детаљ слике: КРК Арт дизајн

(МОЈ) СВЕТ КЊИГЕ

Тражећи начин да победе смртност, стари народи су измислили писмо. На различитим крајевима Земље, припадници различитих култура комуницирали су ређањем каменчића, речних шкољки и гранчица; пуштали су димне сигнале, везивали разнобојне узице, цртали сцене из свакодневног живота по праисторијским пећинама. Клинасто и знаковна писма, свици са Мртвог мора, грчки алфабет, глагољица, ћирилица, латиница, Гутембергова Библија као прва штампана књига на свету, били су светло човечанству и потврда да је потреба за духовним трајањем човеку била важна као и физички опстанак. Знали су то и противници напретка, па је горела  библиотека у Александрији паљена руком Римљана, хришћана, Арапа. На берлиншком Опернплацу 1933. нацисти су спалили око 25.000 књига  писаца чије су порекло и дело били супротни нацистичкој идеологији: Кафке, Ајнштајна, Ремарка, Мана, Брехта, Фројда, Цвајга... - Тамо где спаљују књиге, спаљиваће и људе, предсказао је Хајнрих Хајне. И људи и књиге горели су 6. априла 1941. када је највреднија ризница Балкана, Народна библиотека у Београду бомбама сравњена са земљом и нестала у пожару. Тог дана је горело српско сећање, које, ове године, слави 193. рођендан.

***

Имала сам четири године када су у моје детињство ушле чудесне Дизнијеве сликовнице. Долазећи код ујака у град, седала сам на под сестрине собе окружена Мазом и Луњом, Малом сиреном, 101 далматинцем... И док су се остала деца играла, ја сам бирала самоћу откривајући чудесан свет књиге. Упијала сам магију Андерсенових и Гримових бајки, Шарл Пероа, откривала осећајност Јесењинових стихова из књиге у којој је била плоча са снимљеном  „Песмом о керуши“, уз коју сам отплакала небројено пута. После је у мој живот ушла „Хајди“. Па „Дружина Пере Квржице“, „Кроз пустињу и прашуму“, Десанкина поезија и читав колорит Ћопићевих јунака. У гимназији, немачки романтичари, француски симболисти, српски модернисти, руски класици, бунтовни Тин и филигрански Цесарић,  постали су мој избор чврсто ме определивши за студије књижевности.

***

По удаји, из родитељске куће понела сам факултетску диплому и комплет књига Фјодора Михајловича  Достојевског на хрватском преводу, у црвеном повезу, који је отац невољно, на моју усрдну молбу, пар године раније купио од трговачког путника. Тај комплет је постао мој молитвеник. Месецима сам читала дугачке реченице ситно штампаног текста откривајући свет понижених и увређених, грешника и истинских покајника, огрезлих у страстима и пороцима, чистих и непорочних душа упркос сиромаштву и друштвеном талогу који их је запљускивао. Опијена романом „Браћа Карамазови“ бирала сам га за тему матурског рада и посвећено размишљајући о Аљоши, Ивану и Дмитрију, писала сатима за кухињским столом, држећи свеску на коленима у незрелом житу, а ноћу прекуцавала на „Бисер“ писаћој машини.  Тај комплет и данас заузима почасно место у мојој кућној библиотеци.

***

Прве две књиге песама написала сам у аутобусу, у којем сам проводила око три сата дневно, одлазећи и враћајући се са посла. Прву књигу објавила сам релативно касно у односу на већи број младих аутора. Она је чекала свој тренутак, после егзистенцијалних приоритета о којима сам нужно размишљала тих деведесетих, прошлог века. Живот ме је научио да се и срећи треба радовати тихо, онако како се и тугује. Своју прву књигу „Портрет“ те 2001. дочекала сам са уверењем да нас сваки сусрет, дешавање, добит или губитак, стижу у час одређен неким нама још несхватљивим околностима, не пре него је требало, ни после тога. Та моја прва књига била је исходиште мог унутрашњег Временика.

***

Књига је мој најбољи пријатељ.Постоје књиге за један сат и књиге за цео живот. Књига није храна, али је посластица. Ово су велике мисли значајних људи. Додала бих - књига ме је учинила бољим човеком. Научила ме стрпљивости, постепености; помогла да гледам упорније, видим јасније. Упутила ме како да процењујем, предвидим, сагледам, решавам - људе, ситуације, проблеме. Објаснила ми да постоје аргументи. Објективност. Критичка анализа. Али и људска топлина, духовна ширина, разумевање, емпатија, осећај како је бити у туђој кожи. Открила ми је постојање сопственог унутрашњегвида. Мало ли је?

***

Пре неког времена ме је на друштвеној мрежи запрепастила и растужила фотографија бачених књига. Изопштене из неког стана или установе, остављене поред контејнера као похабани намештај, изношена одећа - тужне, одбачене, непотребне. Била је то слика бахатости и некултуре у земљи у којој још има неписмених; метафора друштва у којем је могуће купити или кривотворити диплому. А како би се тим књигама обрадовала нека школска библиотека у планинском селу или огранак у оснивању! Како би их, са радошћу откривања листали дечији прстићи а са страшћу они којима је лична библиотека још увек недостижан сан. Књига је опште добро, темељ образовања и културе. Култура је основ опстанка једног народа, а образовање залог његове будућности, које, несавесни и бестидни, нажалост, безобзирно бацају у смеће.

***

Хол основне школе провинцијског градића био је препун деце којима је у госте дошла непозната песникиња. Педесетак пари радозналих очију и ушију упијало је сваку њену реч, израз лица, озарених позивом да пред својим вршњацима покажу шта знају. Песникињи су после причали да је девојчица која је певала српску песму са Косова и Метохије рекла да јој је то био најлепши час у животу, а дечак којем је поклонила књигу због рецитације са републичког такмичења, да одавно није добио тако вредан дар. Двоје од педесет, рећи ће скептични. Да, двоје - који, иако су растом мали, зрелији и паметнији од оних који књиге бацају у контејнер. На позив Поетског друштва „Вид“, била сам почасни гост на песничкој вечери у београдској галерији „Полет“. Дочекали су ме образовани и енергични млади песници и публика истих година са израженом културом слушања. Слушајући дивне младе људе који су читали ауторске стихове различитих и оригиналних поетика и девојке из „Мокрањца“ у извођењу српске етно-музике, схватила сам колико једна земља мора бити срећна да има овакву младост. На питање шта највише желе, са осмехом су цитирали Доситеја: Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорце!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: