Један од најчитанијих писаца у региону, ускоро у Београду и Новом Саду

„Пишем књиге које нису написане, о темама према којима осећам страст и које имају смисла. Ухватио сам се укоштац са темом због које сам морао ући у ‘пећину’ са демонима и пишем онако онако како је говорио Чехов – да речима буде уско, а мислима широко.“

Пише: Ненад Ковачевић 25. новембра 2019.

Дамир Каракаш: Писац мора да буде у неспоразуму са околином Фото: Ненад Ковачевић
То је за Данас казао Дамир Каракаш, хрватски књижевник и један од најчитанијих писаца у региону који не одустаје од поштеног подсећања на зло које нам се догодило деведесетих. Аутор чије књиге су награђиване, штампане у неколико издања и преведене на десетак језика, а које су хрватски националисти проглашавали неподобнима, ускоро ће бити гост Београда и Новог Сада.

Рођен је 1967. године у личком селу Плашчица, поред Бриња. Објавио је путопис „Босанци су добри људи“, збирке прича „Ескими“, „Пуковник Беетховен“ и „Кино Лика“, по којој је снимљен истоимени филм, као и романе „Комбетари“, „Како сам ушао у Еуропу“, „Сјајно мјесто за несрећу“, „Блуе Моон“, „Сјећање шуме“, а пише и позоришне комаде. Био је новинар и бавио се карикатуром, живео у Бордоу и Паризу, одакле се, пре неколико година, вратио у Загреб.
Његов нови роман „Прослава“, који је већ издат у неколико издања и узбуркао је јавност у Хрватској, посебно тамошње националисте, биће промовисан у Београду 27. новембра од 17 до 18 часова у књижари Боокасторе (Цара Лазара 12), а од 19 до 21 час, у Крокодиловом центру (Карађорђева 43), уследиће дружење и разговор аутора са читаоцима. У четвртак, 28. новембра, од 20 до 22 часа, биће промоција и у Новом Саду у књижари Зенит (Његошева 24).
Драма „Блуе Моон“, настала по истоименом роману, у режији Бориса Лијешевића и извођењу глумаца Сатиричног казалишта Керемпух из Загреба, приказана је на недавно завршеном 24. Југословенском позоришним фестивалу – Без превода у Ужицу, на коме гостују најбоље представе из прошлогодишње продукције у региону, што је била прилика за краћи разговор са писцем.

О рату деведесетих и позицији Срба у Хрватској, али и о усташтву, у роману и драми пишете кроз искуства двојице младића и пријатеља Чарлија и Џимија, чије идентитете, крајем осамдесетих, градите кроз рокабили музику. Зашто се изабрали такав ракурс за освртање на недавно зло?

– Кроз причу о музици хтео сам да испричам нешто веома озбиљно. Застрашујуће је то када се догађају такве ствари, а около све изгледа нормално. Тако је писан и текст – креће од зезања и забаве, а у подтексту се „ваља“ страшна прича, да би на крају изашло све на видело. Ту је стално и Сотона, а појављују се и ликови који су истовремено и жртве и крвници. То су људи који су карактеристични не само за Хрватску, него и за Србију и Босну. Осећао сам се као човек који има веома мало муниције и да сваки метак мора да погоди у демона. Роман и драмски текст, из другачијег ракурса, говоре о стварима које су се дешавале деведесетих година и о позицији Срба у то време у Загребу. Сматрам да писци, али и други, морају да чисте испред свог прага, а не само да гледају преко плота и да друге оптужују за злочине.

Један од јунака – Џими је затечен сазнањем да је Србин и то открива уочи самог рата у Хрватској…

– Такво је било време. Завладао је национализам и многе је затекао. У петак сте слушали Елвиса или Стреј кетс, а у суботу сте били у рову. Догађале су се невероватне ствари. У роману пишем и о томе да се, на трамвајским станицама, у кантицама продавао чисти хрватски зрак, да су се кафане дизале у ваздух, људи добијали отказе… Сав муљ је изашао на површину. Појављивали су се људи у униформама и нисте могли да разазнате ко је ко, а чуо се тутањ надолазеће катаклизме. Рат је чудно време и, како кажу Енглези, суспендуј законе на један дан и видећеш какве су ти комшије. Дешавају се невероватне психичке трансформације. Људи се промене и види се какав је ко човек.
У роману, али и у комаду, одзвања реченица: „Код нас се рат никада није завршио“…
– То је кључна реченица и проблем је у томе што нам је прошлост непозната, а будућност нам је позната.

Како смо дошли до тога да се не подносимо и да не подносимо различитости?

– Емил Сиоран каже да „Балкан иде из пораза у пораз, али и то је некакав напредак“. То је, можда, најбољи опис Балкана. То је тако карактеристично за нас. После Другог светског рата, спајали су народе који су били у рату. Формирана је Југославија, као претеча Европске уније, али да бисте живели у Југославији морате да имате свест о њој. Највише бих волео да живим у селу у коме живе Срби, Јапанци, Кинези, Арапи и други, али људи то не желе. Боје се тога. Не воле различитости. Тако је и у Лици, на том микро плану. Имате Србе који се „оштре“ на Србе, а ако нема Срба, онда се „оштре“ на комшије Хрвате. Ако нема њих, онда су добродошли чланови фамилије, а ако нема ни њих – има животиња.

Како се носите са нападима, претњама и оценама да Ваше књиге нису подобне у хрватском друштву?

– Изашао је мој нови роман „Прослава“ и не смем да се вратим у родни крај у Лику. Не знам да ли ћу се икада вратити. Колико год изгледало сулудо, то је тако. Тамо сам непожељан и упућују ми опасне претње. Природна позиција писца је да буде у неспоразуму са околином, али ово је ескалирало до крајњих граница. Занимљиво је то што многи од тих људи не читају књиге и парадокс је у томе да је књижевност у Хрватској битна једино тамо где људи не читају књиге. У суштини, увек ме је чудило то чуђење, када се људи чуде што репрезентација Хрватске воли да слуша Томпсона.

Због чега се у региону реафирмишу национализми, усташтво, четништво, верске искључивости?

– Имамо такве политике које на томе егзистирају и стално враћају људе на те приче. Људи на власти не бирају средства да би се задржали на својим позицијама. Уништава се култура и људи се заглупљују, како би се лакше манипулисало њима. Данас у Хрватској ништа не функционише, осим погубне политике.

И, како даље?

– Демократија је власт просечности, а ми смо, на неки начин, таоци те просечности. Међутим, свако има могућност да створи свој свет. Мој свет је уметност, то је простор моје слободе и нисам спреман на компромисе. Када ме млади писци питају како да пишу, кажем им да увек иду до краја и да пишу онако како је говорио Мирослав Крлежа – храбро, неумољиво и са зачељеним носницама, ако треба.

Живели сте годину дана у Бордоу, а потом и шест година у Паризу. Зашто сте се вратили?

– У Загребу смо снимали филм „Кино Лика“ по мојој књизи, а после тога је уследила сарадња на представи „Загребачки пентаграм“ у режији Паола Мађелија, која је освојила све могуће награде и играла се у Немачкој, Јужној Америци… Када сам се враћао у Париз, ушао сам у једну кафану у Загребу и упознао Митру, моју будућу жену. Због ње сам остао.

Читање нас чини људима

„Читање нас чини људима. Тешко ми је када шетам Загребом и видим људе који су пуни неке унутрашње празнине. Људе до којих ми је стало, али и друге, волим да упозорим на то да не дозволе да им се у очима види свака непрочитана књига.“

Извор: Данас

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: