 | Јована Бајагић | |
| |
детаљ слике: Pixabay
"За децу се пише лоше онда када се пише само за одрасле!"
Истраживач Дуле и његова сестра Зорица
или Како да суботом сазнаш важну ствар
– Знаш ли ти колико је широк загрљај? Ја нарочито то не знам – рече Зорица Дулету.
Дуле је, а то је важно рећи, највећи истраживач у улици. Успео је да одгонетне чак и одакле пет мачака у подруму њихове зграде и шта је песник заправо хтео да каже. Њега су долазили да питају где извире будући Дунав и како се купа киша, где је хлеб најсрећнији, и тако те зврндаве ствари.
Но, и њега је ово питање почело мучити. Зато су, изгледа, Дуле и Зорица спровели своју супернаучну студију о ширини загрљаја. Шта се после збило са студијом и откуд она једна суботе на жутој клупи у парку, то постаје јасно тек када прочитамо заједно „Дневник и статистику“.
Подне.
Превише одговора „Не сећам се колико је широк“.
Гомила намрштених лица.
Седам „Не знам“.
Деда Миле, доктор физичке електронике са четвртог спрата: „Загрљај је широк један хват“. Сазнати шта је хват и где се то купује.
Десетомесечна Нина само пружила руке.
Данило Јанић из петог три покушао да загрли Ваздух. Каже да је врло мекан и да ти руке све клизе, али да не зна колико је широк. Сваки пут другачије. И мање ако је напољу хладно, тада му се не грли ваздух.
Зорица је управо покушала да загрли себе.
Зорица грли мачку која се отима. Каже да јој је загрљај очигледно преширок чим се мигољи. Ја бих рекао да је мачки преузан.
Успели смо да израчунамо да су загрљаји удаљени ,,икс“ лепих речи једни од других. Ширина и даље непозната.
Девојка у жутој хаљини тврди да је загрљај широк онолико колико траје. И када није некако тек тако, него онако.
Једноруки човек са улице: „Недовољно, увек је недовољно широк“. (Зорица да провери колико је недовољно у центиметрима када буду то учили у школи.)
Студент филозофије, подстанар, одговара питањем: „Како звучи лепо?“ (одвести га да чује десетомесечну Нину када каже „мама“).
Мама је убеђена да је загрљај доста широк, јер тата има велики стомак. Или мама, свеједно. Мада тате имају велике стомаке из погрешних разлога.
Субота вече.
Зорица и ја једемо сендвич. Њој се већ доста спава. Испитали смо нешто више од много људи. Мислим да ћемо морати да одустанемо.
– Јеси ли грлио ти некада онако, највише? Да ти ништа није мало, да ти је све таман? Да када загрлиш ту има места за цео свет, али не и за бабину иглу за хеклање? Знаш, онако, кад се збијеш да пуцне, да ти стегне муку, да се усели у све то осмех?
– Ах, откуд ти те ствари, Зорице? – питао сам.
– Не знам. Тако ја осетим када се ми загрлимо. Ми носимо исти број загрљаја.
Нисам обратио пажњу на то до сада. Седимо на жутој клупи. Предлажем да се загрлимо у сврху истраживања.
Закључак.
Загрљај је широк онолико колико ти није важно колико је широк док се чврсто грлиш при брзини ветра од три кугле сладоледа у секунди, а то је баш брзо (јако). И паметније је од свих научника.
Дуле и Зорица пролазе са сладоледима у руци. Лако их је препознати, загрљени су.
– Оставили сте ово на клупици, узмите га – довикује им писац.
– Ма не треба нам више. Не враћамо се на питања са одговорима – каже он.
– Знамо да се загрљаји мере загрљајима.
– А, морамо и да пожуримо, Дуле се управо сетио да нисмо упознали још ниједног ванземаљца, јер нико не зна постоје ли. Очекујемо да ћемо то решити и завршити до уторка, тада крећемо у школу, а нека наша питања тамо не смеју са нама.
И одоше. Само на клупици остала
„(Про)шири загрљаје“ – Најбоља Супернаучна студија светски непризнатих истраживача.
И јесте!
Јована Бајагић, "Деца за приће" Књижевна радионица Кордун, 2016
