Љубитељима седме уметности Ана Мариа Роси је подарила "Ајвар", слојевит и дубоко емотиван филм.
"Моја генерација има све мање изазова",каже Роси, Фото: Ал Џезира
Пише: Бранка Селаковић 03.01.2020.
У времену осиромашења духа и дискутабилних вредности које се намећу као императив како у свакодневном животу, тако и у уметности, мелодрама Ајвар редитељке Ана Марије Роси дотиче дубоке слојеве душе и интимности.
На достојанствен начин, без комерцијалних компромиса и фолклорних стереотипа, редитељка се у свом дугометражном првенцу бави темом отуђења и интимних одлука једног брачног пара. Своје јунаке, Виду и Банета, води од Стокхолма до Београда и Ужица одмотавајући њихово емотивно клупко и дајући хируршки прецизан пресек не само породица из којих су поникли већ друштва у целини.
У једном од последњих кадрова тегла ајвара остаје на аеродромском поду као метафора судбине човека са ових простора. Емиграција, отуђење, одласци, распад породице као нуклеуса друштва, родитељство, мајчинство, интима партнера и интима жене, али и новостворене елите која свој успех осликава материјалним богатством неки су од мотива филма Ајвар.
Ана Мариа Роси, заједно са Мајом Тодоровић потписује сценарио, а носиоци главних улога су Наташа Нинковић и Сергеј Трифуновић са којима је редитељка раније сарађивала у кратком филму у оквиру омнибуса Неке друге приче, као и Весна Чипчић, Паулина Манов, Бранка Петрић, Гордан Кичић и други.
Љубитељима седме уметности Ана Мариа Росси је подарила слојевит и дубоко емотиван филм који је после богате филмске сезоне понео значајан број награда, како за најбољи сценарио тако и за глумачка остварења.
***
У свом дебитантском дугометражном филму поставили сте високу лествицу и показали да је мелодрама итекако пожељна на филмском платну. Колико је било ризично одлучити се за овај жанр?
- Мени није било толико важно да ли ће жанр бити драма или мелодрама, већ сам хтела да испричам причу која има боју коју сам јој дала. Сада, у неким накнадним тумачењима филма, видим да је за многе посебна вредност овог филма управо жанр, мелодрама, које су југословенској, односно српској кинематографији нема баш превише. Мени није био ризик да радим тај жанр, већ да урадим филм који ће публика осетити, препознати. И ту, мислим, да смо добро прошли.
Изјавили сте да је Ајвар генерацијски филм. Са којим изазовима се суочава Ваша генерација?
- Моја генерација има све мање изазова. Она је пола живота проживела у једном систему, другу половину живи у другом систему и нема баш превише разлога за задовољство. Наравно, говорим о онима из моје генерације који су се нормално школовали, нормално сањали да ће радити оно што су изабрали и веровали да ће имати боље сутра. Све што се догађало у овој земљи, у оној бившој, оставило је ужасан траг на моју генерацију. Нама су деведесете уништиле добар део надања и планова. И одредиле нам живот онако како многи од нас нису хтели. Ја сигурно нисам.
Колико је на личном нивоу било тешко да се изборите са комплексном, дубоко интимном темом?
- Кад напишете причу коју желите да пренесете на филм, ви сте већ рашчистили са интимом. Не мислим да је дубока интима нешто што је препознатљиво свакоме ко је видео филм а има 30 плус, како ми рече после гледања филма мени драга Оља Бећковић. Рекла бих да је суштина у нечем другом. То није уобичајен филм у Србији данас, као што није био ни јуче. Мало је редитеља посезало за таквим причама јер то није исплативо. Много је било сигурније снимати филм са ратном причом из било ког рата, бавити се социјалним проблемима са маргине друштва, или, што је најчешће, сигурно упловити у теме које ће свет препознати као политички коректне и припадајуће нашем простору.
Е, ја то нисам хтела, већ сам хтела баш ову интимну причу која игра само на емоције гледалаца. Хтела сам тачну причу о теми која се тиче сваког човека, само мало нас прича о томе, мало нас жели и да слуша ту врсту проблема.
Филмом доминирају елегантни кадрови Београда, али и Стокхолма у којем радња отпочиње и Ужица. Постоји ли посебан разлог или скривена порука због које сте одабрали ове градове?
- Ништа скривено, све је јавно. Шведска је привлачна нашем свету и велики број наших стручњака разних профила који су напустили Србију, живи у тој земљи, односно у Стокхолму. Кад сместиш актере у Шведску и даш им пристојна занимања, у старту је јасно којој врсти емиграције припадају. Стокхолм је, уз то, добар за сликање атмосфере коју сам хтела да покажем као контраст Београду, на самом почетку филма.
Београд је мој родни град, и сликала сам га онаквог каквог га волим. Сликала сам крај у коме живим и кафану и кафић у које одлазим. Све познато и све јасно. Посебно ми је важно, у обиљу разних, веома добрих критика, оно што је написао редитељ и уметнички директор ЈДП-а Горчин Стојановић, рекавши да је Ајвар један од пет “најбеоградскијих” београдских филмова, међу којима су дела Владимира Погачића, Горана Марковића и Срђана Карановића.
Вешто избегавајући стереотип проговорили сте о улогама родитеља, сексуалности, прељуби, мајчинству. У којем смеру се креће друштво где се интезивно мора говорити о елементарним правима на одабир, љубав, слободу?
- Не знам који је то смер, али знам да ће та прича још дуго, дуго бити обавезна лектира на простору Балкана, у мојој средини сигурно. Јер, овде се слобода ограничава на најперфидније начине. Посебно су ограничена права на љубав, на слободан избор, на избор да будеш мањина а не сносиш последице као да си криминалац на слободи. Свака власт која ступа на јавну сцену има пуна уста хвале за демократију без које нема живота. По правилу се то сведе на лаж, највећа храброст власти да прихвати промене своди на то што ће неки њихов функционер доћи међу припаднике ЛГБТ популације када обележавају свој дан. И то не би радили, да их европски комесари не натерају на то.
Мислите ли да сте филмом Ајвар дали подстрек младим ауторима за стварање тематски и естетски другачијих филмова у односу на оно што је српска филмска продукција стварала претходних година?
- За мене је снимити филм питање избора а не калкулације. Млади људи по правилу калкулишу како ће проћи са сценаријем на иностраним конкурсима, ја о томе нисам размишљала. Нисам прошла ни на конкурсима у Хрватској и Македонији, али сам имала среће на конкурсу у Црној Гори, што је била драгоцена помоћ.
Сада се види да је то филм који публика воли, који критика хвали, који је добио највише награда у овој години на свим домаћим фестивалима. Можда ће то бити некоме подстрек да се усуди да снима оно што жели, а не оно на шта га околина и услови приморавају.
На одјавној шпици видимо да поред вас као редитељке и косценаристкиње, продукцију, сценарио, камеру, костим, сценографију потписују жене. Колико се у филмској индустрији на нашим просторима пружа прилика женама? Да ли сте се борили са стереотипима, с обзиром да сте били једина жена у својој класи на Факултету драмских уметности?
- Данас је све више жена редитељки и све им је лакше, много им је лакше него што је било Соји Јовановић, например, која је била прва југословенска филмска редитељка. Не могу да се пожалим да сам се борила са стереотипима док сам радила Ајвар. Најпре, пуно нас је жена окупљених око филма, што сте и сами приметили, а друго, ја се у раду не постављам као жена, већ као редитељ. Уз однос пуног поштовања према глумцима и према целој екипи са којом радим.
Овог лета сам имала занимљиве разговоре са вашим колегама које мисле да је за бављење режијом потребан мушки мозак. За мене је то неприхватљиво. Ја имам женски мозак и желим да покажем како је тај женски мозак јак, моћан, одлучан, суптилан, префињен, оштар... И зашто би, ако је мој мозак све то, он био мушки, а не женски? Ја се борим за признање женског мозга, а не за похвалу женском мозгу само ако ће имитирати мушки мозак.
У каквој је позицији савремена српска и регионална кинематографија у односу на светску филмску сцену?
- У позицији сиромашног рођака са села који их много не дотиче, али повремено, и то све ређе, прихвате да саслушају шта има да каже. Преведено на светски кинематографски језик, сви ми, мали народи са Балкана смо за њих кинематографски инцидент. Ако нам филмови нису суфинансирани средствима великих европских кинематографија, нећемо им проћи ни поред видокруга. Чак и оне приче које су их се до пре десетак година тицале, више нису у моди. Дошли су нови ратови, туђе транзиције, егзотичнији коруптивни политички системи и, истини за вољу, није лако задовољити им критеријуме елементарне знатижеље за овај део света која се обично своди на питање – колико блата и поливања го..има је довољно да бисмо задовољили кинематографску политичку коректност највећих филмских сила.
Којом темом желите да се бавите у следећем филму?
- Имам још личних губитака и породичних демона са којима се нисам разрачунала. Занима ме распад породице кроз промену система вредности током неколико деценија. Занима ме колика је мера крхкости и снаге појединца у времену које је дехуманизовано више него икад. Сада ми је лакше да радим јер видим да сам са Ајваром прокрчила пут којим се у овдашњој кинематографији ређе иде. И уграбила део живота о који се баш нису много отимали.
Извор: Ал Џезира
