|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Лађар
Леденом руком дотакну лице младића који је лежао у полусвести.До његовог кревета, смештеног поред самих собних врата, допирала је шкрта светлост из узаног болничког ходника. Лазар покуша да отвори лево око, али не успе сасвим, благи титрај на тренутак откри само део беоњаче, и капак поново паде као покошен, остајући миран и затворен на згрченом болесниковом лицу. Ово, као да пробуди уста, која се искривише у неку болну гримасу, и из којих се, у први мах, зачу само неразумно шиштање, након чега пацијент изусти: ― Зашто ме будиш?― Идеш ли? ‒ прошапута Лађар. Дозивао си ме, чуо сам и одмах дотрчао.Унећу те у чамац. Спавај, док веслам.― Радије бих остао, овде ми је тако топло. ― Слушај сине, назад не смем празан, управо сам тамо одвезао госпођу из собе број 15. Што пре кренеш, брже ћемо стићи. Имаш ли нешто новца код себе?― Ја бих пошао ― јави се, изненада, старац са суседног кревета, који до овог тренутка није одавао утисак слушаоца, будући да је био сапет бројним цевчицама, притом окренут леђима, погледа фиксираног за једну тачку на зиду. Све, тако исповезивано, одавало je утисак висећих челичних ужади, изнад непокретног планинског масива, трошне људске планине, која давно беше горостас, сада само спремиште бола, коме је и ова, још увек пространа, кућа претесна.― Стари, ти се не мешај, дечко само што није пристао. Први пут ме је позвао, још прошле недеље, пре него што је реанимиран, а онда су ушли ови шарлатани, у белим мантилима, и ја сам муштерију морао да потражим на другом спрату.― Ради шта знаш, али дечка остави на миру ― био је изричит старац. Свако има право да се предомисли. Уосталом, свој труд наплаћујеш. Овде те сви већ познају, али нико те не воли. Ја бих радо преко, сви моји су тамо, чекају. Прошле ноћи смо дуго разговарали, зову ме да дођем...Раздањивало се, старац је говорио све тише, и све се више умарао. Последње речи изустио је готово шапатом, а потом утонуо у сан. Сестра Лета уђе са јутарњом терапијом у полумрачну собу. Лазарев кревет био је празан. Старац се огласи дубоким, парајућим јауком. Како сам могао да заспим ‒ помислио је. И две сузе скотрљаше му се низ образе.
•
У црвеном чуну, снажно грабећи мотком ка хоризонту, Лађар је возио Лазара пред врата његовог дома.
|
