|
|
| Милица Јефтимијевић Лилић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ВЕЛИКА ЦРВЕНКАПИЦА
Била једна девојчица која је носила црвену капицу и коју су због тога сви звали Црвенкапица. Почињала је причу маштовита Дада обраћајући се својој млађој радозналој сестри Иви. Али, она је била велика и храбра као најхрабрији тата. Вукови, шуме и други бакрачи за њу нису били ништа. Једнога дана мама није стигла да баки однесе доручак јер су је рано звали на посао. Бака је живела у шуми и била је болесна. Мама је замолила Црвенкапицу да оде до баке. Знајући да је она храбра, мама је није много упозоравала, само јој рече: „Немој се много задржавати у шуми и правити проблеме сиротим вуковима“. „Нећу, мамице!“ - одговори Црвенкапица, а мама оде на посао безбрижно. Пошто је доручковала и погледала „Програм за децу“ и „Цртани филм“, она узе торбу са бакиним доручком и крену ка шуми. Знала је да је бака с нестрпљењем очекује, али ипак сврати с пута да потражи неку јагоду. Једна по једна и ето ти посла. Одједном се зачу: кврц, кврц, неки опрезни кораци јој се приближише. Црвенкапица се трже. Шта је то сад. Није ваљда она матора вучина кренула да је тражи. Она поново ослушну, али се ништа не зачу. Осврте се око себе и крену. Сети се баке и забрину се. А, шта ако онај глупи вук крене ка бакиној кући? Шта ако је, не дај Боже, прогута као у правој причи о Црвенкапи. Таман посла, па он зна какву унуку има бака, не би се усудио. Не би, сигурно. Крену она све сигурнија да је са баком у реду и запева да је сви становници шуме чују: „Ко се боји вука још, три за грош, три за грош“, вука се не бојим ја, трала ла, трала ла“. Одједном опет зачу оно познато: кврц, кврц. Кад ето ти вука, бојажљиво ступи пред њу и започе свој поздравни говор: „Љубим руке, прелепој, неустрашивој дами. Част ми је поздравити најхрабрију унуку са црвеном капицом“. И још би он блебетао да га велика Црвенкапица не прекиде грубо: „Мани вуче, празне приче. Где си се то упутио. Прво да ми поднесеш извештај о мојој баки. Јесу ли јој све козе на броју, наочаре на носу, књига на столу. Укратко, је ли моја бака у свом кревету или у твом стомаку. Брзо, истину на сунце или си готов по кратком поступку. Ти знаш да са мном нема шале. Нисам ти ја тамо нека Црвенкапа из бајке, па да ти мене уплашиш. А, не прошла су та времена. Ја сам ти ко „Атомски мрав“, је л' знаш шта је то. Гледаш ли ти уопште телевизију. Ала си ти заостао и необразован. Ево, видиш, ако хоћу малим прстом могу да те одгурнем па да паднеш чак иза бакине куће. Него шта! Шта си се уподобио. Кажи ми шта је с баком?“ „Ништа лоше. Мајке ми, Ромулове и Ремове, бака ти је к'о гром. Ено је управо пије чај од боквице који сам јој ја лично скувао. Двориште сам јој почистио од веверица и зечева, кошнице заштитио од лисица а медведе сам отерао од крушака. И ето она ме послала да те сретнем и донесем те на леђима да се не умориш.“ „Браво, вучићу, Све си бољи. Тако и треба. Знаш да је вас вукова све мање и ако желите да опстанете, морате нас људе прихватити као пријатеље и ми вас онда нећемо ловити, нити затварати у зоолошком врту. Хајде, дакле, сагни се, кад си решио. И, Велика Црвенкапица скочи на вукова леђа и похвали га за послушност, а њему од поноса уши порастоше до неба. „ А, шта је било на крају приче“, с нестрпљењем упита Ива. „Е, свака прича има тужан или весео крај. Боље је да буде весео. Наш вук се стварно прославио. Однео је Велику Црвенкапицу код баке, скувао им чај, опрао шољице и док су оне ћаскале он је отишао до оне реке у коју су некада бацили његовог пра пра претка са стомаком пуним камења, да улови рибу за ручак. Помисливши на тужну судбину свог далеког деде он задовољно промрси: „ Тако је то, пријатељу, времена се мењају, или како је неки њихов (човеков) писац рекао: '' тко би гори, сад је доли“.
|