О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе









Празнични караван 2024-25
Празнични караван 2023/24













Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Дечји кутак


ВЕЛИКА ЦРВЕНКАПИЦА

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ВЕЛИКА ЦРВЕНКАПИЦА


 
Била једна девојчица која је носила црвену капицу и коју су због тога сви звали Црвенкапица. Почињала је причу маштовита Дада обраћајући се својој млађој радозналој сестри Иви.
Али, она је била велика и храбра као најхрабрији тата. Вукови, шуме и други бакрачи  за њу нису били ништа. Једнога дана мама није стигла да баки однесе доручак  јер су је рано звали на посао. Бака је живела у шуми и била је болесна. Мама је замолила Црвенкапицу да оде до баке. Знајући  да је она храбра, мама је није много  упозоравала, само јој рече:
  „Немој се много задржавати у шуми и правити проблеме сиротим вуковима“.
   „Нећу, мамице!“  - одговори Црвенкапица, а мама оде на посао безбрижно.
Пошто је доручковала и погледала „Програм за децу“ и „Цртани филм“, она узе торбу са бакиним доручком и крену ка шуми. Знала је да је бака с нестрпљењем очекује, али ипак сврати с пута да потражи неку јагоду. Једна по једна и ето ти посла. Одједном се зачу: кврц, кврц, неки опрезни кораци јој се приближише. Црвенкапица се трже. Шта је то сад. Није ваљда она матора вучина кренула да је тражи. Она поново ослушну, али се ништа не зачу. Осврте се око себе и крену. Сети се баке и забрину се. А, шта ако онај глупи вук крене ка бакиној кући? Шта ако је, не дај Боже, прогута као у правој причи о Црвенкапи. Таман посла, па он зна какву унуку има бака, не би се усудио. Не би, сигурно.
Крену она све сигурнија да је са баком у реду и запева да је сви становници шуме чују: „Ко се боји вука још, три за грош, три за грош“, вука се не бојим ја, трала ла,  трала ла“.
Одједном опет зачу оно познато: кврц, кврц.
 Кад ето ти вука, бојажљиво ступи пред њу и започе свој поздравни говор:
„Љубим руке, прелепој, неустрашивој дами. Част ми је поздравити најхрабрију унуку са црвеном капицом“.
И још би он блебетао да га велика Црвенкапица  не прекиде грубо:
 „Мани вуче, празне приче. Где си се то упутио. Прво да ми поднесеш извештај о мојој баки. Јесу ли јој све козе на броју, наочаре на носу, књига на столу. Укратко, је ли моја бака у свом кревету или у твом стомаку. Брзо, истину на сунце  или си готов по кратком поступку. Ти знаш да са мном нема шале. Нисам ти ја тамо нека Црвенкапа
из бајке, па да ти мене уплашиш. А, не прошла су та времена. Ја сам ти ко „Атомски мрав“, је л' знаш шта је то. Гледаш ли ти уопште телевизију. Ала си ти заостао и необразован. Ево, видиш, ако хоћу малим прстом могу да те одгурнем па да паднеш чак иза бакине куће. Него шта! Шта си се уподобио. Кажи ми шта је с баком?“
„Ништа  лоше. Мајке ми, Ромулове и Ремове, бака ти  је к'о гром. Ено је управо пије чај од боквице  који сам јој ја лично скувао. Двориште сам јој почистио од веверица и зечева, кошнице заштитио од лисица а медведе сам отерао од крушака. И ето она ме послала да те сретнем и донесем те на леђима да се не умориш.“
 
 „Браво, вучићу, Све си бољи. Тако и треба. Знаш да је вас вукова све мање и ако желите да опстанете, морате нас људе прихватити као пријатеље и ми вас онда нећемо  ловити, нити затварати у зоолошком врту. Хајде, дакле, сагни се, кад си решио.
И, Велика Црвенкапица скочи на вукова леђа и похвали га за послушност, а њему од поноса уши порастоше до неба.
  А, шта је било на крају приче“, с нестрпљењем  упита Ива.
„Е, свака прича има тужан или весео крај. Боље је да буде весео. Наш вук се стварно прославио. Однео је Велику Црвенкапицу код баке, скувао им чај,  опрао шољице и док су оне ћаскале он је отишао до оне реке у коју су некада бацили његовог пра пра претка са стомаком пуним камења, да улови рибу за ручак. Помисливши на тужну судбину свог далеког деде он задовољно промрси: „ Тако је то, пријатељу, времена се мењају, или како је неки њихов (човеков) писац рекао: '' тко би гори, сад је доли“.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2025 © Књижевна радионица "Кордун"