О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ВИЛИНА СУЗА

Жељана Радојичић Лукић
детаљ слике: Ана Григорјев


Вилина суза

(Из књиге Летња врева са вилом Сунчицом 2023)


Скривено дубоко испод земље, неприметно људском оку, дивље,а питомо, лепо, а опасно - чувало је лепоту само за њен поглед, за њено задовољство, срећно да служи некоме попут ње.
Одраз девојке у дугој белој хаљини, прекривене црвеним плаштом преко кога су треперила прозирно црвена крила, најављивао је летњу чаролију.
Правилне црте лица, са лепо обликованим јагодицама, красиле су два крупна ока пуна шашавог сјаја који је ширио радост. Њихова нестална боја – час тиркизна, час светлозелена, час зелена, а ретко и плава, откривала је њена унутрашња осећања. Линија обрва пратила је линију ока и некако га наглашавала. Љупко лице красила је црна коса у коју је било уплетено лето. Из две дуге дебеле кике провиривали су ситни сунцокрети, пар љубичастих перуника умешаних са лавандом и класјем пшенице.
Летња владавина Луком годишњих доба, почињала је овде,испред језера. Сваке године у исто време стизала је вила Сунчица да оплемени свет, сваке године откривајући нове стране лета, у себи и око себе.
Иако су зраци сунца, овде једва допирали, било је и сунчаније и топлије, него било где на свету. Изнад језера, високо горе, назирало се омање, али довољно парче неба које је своју плаву боју драговољно мешало са бојом сувоборских шума, које су га са свих страна штитиле, тако да је његова тиркизна боја остајала вековима  тајна људском оку.
Језеро јој је било саветник, лекар, психолог, фризер, педикир,маникир. Учитељ. Било јој је и верно огледало. У њему је могла да упореди себе из прошлости са собом из садашњости. Није имала разлога за бригу. Одраз[1] садашњости у бистрој језерској води, био је за нијансу бољи од оног из прошлости. Надала се бољем одразу себе у будућности и на томе је неуморно радила, баш као и уочи овогодишњег првог летњег дана.


        Као да сам мало нервозна – повери се вила бистрој језерској води, истој оној, захваљујући којој су се и у њеним очима мешале боје зелене шуме са бојама летњег неба изнад врха Сувобора.


        Ниси. Само си узбуђена због почетка авантуре – смирујућим гласом одговори језеро чија је вода имала моћ да утоли жеђ целог овог краја, иако нико није знао да долази баш одавде.


        Лето. Сунце. Небо. Звезде. Наука. Уметност. Радост. Живот.Деца  – набрајала је Сунчица, док се лебдећи спуштала на саму површину воде, да би је босим табанима, као и увек, нежно додирнула и из ње упила снагу и сигурност.


Сунчица је била летња вила и само током лета се појављивала у Луци годишњих доба. Висока и танка, изразито црне косе које јој је ветар језерац стално уплитао у дебеле дугачке кике, јер је то био једини начин да буде уредна током дугих летњих дана.


        Која те од тих речи чини нервозном? – зашушта брижно језеро.


        Деца – једва шапатом изусти вила.


        Деца? Немогуће! Па ко од тебе више ужива у стварању игре зањих и кога они воле више од тебе током дугих летњих дана? – сада већ забринуто упита језеро.


    Хм. Истина, али променила су се. Површнија су. Кратка им је пажња.  Брзо губе интересовање. Немају мотивацију за стварање. Има грубе деце. Као да су им емоције заробљене негде дубоко у њима. Имам утисак да пате због нечега – повери се Сунчица своме језеру, док јој очи  попримише застрашујуће плаву боју.
Једна вилина суза искраде се из ока и помеша са језерском водом. Језеро чудно зашушта, узнемири се, поче да ствара, прво малеталасе, па све веће. Узнемири се и Сунчица. Брзо устаде. Склопи руке испред себе, молећи језеро за опроштај.


        Знам, знам, погрешила сам, као да су ме сви ови вековипроведени са људима променили. Не кажњавај их због моје сузе, молим те – преклињала је вила језеро.


        Љубав! – заталаса језеро, сада већ тако громогласно, да је целашума јечала и понављала исту ту реч.


        Љубав? – запита га Сунчица, а шума поново зајеча истом речју.


        Деца су људи, а људима треба љубав – сада мало тише, већсмањујући своје таласе, зашушта језеро.

        Извини за сузу! Не знам одакле се створи – правдала се вилајезеру, што никако није било у складу са карактером ове раздрагане, увек радосне и смехом богате виле. Знала је вила шта се десило прошлог века, када је због једне другачије туге испустила три сузе у језерску воду.

        Разумем. То је била суза љубави за децу. Сада ће они који суим је ускратили, платити цену сушом – заврши језеро, смирујући своју површину.


Тиркизна боја језера поче да нестаје све брже и брже, док целуњегову површину не преплави боја туге кроз коју се ништа није назирало. Био је то знак да ће људи неко време остати без питке воде. Свака Сунчицина суза доносила је људима велику сушу и глад, а ово је била прва суза у овом веку. Знала је вила да сада следи период тишине и да ће неко времебити без свог саветника, лекара, психолога, фризера, педикира, маникира; што јој и неће тешко пасти., остаће без учитеља! То је понајвише бринуло. Знала је да ће касније бити све исто као пре, али да ће до тада морати наћи начин да помогне природи, да премости сушу до поновног ослобађања чисте језерске воде.


        Сада је само важно да будем стрпљива док се језеро врати –била је мисао која јој се укруг вртела, од леве до десне слепочнице, по милион и први пут.
Спорим кораком напуштала је свог учитеља приближавајући се летњој вреви која је спремно чекала у Луци годишњих доба. На све стране шуштало је класје пшенице, јечма и ражи, док сеу даљини модрио кукуруз изнад којег је већ увелико цветао сунцокрет у свој својој лепоти. Сунчици се врати осмех. Осети радост. Гледала је живот. Милујући сваки клас, стабло, лист, цвет, плод, али и бубице, лептире, пчеле, бумбаре, цврчке. Срећна што је опет ту, залебди високо изнад класја грлећи птице које су се радовале, као и она, дугом топлом лету.

        Утом зачу људе. Лебдећи у тишини високо изнад њих, ослушну их. Желела је само једно: да разуме њихова очекивања; да сазна шта их брине, а шта им даје сигурност; да спозна шта их чини тужним, а шта срећним; да схвати шта их жалости, а шта их радује. Дуго је лебдела, до у сам смирај дана, а онда се лагано спусти на праг Летње вреве, подигла руке високо ка југу и од среће викнула ка небу:


         Имају љубав! Није их напустила!

Срећна је била што је сазнала да се љубав у њима самимаосамила, повукла се у дубину и ћути. То је за вилина чула била добра вест и аларм да пошаље хитну поруку овогодишњем лету. Знала је Сунчица да само оно може наћи начин да охрабри љубав у њима.


        Лето има моћ у својим дугим данима, у топлом времену и удивним летњим ноћима. Извући ће љубав на светлост дана. Загрејаће је! Ослободићемо људе да је покажу својим ближњима – завршила је вила своју жељу, сигурна у њено испуњење.


***


        Стижу дуги летњи дани пуни вреве – огласи се петлић Звонко.


        Стижу кратке летње ноћи пуне светлости – засвицише свицичистећи своје фењере изнад пшеничног поља.


        Расцветајмо љубав! – весело ће пчелица припремајући се засутрашњу авантуру.


        Пронађимо стрпљење! – прожаби жабац нестрпљиво чекајућивилине коњице да их смаже за вечеру.


        Дуго лето, леташце, виле наше, месташце, славу јој, славу јој, славу, славу, славуј, ој – заславуји славуј свој први летњи концерт.



[1] Слика особе у огледалу.


Илустраторка: Ана Григорјев





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2025 © Књижевна радионица "Кордун"