детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мићо Јелић Грновић: Од умјетности до културног идентитета

У умјетностима којима ме Бог обдарио својим залагањем постигао сам у ненаклоњеној ми средини у Загребу задивљујуће личне резултате. Кажем личне јер ме само публика подржала, а критика уништила. Нпр. молио сам публику на својим Поетским сеансама у Театру поезије, ког сам и основао,  да прекинемо јер ће ускоро задњи трамвај кренути. Никада ме нису послушали ти дивни гледаоци- Мићо Јелић Грновић.

 

Мићо Јелић Грновић - мултимедиални умјетник

Књижевни ЊСНАФ

Неда Гаврић - Бања Лука 24.01.2025. 

Представа "Мудрост и љепота Кур'ана и Библије" изазвала је много реакција. Сусрела се с провокацијама, реакцијама публике, али и непредвиђеним ситуацијама током изведбе?

Направио сам представу у сред средине ондашњег режима социјалистичко-комунистичког „Мудрост и љепота Кур'ана и Библије“ у којој су први пут у Загребу виђене наге сцене у театру . Представа „Мудрост Кур'ана“ је  у самој најави плакатом изазвала сензацију јер је на плакату стајало снимање нагих сцена. Признајем да сам имао смисла за рекламу, али како приказати првог човјека – Адама, него нагог. Да избегнемо провокације, закупио сам сцену Драмског казалишта Гавела за премијерну изведбу. Напуњена је као чеп. У нашој сцени имао сам дублера, не зато што нисам физички изгледом  био божје створење, него сам се плашио, понављам, провокација јер требало је сат и по времена. Бити сам на сцени и играти велики текст. Погледао сам иза завјесе  како иде пуњење гледалишта. Примјетио сам  људе разних конфесија како заузимају прве редове, а на крају сам угледао чланове конкурентских студентских казалишта због којих сам се и измакао из коморе дворане Студентског центра коју су користили и професионалци Театра итд. Моје извођење приковало је све гледаоце  за сједиште што текстом ова два велика божанска дјела, а потом и мојим како рече недавно један наш познати крајишки писац и мојим и стасом и гласом. Но пред крај представе поче ће конкурентски гледаоци излазити   сваког минута по један, али не како се из позоришта излази нечујно, него трескати излазним вратима. Али знајући да је готово крај нисам се изгубио. И ту не бјеше крај мојих мука. Мислим да је премијера била 20. априла, а већ  почетком маја почиње Мајски фестивал студентских казалишта Југославије  уприличен да буде у склопу обиљежавања ослобађања града Загреба 8. маја 1945. Фестивал се годинама одвијао у Студентском центру у већ поменутој Коморник дворани. Зачуђујуће би упућен позив изван конкуренције и мојој представи са помоћним термином. Прихватио сам. Дворана дупке пуна и домаће публике и чланова гостујућих екипа. Видим позната лица иза завјесе као нпр. највећу хрватску пјесникињу Весну Парун и неке значајне умјетнике. Представа почиње како друкчије него библијским текстом стварање Свијета. Постадоше се свјетла а са магнетофонске траке  уз смјену таме и свјетла  одвија се стварање. Дублера чека да се за вријеме таме убаци на позорницу, али  на сцену паде нож и чу се његов звекет, па опет и други за вријеме таме. Дублера који је и сада жив ове 2025. Године, а то је било 1970. Престрављен ми рече да одустанемо. Категорично одговорих - играћемо макар и настрадали. И паде и трећи нож пред његов излазак, видимо на сцени за вријеме свјетла те ножеве. Били су то ножеви из оближње студентске мензе. Дублера одигра беспрекорно и фасцинантно  улогу Адама и након  њеног завршетка ја настављам. Завршетак  представе би пропраћен нестварним аплаузом који ја зауставитих неком чудном снагом и рекох - Ја сам вечерас најсретнији човјек на свијету јер сам издржао оно што ја не бих приредио ни највећем непријатељу кога нема и кога никад нећу имати јер сте се увјерили да то што нико у овом граду не може поднијети може једино Мићо Јелић Грновић. И сада, након 55 година и чудим се и дивим што сам све поднио  у свом  умјетничком дјелању. Одиграо сам иза тога „Платонову Одбрану Сократову“ 1972. то  је критика у новинама  пропратила текстом "па куд Сократа Мићо" Е, ту смо. Имао сам три мане за Загреб. Једна је била то што сам Србин, друга је била мој вишеструки таленат и то готово за све умјетности осим музичке, а трећа мана је била моја физичка појавност, млад, лијеп, духовит шармантан, екстравагантан, неконвенционалан, пожељан љубавник. Имао сам и четврту ману која ме докрајчила, нисам се слагао ни са политиком СК јер сам отворено још 1966. говорио на митингу у загребачком Вентилатори да је смјена Александра Ранковића уперена против српског народа а такозваном Маспоку супротставио сам се у самом Предсједништву ондашњег Савеза студената Загреба. Намеравали су преотети  Антологију најновијег хрватског пјесништва чији сам уредник не уврстивши ниједног Србина пјесника у њу. Али нису успјели и зато су мене у ондашњем Телеграму черечили у наставцима. Потписивали су против мене лажне петиције потписима пјесника који то нису потписали ка нпр. Џемалудин Алић који ми је у једној шетњи рекао "Мићо, ја оно нисам потписао" изненађен рекох - Па што ниси демантовао?! Он само слеже раменима. Разумио сам. Мени је његово признање након готово године дана значило више него да ми је поклонио кућу. Али има Бога, након свега позва ме Радојко Јежић да са својим Театром поезије наступим на народном митингу на ондашњем Тргу Републике пред сто хиљада посјетилаца, истина приведених, али 100.000 је 100.000 хиљада.

Можете ли нам рећи нешто више о Вашем раду као уредника књижевних часописаи уметничког директора поетских позоришта?

Часопис ПОЕЗИЈА који сам такође основaо  доживио је десет издања од 1967. Па  1973.  Када сам одлучио да одселим из средине којој сметају по свим основама, али понављам не и публици коју никад нећу заборавити, која ме подржавала и вољела, али умјетнички естаблишмента и нарочито критичарска ниподаштавао. А часопис Поезија им није био по вољи јер сам објављивао пјесме и осталих народа и народности како се то онда именовало. Тако сам објављивао  панораме македонског пјесништва, босанско-херцеговачког, српског... Унајвећем  захукталом Хрватском национализму организовао сам три мотива младих пјесника Југославије и штампао  њихове алманахе. Организовао сам и два Велика митинга пјесника револуције од којих је било међу њима највећих од највећих. Организовао сам и централну прославу 50-у годишњицу октобарске револуције на коју сам позивао највеће ондашње умјетничке звијезде као нпр. оперског пјевача Мирослава Чангаловића  из Београда који је успоређиван са недостижним Шаљапином. Како сам се усудио правио сам у Театру поезије и сликарске изложбе јер сам и сам сликао и радио сценографију и костимографију за своје представе. Поставио сам на сцену пјесника пјесмама записаним још на глиненим плочицама па до ондашњих савременика и наших и страних. У поетским сеансама представљао сам ондашње значајне уметнике и....глумце и пјесника као нпр Марију Црнобори па Весну Парун ....1973. напустио  сам Загреб с намјером да се вратим у своје село Јасеновчани на Банији да купим овце јер сам имо ограђене земље, ујесен продам јагањце и да завршим свој давно започети Роман о Србима и да завршим започето здање Задужбине кућа Грновића. Но у међувремену, на молбу мајке, запослио сам се у Сиску као професор књижевности и  предавач сликарске, музичке и сценске умјетности. Тај период са школарцима ми је повратио смисао у живот јер су ме ученици вољели као божанство. Чак су се организовали и штампали моју тада нову књигу пјесама. И десило се да су ондашње такозване структуре одлучиле да ме премјесте у Центар за културу. Ту сам, између осталих представа, поставио и Шекспировог Хамлета и своју најзначајнију представу Опијело за седам стотина  из глинске Цркве са 102  извођача. На премијери су се чули само јецаји у публици. Наравно и одавде морадох отићи јер је Хрватска почела увелико са припремама за рат. На сам Видовдан 1992. добих отказ. Претходно као активиста Српске Демократске Странке привођен сам у ондашњи МУП на информативни разговор, али ја сам их надмудрио јер ипак сам ја био и професионални режисер и глумац. Свакако да сам као потпредсједник Странке уверио народ свог краја да се припреме. И већ сам 7.7. на позив Вукашина Зорића отишао у редакцију Нове ријечи у којој ћу провести три године објавивши у њој правио свог Романа о Србима и наставити са писањем ратног дневника. Изабран сам и за народног посланика САО Крајине, кумовао  Републици Српској Крајини, а у њену владу биран за Министра за културу чију сам дјелатност и дотад неформално обављао. Успут сам писао и пјесме за књигу Крајина моја судбина. За вријеме рата поред Крајина моја судбина штампао сам и књигу Отворена писма отвореним српским непријатељима.

Већ деведесет друге, у режији Ћоке Мајсторовића и под мојим умјетнички водством, изведена је премијерно прва позоришна представа у Книну. По изведби глумци и новинари награђени су посјетом Манастиру Крка и нашем српском мору у Карину. Прославили смо "како ваља и требује". Културни живот у  Книну у наредном раздобљу обогаћен је гостујућим представама  позоришним из Београда, сликарским изложбама на Тврђави као нпр. чувеног Милића од Мачве. Угостили смо и врсне београдске пјеснике по далматинским градовима у каравану међу којима знаменитог Љубивоја Ршумовића и свјетску диву Оливеру Катарину. Другом приликом почевши у Слуњу угостили смо Симониду Станковић , Зорана Костића и др. Оживљена су и фолклорна друштва уз обавезно Видовданско славље сваке године пред  Лазарицом у  Далматинском Косову. Промовисана је у многим мјестима моја књига Крајина моја судбина, прослављани дани ослобођења појединих градова, чак смо организовали и избор Најљепше дјевојке Крајине у Петрињи , а оживљени су и црквено народни зборови понегдје и након четрдесет година први пут као нпр. у Бенковцу. Коло Српских сестара поред класичне дјелатности наступало је на свечаностима са хорским изведбама. Ја сам обилазио и основне и средње школе интерпретацијом својих пјесама.

Учинили сте много на пољу културе, како у Крајини, тако и за цео српски народ где год живео. Када говоримо о Задужбини, много аутора је посетило овај комплекс?

Велики је временски размак  прошао тако да се тренутно и не сјећам које су биле моје ингеренције у култури него наводим само кртке осврте, а многе сам у потпуности ненамерно испустио, али у паузи одгледавања  прославе рођендана Републике Српске присјетитих  се  и наших свечаности као и комеморативних   обиљежавања наших стратишта из Другог рата нпр. покоља у Глинској цркви,   Јасеновца, спомен гробаља и нових као нпр. у Бенковцу. На много мјеста бијах режисер, понегдје организатор, а негдје гостујући умјетник. Са својом класом студената Филозофског факултета у Петрињи и њиховом премијерном представом оформио сам Крајинско Позориште Петриња. Наравно обилазећи Крајину, како се каже  уздуж и попријеко, често сам се задржавао и у мом пребивалишту, у Задужбини у Јасеновчанима, припремајући поставку Стварање Републике Српске Крајине и вршио припреме за подизање у комплексу Задужбине Богомољу Светог Спаса  организујући велику свечаност Задужбине 24. 9.1994.  Тај скуп народа и Првака Крајинских на челу са Владиком Никанором који је са свештенством Баније освештао мјесто за Богомољу. Био је то најпосећенији  културни скуп дотад виђен у Крајини. По мојој процјени  било је народа на стотине, а можда и хиљада мање-више. Народ је самоиницијативно добио печене прасце, колаче, ракију.. само сам ја од спонзора припремио закуску за двије стотине  посјетилаца, а изнио на велик сто у облику крста седамдесет литара ракије. Након одласка на столу је остало више ракије него што сам изнео.  Играло се и пјевало и прије и послије програма који сам уприличио. И дан-данас се на Јутјубу могу погледати снимци у неколико наставака. Цијели комплекс Задужбине завештан писмом његовој Светости Патријарху српском Герману 1988.  уручен је Његовом Преосвештенству Никанору са мојим и очевим потписом. Деведесет пете  након Олује комплекс Задужбине је опљачкан, а потом спаљен, али сам  у прогонству гдје сам се обрео у Белом Манастиру  након мјесец дана организовао феникс свечаност Задужбине Српске Крајине са мало артефаката које сам успио сакупити у Барањи. Свечаност са више артефаката организовао  сам и 1996., а 1997. организовао  свечаност у Владимирцима чији костур је преживио до данас увелико попуњен и препуњен јер како приликом освештава са рече Владика Милутин "Цела једна држава на тридесет квадрата. Задужбину је за ових тридесет година посјетило неколико хиљада посјетилаца . Многи су у Летопису Задужбине  оставили писано своје утиске с мени најдражим коментаром. Чувеног пријатеља српског народа Арно Гујона, чији факсимил прилажем, задужбина је четвртог августа од  2000 до 2004 одржала. Саборе Крајишника  у виду Ходочашћа  са разноврсним програмом на четири локације уз народно весеље и тежачки ручак понесен собом. Мјештани Владимирчани износили су нам кафу и сокове, ђаконије које су донијели. Било је дирљиво и незаборавно, али морао сам прекинути јер сам спријечен  здравственим хендикепом, серијом можданих удара. У Задужбини је засједала и Влада Републике Српске Крајине у избјеглишттву. Годишњи традиционални скуп новинара Крајине одржан је 2008. У Задужбини, пензионери Крајине колективно обилазе Задужбину, а такође и уметници, сликари и пјесници остављајући своје слике и књиге. Како смо расути по цијелом свијету Крајишници са свих меридијана долазе и кажу да се осећају као у својој кући, а ја додајем да Задужбина то и јест.

Кажите нам нешто више о Театру поезије, раду у Центру за културу у Сиску. Шта је то што је довело до апсолутног брисања из Хрватске културе?

У Театру поезије од 1967. до 1973. остварио сам шездесетак сценских пројеката, а у Центру за Културу у Сиску док нисам пао у немилост   двадесетак дана од 1976., па док нисам пао у немилост почетком осамдесетих година премештајући ме с радног мјеста режисера на радно мјесто организатора. Мотив за премештај је био што сам  рекламни пано за своју представу „Лудница прве класе“ Хрвоја Хитреца поставио  на зграду Скупштине општине Сисак, да ли намјерно или не никад нисам открио. О мојој  дјелатности у Центру за културу сва документација је нестала, само понеки објективни људи као Донат Рогић приказујући архивске записе из локалних новина уз коментар моје изведбе  из 1976. године додао текст прошле године - „Сисак Мићу неће никад заборавити“. А истоветан текст лично сам чуо од потпредсједника Владе Републике  Хрватске када је 2000. године у Цириху на Светосавском конгресу рекао -Мићу Загреб неће никад заборавити. Те двије изјаве значе ми да нисам узалудно потрошио вријеме у умјетности премда не и утјеха за моје апсолутно брисање из  Хрватске културе. А неке ствари не могу се избрисати као нпр. моја издавачка дјелатност и у Загребу и у Сиску јер штампани записи ипак негдје опстану.   Овај мој интервју је мој обрачун са њима чувена је Крлежина полемика.  И дође вријеме да се одмакнем не само физички као што сам то 1973. године са Загребом отишавши,  а  из Сиска нешто раније од добијања мог видовданског отказа 1991.  него да се искључим и духовно из тих, за нас Србе, немилих средина.

Након троструког избјеглиштва, трајно се настањујете у Владимирцима оформивши Задужбину Српске Крајине. Реците на нешто више о том периоду?

Настанивши се трајно у Владимирци  наставио сам попуњавати изложбени простор како сам осмислио. Најприје сам опремио простор из државно-правне организације Републике Српске Крајине урамивши сва релевантна артефаката, плакате о референдуму, изборне плакате, штампана гласила, новац, аутомобилске ознаке, инсигније, униформе службене, спортске дипломе итд. Галерију Крајине попуњавају до данас јер ми је остало само још једно мјесто на зиду за обећани цртеж Мирка Шевића, вјероватно најзначајнијег нашег сликара. Представљени су сликари свих крајинских покрајина. Исто тако, у етно збирци коју чувам у депоу, изложени су етно предмети свих покрајина фотографијама представљени у два устаљена оквира, а доступни оку су етно предмети употребне вриједности. Такође,  држим на касетама видео записе о Крајини оних који су стигли до мене . У  библиотеци Крајине налази се приближно хиљаду књига крајинских аутора које све прочитане за ових тридесет година чувам за наше потомке. Наравно да су изложене и моје слике и скулптуре насликане у прогонству и двије из бившег живота које су ми поклонили организатори ликовних колонија  у којима сам их радио прије ратних сукоба на тлу Југославије. Остале слике из  Задужбине у Јасеновчанима, њих око три стотине, нестало је без трага као и сви остали артефакти поставки Српска Слава, Библиотека свети Сава, Спомен иконостас српских сакралних споменика, Стварање Републике Српске Крајине.

И тако осакаћену, морао сам поново кренути у прогонству да оживим у сваком погледу. И Бог даде да у ликовној умјетности направим оно што ником није пошло за руком. Већ 1996. у Јаловичкој колонији насликан  у повеликом формату Крајину из 1995-е и триптих Споменик Крајишницима. 1997. извајао сам скулптуре Крајишника у егзодусу, а касније Јасеновац - Хрватска Ђавоља варош са сценом такмичења у клању  логораша, затим Дјечји логор у Сиску и споменик Матери Српској. Извајао сам и тридесетак скулптура српских писаца и такође тридесетак скулптура под називом Ерос и Танатос што свеукупно  износи приближно двјеста скулптура. Кад сам рекао да сам  насликао  што ником није пошло за руком  јесте слика државе, а потом споменик свим Крајишницима на сликарском платну.

Према многим људима сте изразили захвалност кроз свој креативни и уметнички рад. Шта симболизује серија портрета „Успомене из Крајине“?

Од слика из мог микрокосмоса насликао сам портрете мени најважнијих с којима сам одрастао под називом „Успомене из Крајине“. Ту су моји стричеви и стрине, браћа, тетке , отац и мајка , сестра Миљка, синовица Мила, ђед Љубомир, Сеја, мајка мог посинка, сестричина Драгана, сестра Даница, па маргиналне личности као што је слушкиња Даница, сеоска баба Јелица и божјак Стево Ђуро, затим мој портрет, портрети мојих највољенијих дјевојка, све уље на платну 50х70 цм. ,затим као заљубљеник у цвијеће, у истој техници и формату, насликао сам Циклус Икебана из Јасеновчани која се Владимирчанима  веома свидела тако да сам те слике, уз портрете мени блиских Владимирчана, њих тридесетак и скулптуре  под називом „Вајарска интерпретација ликова српских писаца“ поклонио као свој Легат Владимирачкој библиотеци. Са сликама цвијеће ,кажем, публика је била одушевљена и многи су пожелели да понеку купе, али поклон се не продаје. Но како су ме многи људи нечим усрећили, враћао сам им уздарје у сликама, тако да сам скоро стотињак слика,све уље на платну, поклонио, почевши од Петра у Аустралији, па до Лондона и Америке. Но то не би узалуд јер недавно до мене стиже најљепше признање које ваљда никад ниједан сликар није добио. Ево тог куриозитета. Драгица Пантелић, бивша директорка и оснивач библиотеке у Владимирци ма замоли да јој насликам Бегоније, а она ће прибавити платно.  Наравно да сам је изненадио и убрзо  насликао Бегоније са пуно љубави и захвалности јер ми је, као дошљаку у Владимирце, из своје баште сваке године давала воће јер га ја нисам због оскудице могао куповати. Било је то пре десетак година. Драгица урами слику држећи је у дворишној кућици гдје је дању боравила. И пред двије три године онемоћа и ћерка је одведе к себи у Шабац. Мало помало Драгица онемоћа и постаде непокретна. Моју слику су јој  њени из Владимираца пренијели у њену собу у Шабац да је гледа. Ја бих Драгицу повремено називао, али не и обилазио јер сам прилично и сам хендикепиран. Једном приликом разговора рече ми: Мићо замолила сам моју Гордану да кад умрем твоју слику стави са мном у сандук.

Пут у Аустралију уродио је плодом, када говоримо о Вашем сликарском стваралаштву.  Какве утиске и успомене носите из овог дела света?

Поменух Аустралију. На позив Српског културног  центра у Перту да као пјесник гостујем, одазвао сам се и 2006. Кренуо сам на далеки пут. У Перту  ме дочекао мој кум Горан код кога ћу бити смјештен двадесетак дана. Мојим наступом бјеху посјетиоци одушевљени, а такође и растужени, а како и не би јер су се сви подсјетили онога кроз шта смо прошли. Да сам остао у Перту,  а и у Мелбурну и Сиднеју, дуже од планираног времена мислим да бих од напорне љепоте умро. Сваки дан код некога гост са раскошном трпезом, а пива на потоке доносише , интервјуи и обиласци знаменитости тих градова. Окружен љубављу готово да нисам ни спавао јер сам свима хтио удовољити. Илустрације ради, помињем дочек Ранков и Љубавног на аеродрому у Сиднеју. Изљубисмо се српски, а Ранко рече; Ми кад смо на телевизији чули да Ти долазиш мислили смо да Бог долази  нама.  Тај пут у Аустралију уродио је плодом у мом сликарству јер сам насликао још у Аустралији  неке слике поклонивши их домаћинима, а након десетак година насликао сам циклус Сви моји летови који започиње Србија из ваздуха, Дижериду свираш из Сиднеја, Сиднејске опера, Српско гробље у Клајну поред Мелбурна гдје сам пронашао и гробове својих рођака. Насликао сам и Буш у  Перту, Кингс парк, Џамију у Абу Дабију, плажу  Сусу у Тунису, породицу свог посинка у Лондону, о да и породицу мог  студентског цимера у Загребу пјесника Абдул Кадер Диаба који живи  у Абу Дабију...

Заиста велики значај има Ваше литерарно стваралаштво, поготово Ваша култна књига „Крајина моја судбина“. Више него позитивне реакције стизале су и од читалаца и од књижевне критике. Осврнимо се на деценије Вашег литерарног стваралаштва.

За крај  овог мог осврта на самог себе  приоритет  би био  да за овај интервју кажем понешто и о мом литерарном стваралаштву, а које више говори само о себи јер је одштампано и доступно за разлику од ових других умјетности у којима сам понешто остварио, а као и да нисам, јер како једном рече Андрић да се актери након позоришне представе осјећају, парафразиирам га, као сликар коме би након завршетка слике било платно пререзано, а и слика је осуђена да на неком зиду самује. Дакле, комуникација јој је ограничена у скученом простору док је књижевност доступна и онима који не виде и онима који не чују јер они који не чују виде читати, а они који не виде могу чути сада на многим медијима. Што се тиче моје књижевне дјелатности, кажем у шали кад ме упитају зашто више не пишем јер с напуњених 70 година одлучио сам се за крај, одговарам да сам ја више написао у свом животу него што је неко у свом прочитао јер окушао сам се у поезији штампавши шест збирки  од којих једну у девет издања, а друге у поновљеном.   Затим двије књиге критика, двије књиге епистоларног  садржаја, прозно дјело Роман о Србима и двије књиге за дјецу . Врхунац мог литерарног стваралаштва  био је у зениту у Крајини од 1991., па све до њеног потпуног гашења реинтеграције посљедњег дијела 1997. године. Својом култном књигом „Крајина моја судбина“ стекао сам планетарну популарност јер су саплеменици и сапутници расути  и уздуж и попреко планете, а најновијим техничким средствима свијет постао глобално село и све је свакоме постало доступно. Али то се упркос техници не би десило да се они нису нашли у тој књизи која им је уз интерпретацију зла и несреће, која их је свеукупно задесила, освјетлала образ и учврстила у свом српском идентитету. У тој књизи се налази „Молитва за српску дјецу“ посвећена Бањалучким бебама, па друга о дјеци погинулих српских бораца, па у наставку пјесме о свакоме људском српском чељадету почевши од српских матера, очева, бораца, сестара. Нико није заборављен, почевши од родоначелника Светог Саве, па до најновијих  мученика и страдалника кроз цијелу српску голготу закључно са НАТО  бомбардовањем. Од народа сам назван свецем, од интелектуалаца Чуварем српских несрећа, од критичара Принцом поезије, а писци ме прозваше српским  крајишким Гандијем. Не знам да ли заслужујемо све те епитете који су документовани, али несебично сам свој живот подредио народном и својим физичким трајањем. Још увијек се понекад огласим сликом, скулптуром, интервјуом, видео записом упозоравајући и откривајући заборављено или на заташкано. Тако сам  покушао и успио издвајати Логор у Јасеновцу да исправим злу намјеру садашњег споменика у Јасеновцу тзв Каменог свијета јер је тај споменик велика подвала. Тај споменик није аутентично дјело Богдана Богдановића него преправка да тај тулипан,  гледан из разних углова, осликава усташко ушато U.

Богадановић је преиначио свој пројекат на наговор Ладислава Хорвата и пристао да одбаци своју верзију руже као цвијета и прихвати неопрезно, ни у шта не сумњајући, лалу-тулипан као коначну верзију не знајући зашто, али Хорват је и те како знао зашто.  

Асоцијативно и дисперзивно мислећи, удаљавам се од претходно започето, та и намјераваног краја овом разговору, а то је ријеч двије о књижевном стварању. Није ми било тешко све записати јер сам се затекао на самом изворишту онога што сам записао и облику пјесме. Ја мислим да најчешће нисам стваралац него само записничар. Понекад, приликом надахнућа, не стижем записати оно што ми је божанским промислом дато и "наложено". Завршетком записивања, ма колико дуге пјесме научим је наизуст, а током времена ако је дуго времена не говорим почнем заборављати. Но, једина пјесма коју нисам само по неком налогу записивао је култна пјесма  Нарицање српског пјесника за жртвеним јањетом Крајином у колони изгнаних Срба Крајинских. У Приједору сам започео са писањем, а завршио у Белом Манастиру  августа 1995. Прво говорење јавно имао сам на Телевизији Нови Сад које је у самом студију покосило присутне, затим на телевизији Бели Манастир. Од тада почиње величанствени успон те пјесме. Јецаји у гледалишту постали су трајна звучна кулиса.

Доживио сам и пад у несвијест у публици , та поема постаде народна својина,  а ја не тако ријетко  добих титулу народног умјетника приликом најављивања.

НАРИЦАЊЕ СРПСКОГ ПЈЕСНИКА ЗА ЖРТВЕНИМ ЈАЊЕТОМ, КРАЈИНОМ,

АВГУСТА ПО ХРИСТУ ХИЉАДУ ДЕВЕТ СТОТИНА ДЕВЕДЕСЕТ ПЕТЕ ГОДИНЕ

У КОЛОНИ ИЗГНАНИХ СРБА КРАЈИНСКИХ

Крајино моја

моја судбино

ко ли ми те

из њедара оте

Ко ли ми те одаде

Ко ли ми те издаде

Ко ли ми те предаде

О Боже превелики ли си

у Твоје Име ватре ложе

са прага свога

са прага српскога

Са прага свакога

траже некога

па макар и јединога

Јединице сестрице

Крајинице љепотице

од сестара тебе из њедара

узет хоће

Премлада си

у петој си

Грешни јесмо

ни Богу те не дамо

Ал и Господ понајљепше воли

још неумрлој

спровод се припреми

Због љепоте и твог стаса

Земљу куглу

народ твој

пет-пут опаса

Нема цвијећа сем сузице

за кићење твоје

У Србију тебе носе

а у пратњи у претужној

Први Медак

а Почитељ затим

у колони дугој

српски барјак

као Арсеније

тужни Чарнојевић

не на коњу

већ на тенку носе

муницију Плашки вуче

Кореница са Плитвица

воду граби

да умије сузне очи

да усташа негдје

не заскочи

Ни Книн птице грабљивице

не спречише да заплаче

у колони тужној

мога рода српскога народа

Носимо ти милодаре

на наш олтар српски тужни

мислећ притом

да је санак ружни

Неко вуче приколицу

и у њој дјечицу

неко прасе

а неко псетанце уза се

неко лонац

неко косу

а сви Срби у очима росу

неко замрзивач

а неко покривач

нико не зна зашто узе

у очима стално сузе

Куд идемо камо ћемо

још си жива наша мила

о видари, о љекари

специјалци српски гдје сте

Ондуд турци, отуд вуци

сами љути крволоци

начињу ти живо тијело

у Топуском припремише опело 

А у Србу и у Двору

још држимо часне страже

непријатељи наши

да нас не прегазе

Ал немају срца они

засуше нас авиони

Није штета љепотице света

јер је жртва наша страшна

и колона наша часна

Већ смо дали што имали

неко сина неко свата

неко оца неко брата

свако дао што имао

неко мајку неко снајку

о сестрице Крајинице

само да нам ти преживиш

Понијети нисмо

некретнине могли

ни гробове ни часне крстове

ни волове ни славске столове

од претешког нашег јада

сестрице премлада

Не стижемо ни крајпуташ

ни умрлим нити погинулим

подигнути

ђе сванути ђе ли омркнути

Тешка пута рано љута

загушени, затрпани живи

нит станице нит болнице

нити воде нити хлада

Љепотице наша млада

што имали за те дали

уздали се да одрастеш

уздали се у те ране љуте

Ти стасати ми имати

ми плакати а теби пјевати

Ко те даде

ко ли те предаде

Нас да узе а тебе остави

тај у вјечној живио би слави

Од Обровца од Бенковца

због даљине због мрклине

да л ће ико моћи стићи

Од Дрниша оловна нам киша

од Грачаца љута бола од топова

а од Глине љуте псине

хаубице изнад Костајнице

од Петриње дивље свиње

узораше преораше

а у села чују се опела

Све док пушка метак пуца

чујем твоје срце куца

ђе си сада вило Равијојло

да набереш по Мирочу траве

да оживиш препукла нам срца

из папрати бери влати душу јој поврати

Крајиници милој нам сестрици

ЗАМРЛА ЈЕ САМО – ЗНАМО

О Крајино наша попудбино

нит стигосмо

нит остадосмо

БОЖЕ СИЂИ

ПА НАС ВИДИ

 

Егзодус Српског народа Крајине, август 1995.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: