детаљ слике: КРК Арт дизајн

Стефан Лазаревић: Пишем јер не умем другачије да живим

Пишем да бих свет осетио до краја, без украса, без маски, без глуме. Да бих разумео и себе и све што ме окружује. Поезија је сусрет. Начин да будем жив, да се оголим и да све оно што не умем да изговорим, ипак проговори. Најједноставније речено, дишем пуних плућа без обзира што увек недостаје кисеоника, 

- Стефан Лзаревић.

Стефан Лазаревић

Књижевни ЕСНАФ - 18.04.2025.
Разговарала: Неда Гаврић
Технички уредио: Илија Шаула

Када сте се први пут сусрели са поезијом и шта вас је навело да кренете тим путем?

Поезија ме је, вероватно, пронашла много пре него што сам ја успео да је приметим. Кад мало боље размислим, сваки пут кад сам остајао сам са својим мислима, у мени се нешто слагало у реченице које нисам умео да изговорим наглас. Нисам ја од оних који су одмалена знали да ће писати. Више сам човек који дуго осећа нешто, па тек онда схвати шта је то. И кад сам једном покушао да ставим на папир оно што ми притиска дах, осетио сам олакшање. Као да сам оставио део себе на сигурном, а опет га поделио са светом. То ме је натерало да изнова настављам све ово време, не због публике, него због тог тренутка када прочитам оно што сам написао и схватим да ме, барем на кратко, нека реч спасила од себе самог. Поезија ми је и данас најпоузданији начин да не полудим од тишине срца и гласноће света.

Реците нам нешто више о вашим збиркама поезије "Из дубине","Мали бескрај" „Петрикор“, шта је инспирисало њихово стварање?

Свака моја збирка је један период живота. „Из дубине“ је моја прва, дечачка збирка, писана у времену када сам тек почињао да разумем себе и свет. То је књига немира, питања и првих искрених покушаја да се изразим кроз стих. „Мали бескрај“ је збирка о малим стварима које живот чине великим. Песме о тренуцима који пролазе непримећено, а заправо носе целу тежину постојања. „Петрикор“ је најзрелија, настала након година које пребрзо јуре. Она је мирис после кише, у природи и у души. Писана у времену када сам научио да прихватим и немир и тишину, и да у оба пронађем своје место. Пишем јер је то мој начин да разговарам са светом, са собом и са временом које одмиче. Да оставим траг, да неке своје мисли претворим у речи које ће, можда, некоме бити оно што је мени била туђа реч у правом тренутку. Пишем јер не умем другачије да живим. Изгледа да ми је то највећи смисао у овом бесмислу.

У вашим стиховима често осећамо дубоку емоцију. Како бисте описали свој креативни процес?

Као што каже један феноменалан наш песник, савремена поезија је борба за дах. За мене је писање потреба да сачувам оно што би лако могло да се изгуби у брзини свакодневице. Некад су то обични тренуци који, кад се боље погледају, носе читаве светове у себи. Пишем да бих свет осетио до краја, без украса, без маски, без глуме. Да бих разумео и себе и све што ме окружује. Поезија је сусрет. Начин да будем жив, да се оголим и да све оно што не умем да изговорим, ипак проговори. Најједноставније речено, дишем пуних плућа без обзира што увек недостаје кисеоника.

Стефан Лазаревић песник

Ваш животни мото "Да свет буде боље место, макар за један искрени осмех" звучи јако инспиративно. Шта вас мотивише да живите према овој пароли?

Мотивацију за овакав поглед на свет, налазим у свакодневним тренуцима који чине живот вредним. На крају крајева, живот је састављен од ситних, али моћних тренутака, три тренутка вечности. Понекад, све што нам је потребно да осетимо да је свет бољи, јесте неко ко ће нас погледати до последњег атома душе и упутити благ детињи поглед који разоружава и чини спокојним. Мотивација ми је да у овом брзом и често суровом свету, можемо оставити трагове који ће се прелити у нешто лепо. Јер, реално, шта нам друго преостаје, ако успемо да изазовемо један истински осмех, можда смо већ учинили свет бољим местом, макар на тренутак.

Пишете и игране дечије драме, какве теме или поруке желите да пренесете младим гледаоцима кроз свој рад?

Када пишем за децу, желим да им пренесем поруке које ће им остати у срцима дуго после краја представе. Теме које истражујем често су дубоке, али прилагођене њиховом узрасту и разумевању. Желео бих да деца науче важност искрености, храбрости и правде, да схвате колико је важно бити добар човек, али и прихватити своје мане. Тиме што пишем драме, настојим да им покажем како разлике између нас могу бити извор лепоте и снаге, а не нешто што нас раздваја. Радим на томе да им пренесем и значај другарства, подршке и сарадње, као и важност одговорности према себи и другима. Једна од важних порука које желим да им пренесем јесте да свет није увек лак, али да и у најтежим тренуцима можемо пронаћи начин да будемо бољи и да помогнемо другима. Кроз игру и креативност, деца могу да науче много о животу, али и да се забаве и расту. Мој циљ је да на сцени створим простор где деца не само да уживају, већ и разматрају дубоке теме кроз ликове и приче које су им блиске и разумљиве. Наравно, поруке су често усмерене ка родитељим, важно је да у мору очекивања не забораве да су њихова деца само деца и да им допусте да свет истражују детиње, без пуно спрега и оквира.

Можете ли описати процес сарадње с младим глумцима у аматерским позориштима? Како ваш рад утиче на њихово самопоуздање и развој?

Сарадња с младим глумцима увек је изазов, али и изузетно задовољство. Радим са различитим старосним групама, и свака група има своје посебности. У Позориштанцу, које водим при Центру за културу Свилајнца, радим са младима који су у том периоду живота када откривају себе и своје таленте, и као драмски педагог, моја је улога да им помогнем да развију самопоуздање кроз глуму и сценски израз. Када деца први пут стану на сцену и покажу своје способности, тај тренутак самопоуздања који стекну је за њих веома важан. Понекад је то само један поглед у публику, осмех који им се појави на лицу кад виде да су успели, и тада се заправо дешава највећи напредак. Драмска секција у дому Пољопривредно-ветеринарске школе са домом ученика Свилајнац такође ми је дала могућност да радим са старијом групом, где сам видео како глумци средњошколци постају све самосвестнији и зрелији у свом сценском изразу. Сваки успех, ма колико био мали, помаже им да изграде чврсту основу за даље животне кораке, било у глуми или другим аспектима живота. Сам процес учења и напредовања у позоришту развија њихове креативне способности, али и емоционалну интелигенцију, што је од пресудне важности за њихов даљи развој и самопоуздање.

Како видите улогу позоришта у образовању и одрастању деце? Шта мислите о његовом утицају на развој креативности и критичког мишљења код млађих генерација?

Позориште има изузетну трансформативну моћ, посебно у образовању и одрастању деце. Кроз позориште деца не само да развијају своје креативне способности, већ уче и како да изразе своје емоције, разумеју различите перспективе и критички разматрају свет око себе. Поступак стварања и интерпретације ликова на сцени омогућава им да развију емпатију, јер се стављају у позицију других, а тако истовремено раде на својој самоизражености и самопоуздању. Као драмски педагог сматрам да позориште стимулише креативност тако што пружа простор за експериментисање и разматрање различитих идеја. Деца уче да разматрају ствари са више страна, да постављају питања и разбијају стереотипе. Кроз рад на сценским представама, такође уче значај сарадње и тимског рада, што је важан аспект развоја и социјалних вештина. Утицај позоришта на развој критичког мишљења је огроман јер деца, кроз постављање и одговоре на питања, упознају свет са дубљим смислом и не боје се да изразе своје мишљење. Позориште није само уметност, већ и алат који омогућава младим људима да разумеју себе и свет око себе, што чини његов утицај на образовање дубоким и трајним.

Стефан Лазаревић песник

Шта за вас значи бити хуманиста и како се то огледа у вашем свакодневном животу?

Бити хуманиста за мене значи бити свестан других, разумети да су људске судбине сложене и да свака особа носи свој терет и лепоту. То је способност да препознамо и ценимо ту разноликост, да не судимо и не затварамо очи пред тугом или радошћу других. У свакодневном животу, хуманиста је онај који покушава да буде присутан за друге, ко разуме да мали гестови љубазности и пажње могу да направе разлику. Не ради се о великим, драматичним поступцима, већ о малим стварима, пажњи према људима и свету око нас, о тој свести да смо сви повезани и да наше акције, чак и оне најмање, имају свој значај.

Како путовања, посебно она у манастире на Косову и Метохији, утичу на вашу уметност и инспирацију? Какав однос имате према српском народу и култури на местима која обилазите?

Обилазак светиња на Косову и Метохији за мене је више од обичног путовања. То је дубоко осећање припадности и поштовања према онима који су, кроз историју, са невероватном храброшћу чували ову земљу и њено духовно наслеђе. Када стојим пред манастирима као што су Богородица Љевишка, Дечани, Пећка Патријаршија, Хоча и Зочиште, не осећам само тишину, већ и снагу којом ове светиње зраче. Косово је срце Србије зато што у њему живи суштина нашег народа и наше историје, наше духовности . Од Газиместана до Призрена, од Ораховца до Грачанице, Немањићке светиње сведоче о снази и великодушности српског народа, о томе колико је важно чувати нашу прошлост. Наши преци су бранили небо, а ми данас имамо одговорност да ту традицију и веру чувамо за будућих генерација. Тајна је, Косово су једне велике српске мошти.

На чему тренутно радите? Који су пројекти у питању када је у питању ваше уметничко стваралаштво?

Тренутно, као директор Центра за културу у Свилајнцу, радим на томе да наш град постане још видљивији на културној мапи. Желим на све да пренесем трансформативну моћ уметности и да мојим Свилајнчанима покажем да је ово кућа културе свих нас. Покрећемо нове програме, представе, концерте, изложбе и радионице за све генерације. Желим да створим простор где ће људи моћи да оставе траг својим талентом и идејом. Пишем и даље, кад год ме поезија ухвати неспремног, ослушкујем па запишем. Трудим се да будем отворенији према људима, више да живим пролазност него да је се плашим. У плану ми је много тога, али волим да кажем, нека нешто остане и као изненађење.

Стефан Лазаревић са уредницима Књижевног Еснафа Недом Гаврић и Илијом Шаулом

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: