детаљ слике: КРК Арт дизајн

„РУМЕНИ МИР” БРАНКА МИЉКОВИЋА

Ранко Рисојевић

Празнина што пева и мир мој румени (Свест о песми)

Бранко Миљковић је био свештеник ријечи чак и кад је наглашено хтио да буде    свештеник мисли. Јер његова ријеч није кориштена да би славила и продубљивала мисао - дешавало се обрнуто, мисао је кориштена да се из ријечи извуче њен тамни смисао, тамни малармеовски сјај. Али, у свему осталом, Миљковић је био, да не кажем дијете, пјесник свога времена. Уосталом, чак и када пјевају времену упркос, пјесници су његови најбољи гласноговорници и означавоци. Говорећи кроз ријеч која им је основни градивни елемент, они је користе не онаквом каква она јесте у апсолутном смислу, ма колико том апсолуту тежили, него како је она у свом времену означена. Понекад је потребно да се очисти, поново исполира, али вријеме се из ње напросто не да избрисати.

Неодољива је пјесничка жеља да се ријечју располаже онако како је, јеванђеоски речено, Бог у почетку стварања располагао оним што је једино постојало - Ријечју, моћном и мудром, творачком - страшним Логосом. Али пјесник није Бог и његова ријеч не може да буде Логос, она је тек и само знак којим се исказује Логос. Од антике до наше савремености, од Библије до Хелдерлина, Малармеа и Миљковића. Увијек је ту ријеч о тзв. ученим пјесницима, онима који размишљају док пјевају, односно кад не пјевају пишу о поезији. Свакако ту треба још да се уброје Матић, Миодраг Павловић, Иван В. Лалић, Милован Данојлић и Борислав Радовић.

Али да видимо на који је то начин Миљковић био пјесник по мјери свога времена - оног унутрашњег, које је вјеровало у човјека и славило човјека, придајући му значај већи од оног који он, у ствари, има? Ако вријеме дивинизује човјека, пјесник мора да дивинизује поезију. То је парадоксално само на први поглед. Али ко не вјерује у човјека нема никаквог разлога да вјерује у његова остварења, поготово не у нешто тако сумњиво као што је поезија (која, рекло би се, једва некоме да треба). Захтјев да се поезији да мало патоса значио је удовољавање потреби да поезија осваја више него што она обично чини својим чистим гласом и начином. Споји Револуцију и поезију, завришти о животу који се није узвинуо до висине жртава - ето патетичне основе на којој може да успије тренутна популарност. Као у кулинарству - важан је рецепт и квалитет искоришћених састојака.

Надреализам је био мио времену нашег комунизма “с људским лицем”, попут апстрактног сликарства, он је свједочио о ширини у приступу умјетности оних који владају, и у складу с тим тзв. тражење суштине, пјевање о вјечном, темељном, било је прихватљиво. Наравно, прави пјесник увијек ће успјети да се у оквиру оног што се назива тема, или задата тема, спусти до метафизичке зебње и спаси себе и част поезије. Миљковић је у том погледу био образац пјесника у таквом времену. Његове тзв. патриотске пјесме свједоче о дубоком схватању трагичне пјесникове мисије - оног који говори суштину, односно истину, и времена које никада није ни суштина ни истина. Чак и када он доводи у сумњу освојену слободу, то се схвата крајње погодбено и апстрактно - ми смо ипак нешто друго. Када Миљковић пјева: “Свет се дели на оне који су запевали / и на оне који су остали робови” то не могу да виде наши робови као свој одраз него себе стављају на мјесто оних који су “запевали”.

Овдје више настојим на тзв. социолошком приступу поезији, који је, сам за себе, недовољан да се одгонетне драма пјевања, али понекад помогне да се види месо и крв онога што дјелује као монолит, античка статуа.

 Не чини ми се да су српски пјесници били нарочито склони ни симболизму ни неосимболизму. Стога их је Миљковић у почетку фасцинирао нечим страним, необичним, да би касније та фасцинација копнила, а антологичари се питали колико његових пјесама треба да се уврсти у антологије и које су то пјесме. У некима су се сви слагали, друге су заобилазили иако је, као у пјесми “Горан”, у њима сав Миљковић.

Мојој генерацији приговарано је како опонаша Миљковића. У том, почетном трену то је дјелимично било тачно, али само као фасцинација енергијом пјевања. Вјеру у поезију моја генерација је рано изгубила онако како се губила и вјера у најбоље од свих људских друштава. Пјевање с патосом водило је више на естраду гдје се угађало публици тзв. разумљивим пјесмама, оним што је она жељела да слуша и чује. Али почетак је свакако био везан за снажну Миљковићеву пјесничку личност, потом за оне на које је и сам Миљковић указивао, првенствено Французе.

Пјесник увијек ствара "ex nihilo" (из ничега), јер је материјални свијет напросто обмана. Постоји само свијет који се сагради пјеснички, односно мисаоно. Зато пјесник стално осцилује између ова два пола, пјесничког и философског.

Посматрано шематски, дакле поједностављено, ова пјесникова дилема јесте дилема тијела и духа, Бодлера и Малармеа, или можда Валерија. Бодлер је на животу створио своје симболе (шума симбола, то је животна шума, заносни порок живота), Малармеова редукција стварности на симболе јесте кастрирани свијет духа, спекулације, мисли, ни философије ни поезије схваћене класично. Миљковић није до краја одгонетнуо ову загонетку, али његов посљедњи потез показује ипак да је живот однио превагу кроз смрт. Тако је и у његовим стиховима, тамо гдје се осјећа пулсирање живота они носе, гдје су на трагу само чисте философске спекулације они су више илустрација, досјетка, интелектуална игра - дакле, пјесничко исклизнуће.

Стање у Југославији шездесетих година погодовало је оваквом Миљковићевом опредијељењу - огољели живот је требало замијенити нечим узвишенијим, достојнијим човјека. То је наизглед парадоксално - како неко може истовремено да буде дијете свог времена и његов критичар  али критичар у апсолутнијем смислу од свакодневне политичке борбе за слободу и живот достојан чојека. Пјесник релативизује - који је уопште живот достојан човјека. Да ли је вриједно бавити се обичним стварима свакодневице ако се виде дугорочније, да не кажем вјечне схеме живота. Умјесто да сиђемо у глиб праксиса, издвојићемо из њега оно што је непромијењено и показати га у његовој суштаствености. 

Стога Миљковић прихвата, пјесничком интуитивном спознајом малармеовски појам одсутности као залога неуништивости:

“Стваран је цвет чија одсутност мирише

И цвета, а цвета већ одавно нема”

Тако пјесник сублимише шивот кроз симболе његове узвишености, екстракта љепоте и наде, од ватре као покретача, преко пепела као Наде у безнађу, до цвијета као коначног тријумфа љепоте над земним калом, вјечног над пролазним.

Миљковић је дубоком пјесничком интуицијом прихватио себи и временски ближе пјеснике, иако су они у том тренутку већ били прошлост у својим матичним срединама. Ако је кретање илити развој француске поезије послије Валерија ишло даље ка сушењу онога што је била некадашња њена слава, без обзира на високе домете насљедника, нарочито и можда једино Сен-Џон Перса, зар је другачије могло да буде овдје, гдје је све било прекривено црвеном мимикријском бојом времена. Миљковић је осјетио да треба пјевати гласно, користећи велике и моћне ријечи - само тако неко ће да га чује. Нека нијансе причекају - вратимо се пра-времену, пра-философији - предсократовцима. Тако се нешто што је по својој природи било херметично, дакле камерно, огласило као јавно, за отворен простор тргове једне сабласне земље. Ту се истовремено и слави и критикује, вазноси и сахрањује. 

Гледано из нашег данашњег чемерног ракурса, Миљковићев астрализам можда јесте нека нада, неки сан о просторима љепшим, чистијим, смисленијим од овога овдје. Али, у томе је и значај пјесника који трансцендују вријеме - ако су истински пјесници они су вјечни.

(1997)

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: