Узмеш две палице, два дрвенцета, две кашике, шта год, и распалиш по површи испред себе, опет, која год била. Чује се звук! Распоред удараца, није битан, важно је само лупати, мислио сам тада и палио се на лупање. Бубањ, мора бити, да је први инструмент који је створио човек.  Нема друге истине. Немогуће је да је неки инструмент измишљен и коришћен пре бубња. То је природни инструмент. Практично, део природе, јер бубањ не мора бити само разапета штављена кожа на неки чврсти оквир, већ то је свака друга површина, по којој када се удара палицом, разлеже се звук.

После лупања варјачом по шерпама, што се увек завршавало мамином виком, покојом ћушком и мојим плачем, први бубањ сам направио од затегнутог најлона преко  бакиног сита за брашно. Јаком гумом којом се затварају тегле од зимнице, натчовечанском снагом обавио сам дрвени облутак сита и стего најлон који је створио глатку, равну површину. Блистао сам од среће и лупао, лупао, лупао... Слушао сам разне песме на радију и трудио се да ударам у складу са бубњарима у тим песмама. Мени је било лепо и угодно то што свирам, а ли се родитељима, брату  и осталима у мојој ближој и даљој околине то није ни најмање допадало.  Добро ! – рекох себи. Видећете сви ви неразумници овог света, какав ће бубњарски мајстор постати од овог дечака којег сада ниподаштавате. Решио сам да изучим све о бубњевима, историју настанка и развоја бубњева, подручја и земље где су се правили, песме које су познате по бубњарски деоница, биографије најпознатијих бубњара...

Трагао сам за том тајном званом: Бубањ. Бубањ јесте најстарији музички инструмент који датира од најмање 6000 година пре Христа, а користио се у ратне и поштанске сврхе, као и за забаву. У почетку то је било шупље дебло по којем се ударало дрвеним штапом или комадом костију. Бубањ се кроз целу своју историју на многим местима у свету користио за давање сигнала ратницима и војницима, а његова бука терала је страх у кости непријатељу. У време мира његова је намена сасвим другачија, па су уз његову пратњу плесачи могли изводити своје песме и плесове. Неки типови бубњева користили су се и за шаманске обреде, као што је то случај у Сибиру где је постао неопходан део шаманове опреме. Бубањ се користио и у сигналне сврхе за слање порука на велике даљине, афрички там-там бубањ, а исту улогу имао је и балкански добошар, који је лупањем по добошу привлачио пажњу становника и читао новости. И данас је бубањ култни предмет у многим афричким и индијанским племенима. И трагао сам, ишчитавао, почео сам да изучавам магију бубњева. Да ослушкујем звуке у природи, бат корака, треперење мува, удаљене градске звукове, сирена кола полиције или хитне помоћи... За мене је све то био звук бубња. Научио сам брзо да сет или комплет бубњева чине добош (њега сам у ствари највише волео и звао га народски бубањ!), основни елемент комплета који даје основни ритам, затим бас бубањ – велики централни део комплета постављен усправно који се свира помоћу механизма којим се командује десном ногом, тимпани који стоје са стране (леве или десне у зависности како бубњару одговара ) и који дају дубоки тон који у појединим тренуцима када се удари акцентује свирку. Ту су још и такозвани „прелази“, обично један пар-два бубња, која стоје монтирана на сталцима, изнад добоша и који користе за својеврсне солистичке деонице бубњара у којима он доказује свој свирачки квалитет. Сви ови елементи комплетна бубњева направљени су од дрвеног постоља на којима је затегнута кожа, различите дебљине и структуре, монтираних на металним држачима – сталцима. Метални делове сета бубњева употпуњују још два елемента: чинеле и контра чинеле. Прве се налазе изнад добоша у равни, са рецимо, прелазима, и свирају се ударцем палицама по њиховом  металном трупу, „шеширу“, док контра чинеле (два тањира окренута у сусрет један другом, које повезује механизам и путем кога се тањири сударају и настаје звук) стоје на подном сталку и свирају се и преко механизма за ногу, али ударцем палицама по металном клобуку или тањиру, како год. Контра чинеле имају најкомплекснији звук јер имају ту врсту двоструког свирања, и ногом и руком, односно палицом. Мајстори бубња знају да свирајући на контра чинели направе чаролију ритма и звука. Наравно, допунски елементи комплета бубњева могу бити и друге удараљке, као што су гонг, звоно, металофон...

Турци су владали Србијом, како знамо, пет стотина година, и иза њих нам је остало много тога у „миразу“, па и тарабука, а ми пошто волимо да летујемо на мору у Грчкој знамо и за њихов бубањ са козјом кожом- Даоули или такође грчки бубањ Думбелеки. Како сам одрастао у држави која се некад звала Југославија и у којој су живели и Македонци, запамтио сам и њихов бубањ – тапан. Македонци су иначе, веома музички надарена нација, пуна ритма и емотивне песме, па ударањем у тај бубањ само додатно појачавају ту некакву тугу коју носи њихова мелодија. Међу европским народима са бубњем доста другују и Шпанци. Сви знају за њихове бубњеве Кантаро или Каха. Или онај велики њихов бубањ  Пандеро, који често носе на фудбалске утакмице њихових клубова Реала или Барселоне, или националне селекције, и навијају лупајући у њега. Једном сам и ја (и то сматрам за свој највећи бубњарски успех) лупао бубањ, уз остале бубњаре, на северној трибини стадиона Маракана, на утакмици мог омиљеног клуба Црвена звезда, бодрећи тако наше фудбалере да победе. Лупали смо у бубњеве и певали у трансу песму:  „По киши, зими, сунцу, снегу или кошави, ми бодримо те увек Звездо ма где била ти, прави Делија веран је к'о пас, зато  Звездо рачунај на нас!“ То је био неописив осећај, ми ударамо ритам а сто хиљада навијача пева бодрећи момке у црвено-белим дресовима да дају гол, победе противника и донесу радост Србији. И ако сам о бубњу, ето, све знао, и ако сам ишао на часове код солидних рокен рол бубњара, никада нисам научио у потпуности да свирам бубањ и никада нисам постао бубњар. Савладао сам основне ритмове, али нисам постао бубњар... Још од првог разреда основне школе када сам почео да оснивам рок групе свирао сам гитару или бас гитару, а моји другови Брана, Бакара, Крца, Перица и други били су бубњари. Дуго ми је, ако клинцу, и омиљени филм био „Лимени добош“, рађен по књизи немачког нобеловца Гинтера Граса, јер сам и ту осећао обавезу да волим нешто што има везе са бубњем. Макар то био и само добош у наслову, безвезног филма.

Дружећи се са музичарима широм света и носећи у себи чаролију бубањског звука, упознао сам Вицка Милатовића, бубњара моје омиљене групе „Рибља Чорба“, па Драгољуба Ђуричића, најпознатијег српског бубњара који је свирао са „Леб и сол“, са Здравком Чолићем и многим другима, али је најпознатији по томе што је оформио групу од стотинак бубњара и са њима свирао концерте у великим концертним дворанама. Дружио сам се са Фирчијем, бубњарем легендарне групе „Екатарина Велика“, са новинаром Иваном Ивачковићем који је сјајан бубњар и многим другим одличним музичарима и бубњарима. Једном када сам се враћао баш са Драгољубом Ђуричићем са једне свирке у Врању, нагађали смо зашто се најпознатија наплатна рампа на ауто путу Београд-Ниш, својеврсна јужна капија уласка у Београд, зове – Бубањ потпок.  Сазнали смо да је заиста ту у близини постоји речица истог назива, Бубањ поток, или Друмски поток, где су се чули стално гласови бубњева па је народ који је туда пролазио ту воду назвао Бубањ поток, а потом и цео тај крај, односно ту наплатну рампу и познату пијацу половних аутомобила која се налази у близини.

Дочекао сам данас да мој син Михајло свира виолу и бубањ га ич не занима, али и да моја ћерка, његова млађа сестра Јана, не знајући за моју љубав према бубњу, у тренуцима када је требало да изабере инструмент за свој први разред музичке школе , на татину радост, узвикну – „Хоћу да свирам бубањ“ ! Не треба да вам причам, да је већ сутра дан у соби  чекао комплет нових „Yамаха“ бубњева, са златним чинелама. Ћерка је то. И још бубњарка!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: