детаљ слике: КРК Арт дизајн

Заборављење: Херионе антифашистичке борбе

Пише: Бранка Селаковић

Скоро немо сведочимо како у 21. веку антифашистичка борба бива черупана и омаловажена из ситних политикантских разлога. Забрињава како се заборављају херојство и животи оних који су у наслеђе оставили слободу на коју се увек позива, али њен залог лако поништава. Ретки се сете о каквом значајном празнику да спомену горостасне жене, револуционарке које су биле део борбе. Немогуће је одредити њихов број и записати све појединости живота, деловања и страдања, али не треба ни свести њихов учинак током Другог светског рата на неколико општих реченица које су записане у уџбеницима.

Оне нису називи фабрика у чијим погонима су се производили пешкири. Нису ни називи вртића и школа, нити улица у којој је тржни центар. Оне нису мермерна плоча поред које се не застане, иако се редовно улази у маркет чија се реклама наслања на камени образ, који би маркетинг менаџери радо огулили. Оне су антифашисткиње, херионе Народноослободилачке борбе, жене које су промениле ток историје. Оне су слобода.

Сестре Баковић

На Божићно јутро 1941. године, са трећег спрата централе Усташке надзорне службе, скочила је Зденка Баковић. Очајна, изнемогла, модра од мучења, шибања и интензивног ислеђивања, скоком је потражила спас. Имала је 24 године. Неколико дана касније у болници Свети Дух, душу је испустила и њена три године млађа сестра Рајка Баковић. После тортуре, ове младе жене су подлегле повредама, али нису одале никога од својих сабораца и политичких истомишљеника. У погребној колони ка загребачком Мирогоју било је само неколико чланова породице и мноштво агената који су фотографисали, покушавајући да лоцирају вође партизанског покрета. Безуспешно.

Пут из родне Боливије

Животни пут сестара Баковић је романескан. Рајка и Зденка родиле су се у боливијском рударском градићу Оруро, где су уз два брата провеле детињство. Богата породица која је у власништву имала хотел и низ трговина сматрала је да њихова деца треба да добију квалитетно образовање које пружа тадашња Краљевина Југославија, те су се одлучили за повратак на Брач, са којег изворно воде порекло, а потом и у Загреб. У родослову сестара Баковић су уписани богати трговци и племићи из фамилије Фертилио, стога се у њиховој кући говорио италијански и немачки језик. Раскош мултикултуралног наслеђа обогатила је њихова дадиља и дојиља Индијанка Леукидиа Перес која је са њима пошла на далек пут и овде засновала своју породицу.

Са смрћу оца, породица Баковић је запала у материјалну кризу, па су поједини чланови породице потражили запослење. Драстична разлика у начину живота подстакла их је да јасније сагледају друштвену ситуацију, неправду и јаз који постоји међу класама. Идеје социјалних слобода и једнакости привукле су Рајку која је као гимназијалка постала део комунистичке омладине и активно учествовала у ширењу пропагандног материјала. У вртлог племенитих и пламених идеја увукла је и остатак породице која је здушно подржавала партију, а доцније и ослободилачки покрет.

Листе тајне службе НДХ

На самом почетку рата, трафика коју је породица поседовала у Загребу, по одлуци Рада Кончара постала је зборно место партизанских курира, али и немачких официра, јер се ту продавала штампа на њиховом матерњем језику. То је био одличан параван. Вођење мини-бизниса преузела је Зденка, док је Рајка са братом Младеном наставила одржавање комуникације са осталим централама. Успостављањем Независне државе Хрватске, као истакнуте левичарке обе су биле на листи за хапшење, посебно Рајка. Гласна и поносна у одбрани својих уверења, у неколико наврата је имала проблем на студијама, али је успевала из свега да се извуче, до кобног момента када је ухваћен један од курира који их је одао.

Рајкина авенија

Стоички су поднеле исцрпне ноћи у којима су их усташки агенти мучили, а дању одводили у трафику, где су настављале да раде, не би ли на тај начин уочили њихове сараднике. Ни тај подухват им није успео, јер нису лоцирали никога.

Вест о Рајкином постојаном и искреном веровању у идеје пролетеријата и борби против фашизма, као и жртви коју је поднела, проширила се Југославијом и стигла до Боливије. Као вид одавања почасти у граду у којем се родила једна авенија је понела њено име.

Вахида Маглајлић

Кадијина кћерка Вахида Маглајлић,  упркос честим противљенима оца одрезала је косу и гласно отпочела рушење паланачког духа у којем је стасавала. Није лако пробити бране грађене генерацијама, али њене идеје су надахнуле остале жене, па је кадија дозволио да излази без зара, да се школује и са почетком рата у својој кући прима партизанске комесаре и складишти потребну помоћ. Била је једна од кључних личности бањалучког покрета отпора.

Пређа за вечност

Ова револуционарка, одмах по хапшењу крајем 1941. године, одведена је у затвор ''Црна кућа'' где је провела два месеца. Забележено је да је крвнички мучена. Није одала саборце, већ је са Даницом Марић успела да побегне. Скок на јастук који су пре тога избациле кроз прозор ублажио је пад. Неозлеђене, после кратке посете Вахидиним родитељима, спас су пронашле на слободној територији Босне и Херцеговине и наставиле деловање.

Вахида је улазила у домове жена Козаре, Грмеча и Цазинске крајине и надахнутим говорима их мотивисала да се прикључе борби спрам својих могућности, да месе хлеб, плету полувере и чарапе од вуне и опараних ћилима. Исто као и пре рата када је инсистирала да жене добију право гласа, прилику да самостално одлучују, запосле се и образују.

Кобни рафал

Када је рафал пресекао њено срце био је април 1943. године, а она је требало убрзо да напуни 37 година. Њена бригада упала је у немачку заседу у месту Мала Крупска Рујишка у околини Босанског Новог. Свој живот дала је дубоко верујући у антифашистички пут Југославије, без обзира на верску и националну припадност и тиме постала народни херој. Она је једина жена муслиманске вероисповести која је понела ту титулу за своје заслуге током Другог светског рата.

Цвета Дабић и Нада Пурић

Нема трагова да су се Цвета Дабић и Нада Пурић лично познавале, али немерљиво је њихово распламсавање антифашистичких идеја и револуционарне борбе која им је била императив. Живот и деловање ове две хероине могао би да послужи као потка за креирање филмских јунакиња. Данас, ретки их се сете, нарочито од када је фабрика текстила у Ужицу која је носила име Цвете Дабић срушена и ту никао стамбени комплекс. Око бисте Пурићеве у Београду распоређене су столице кафића. Ипак сеновите крошње наткриљују њихова обележја и чувају их за оне ретке који застану да прочитају натпис.

Незустављива борба

Живот иде даље и то су знале. Због оних који долазе њихов залог је био потребан, веровале су. Нада је радила у Министарству финансија Краљевине Југославије и још као средњошколка је окупљала револуционарке око женског покрета. Учествовала је у радничким и студентским демонстрацијама, писала за лист ''Реч истине'' о статусу жена-службеница и изазовима који се морају савладати ради остварења боље позиционираности. Руководила је радом једне од ћелија КПЈ, а њен стан на Врачару је служио као централа одакле се делио пропагандни материјал.

Цвета, као ткачка радница срчано се залагала за права жена у погонима и бољим условима у друштву које им није било наклоњено. Као синдикална активисткиња која је за разбојем радила од 13 године, била је хапшена више пута и удаљавана са посла. Тиме је добила подршку многобројних радника који су јој се прикључили када је дошла на чело одбора који је руководио фабриком по настанку славне Ужичке републике. Тканина за производњу партизанских униформи и одеће се даноноћно производила.

Под чизмом окупатора

Агенти специјалне полиције ухапсили су Наду Пурић после издаје једног од разносилаца летака којег су пресрели. Ислеђивана је у просторијама затвора колоквијално знаног као ''Главњача'', на начине који су у супротности са свиме што би се могло назвати људским. Фокус им је био да сазнају све о илегалним штампаријама у Београду. Издахнула је после десетак дана тортуре, 27. новембра 1941.

После пада Ужичке републике Цвета је са преживелима отишла у Санџак, али се вратила на окупирано подручје како би наставила активистичко деловање. Ухапшена је у селу Стапари и споведена у злогласни логор на Бањици где је стрељана у јулу 1942. године. Није проговорила о активностима за које је била задужена, посведочили су ретки преживели заробљеници.

Саша Божовић

До 1995. године живела је лекарка, књижевница и народни херој Саша Божовић. Пролазници је памте како залива цвеће на свом балкону, а она је памтила све. Предратну државу, окупацију, страдање, личне трагедије, обнову земље, одликовања, па нови рат. У неколико књига поделила је своје искуство и страхоте које је доживела као лекарка која је била прва која је долазила до рањеника, била заробљена, провела време у логору, али и рањена у четничкој заседи када је погинуо и Бошко Буха. Ако хероине Другог светског рата нису чуле једна за другу, Саша их је знала све, а многе и споменула у својим записима.

Трудница у рату

Студије медицине је окончала неколико година пред почетак окупације. Као активна лекарка дочекала је бомбардовање Београда 6. априла и одмах се, иако трудна, упутила са супругом у Подгорицу, јер је он био главни организатор тамошњег устанка. Ухапсили су је Италијани и сповели у логор у Албанији. У одмаклој трудноћи држали су је у кавезу. Породила се у Тирани и кћерки дала име Долорес, по чувеној шпанској револуционарки Исидори Долорес Ибарури – Ла Пасионарији. Партизани су ухватили неколико италијанских официра које су разменили за њихв две. Тако су се нашле на слободи.

Докторка је одмах формирала прве сеоске болнице којима је управљала. Пратила је кретање војске током офанзива, лечила болесне од тифуса, шарлаха, изнемоглости, порађала и оперисала. Где год је мислила да може да допринесе, прикључивала се.

Теби, моја Долорес

Потресни су исповедни записи које је Саша Божовић објавила у књизи ''Теби, моја Долорес'' коју је посветила кћерки која је преминула од последица глади и хладноће током Битке на Неретви. Сахрањена је у близини фрањевачког самостана у селу Шћит. А како је докторкин отац био свештеник, рукоположен у цркви Светог Архагела Михаила у Бељини, месту у близини Београда, поред његовог имена стоји табла посвећена и унуци, Малој партизанки, како ју је звао народни херој Саво Ковачевић.

Послератне геренарције су читајући ову књигу ближе упознале ситуације кроз које су жене пролазиле током рата, посебно оне које су биле истовремено мајке, породиље и директне учеснице битака. Ту су појединости из збегова, интимни залози и жртве које су немо подносиле.

Саша Божовић је објавила више књига у којима говори о Другом светском рату и оне представљају драгоцено непосредно сећање једне пожртвоване интелектуалке.

Напомена:

Текст је првобитно објављен на порталу Al Jazeera.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: