О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе









Празнични караван 2024-25
Празнични караван 2023/24













Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Дечји кутак


ПРИНЦЕЗА ЈЕЛА

Сава Гуслов Марчета
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Принцеза Јела

 
 
Већ послије годину дана Јела је била свјесна своје љепоте. Јутром би се умивала сребрном росом која би јој, као чаробним штапом по тамнозеленим иглицама, просипала њежну маглицу чинећи је загаситијом и уочљивијом. Дивила се сама себи баш због одјеће од ситних иглица које су и љети и зими биле зелене, а да ни сама није примјећивала када су неке од њих опадале, замјењивале их млађе, зеленије и љепше.
     Мора да се то дешавало ноћу на мјесечини кад би уморна од дневне доколице заспала.
- Ови моји сусједи су баш сиромашни. Цијеле зиме су голи, немају ништа да обуку, храст тек понеки лист као рукавице на гранама, а буква и бреза су потпуно без одјеће. Прошле зиме сам први пут видјела да је храсту и брези кора попуцала од хладноће.
       Љетос јој се јавила завист, тако жестоко како није никада осјетила, када је примијетила да се бреза несташно игра с повјетарцем. Толико јој је сметало брезино треперење да је хтјела пукнути од једа.
      -Ето ја не треперим, али ми барем кора не пуца као тој уображенки. Ја имам своју властиту крему, своју смолу, коју сама правим, па свако вече прије спавања своје стабло осмолим. Тада прекрасно замиришем, али вјетар утихне као да ми пркоси, па мирис неће да однесе до Јелака, до моје родбине да знају да сам добро.
      Ух, што сам љута и на вјетар, више воли брезине листиће од мојих иглица. У јесен се толико игра с њима, диже их високо у плаветнило, прави ковитлаце, а док их спушта, заједно са брезом пјева као да зима није на прагу. Како су сво троје бестидни, мјесецима су голи. Да их снијег не прекрије, ја их не бих могла гледати. Не знам зашто пристају да буду такви. Гране им попуцаше од хладноће, ја своје иглице зими чврсто држим, не дам вјетру да их скида.
       Буквин лист ми се свиђао у октобру. Ријечима не могу описати његову  љепоту. Никада  се не бих одрекла тако лијепог пурпурног огртача.
Са оног уображенка храста ни бадњак људи не могу узети јер је превисок и гране су му прејаке.
        Срећа, мене нико није посјекао за Божић да ме окити, кажу да сам још мала. Кад год видим неког сељака са сјекиром, застане ми дах од страха и помислим да је готово.
        Од моје мајке, док сам била у Јелаку, чула сам да нас сијеку, носе кући у топле собе, а затим нас оките свим и свачим да нас ни род рођени не би препознао.
Што сам поспана, зијевнула је Јела, једва чекам снијег да се сита наспавам, само да покривач буде довољно дебео да ми не буде хладно. Овај јучерашњи се одмах истопио јер се сунце поиграло његовим кристалима. Пра-бака ми је причала да су зиме на Змијању хладне и сњеговите. О њима се и у школама учи. Неки Петар је написао најљепшу причу о мећави. Кад сам имала само годину дана, пра-бака, коју је оборио вјетар, лежећи поред мене, успављивала ме је том причом. Још нисам доживјела мећаву, са нестрпљењем је очекујем, да докажем овим гологранатим да сам јача од њих.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2025 © Књижевна радионица "Кордун"