детаљ слике: КРК Арт дизајн

 МОЦА

Мало буцмаст, благога погледа,

увијек косу чешљао на страну,

сем закрпе на трошном капуту

ниси мог´о да му нађеш ману.

Кошуља му увијек чиста била,

и патике које нису Најке –

родбина се с њиме поносила

најстарији био је у мајке.

Момо му је право име било,

а из миља звали смо га Моца,

свo га село због тога жалило

што је рано остао без оца.

Из школе је право иш´о кући

да би мајци чинио по вољи,

све послове у пољу радио

у разреду ученик најбољи.

Другови му на том завидили

па кад год би за то нашли згоду,

ругали се како биједан хода

како не зна с њима пратити моду.

Због тога је често тужан био

на одмору није се играо,

често сузе у очима крио,

и рукавом кошуље брисао.

Не знам шта је, племенитост нека

из срца му и душе зрачила,

док га друга дјеца презираше

ја сам често с Моцом се дружила.

Једног дана док смо ишли кући

сузног ока рек’о ми је Моца:

„Можда и ја носио бих Најке

кад би живог имао свог оца“.

УКРАДЕНО   ДЈЕТИЊСТВО

Школски је распуст, ево на прагу

у глави мисли ни мало лаке,

тата се спрема, хоће на море,

ја бих на село код моје баке.

А моја мама не воли жеге

она би опет у планине радо,

ја бих код баке на село крен’о

да свирам фрулу и чувам стадо.

Већ су ми давно на избор дали

између Алпи, Родоса, Нице,

ја бих код баке у село лијепо

са другом дјецом да хватам свице.

Бака ме с врућом погачом чека

а стрина чува слатко од дуња,

стрико ми седла Алата свога

да пољем јашем, јурим ко муња.

Ујна  ми штрудлу са маком прави

а ујко купио пецаљку нову,

тамо су моји коријени драги,

сви ми се радују и сви ме зову.

А мене нико не пита ништа

шта ја то волим, шта ми је жеља,

доста ми ове туђине хладне –

жељан сам баке и њеног села.

Доста ми овог прљавог града

асфалта врелог, трамвајске шкрипе,

ђедовог прага жељна ми душа

зелених поља, мирисне липе.

Стално ми пријете ; „Ти још си мали

не може тако , хоћу и нећу“.

Ноћас сам моју сањао баку

на гробу ђеду палимо свијећу.

Зашто ми моје дјетињство краду?

Стално се питам и то ме боли,

кад знам да бака жељно ме чека

од свих на свијету, највише воли.

Немоћан сад сам, чекати морам.

Молим те бако, стрпи се и ти.

Кад будем велик´  теби ћу доћи,

на селу с тобом заувијек бити.

ШКОЛСКИ РАСПУСТ

Из Франкфурта дош’о Воја

школски распуст да проведе,

у Модрану , малом селу

код Војина свога дједе.

Да од буке одмори се,

да промјени боју лицу,

а срећа га подарила

срео Јелу чобаницу.

Свако јутро росу гази

на испашу тјера стадо,

за Франкфуртом и не мари

на селу би ост´о радо.

Школски распуст већ при крају

растанак се ближи с муком,

сад за Јелом плаче Воја,

дједа плаче за унуком.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: