Једног прохладног јутра Никола Мијатов је шетајући "сметлиштем историје" сусрео Владимира Табашевића да би се пронашли у овом несвакидашњем разговору.

Шта је за тебе “сметлиште историје”?

Место на којем су одложени историјски превазиђени појмови и место које данас смећари (читај: нго и други “анти-ратни” профитери) често обилазе у нади да ће тамо наћи уновчљиве појмове. Просечан анти-ратни профитер данас ускликне с љубављу према новцу: “Смрт фашизму” и онда с чистом савешћу, у илузији да је непрепознат, рачуна за себе да комотно може да треби жито од кукоља, да буде фашиста маскиран у борца против фашизма. Мама таквом смећару највероватније ради у позоришту. Он је лажно забринут за историјске победе партизана и не схвата да је највећи пораз тих победа и идеја у чије име су оне биле извојеване, управо његова брига за њихов историјски статус. Данас историјске победе партизана бране најокорелији фашисти. Они који течно говоре језике, а не разумеју ништа што је на њима речено и написано, и течно путују по свету не одлазећи нигде. Ако један такав ископа исплативе појмове – оне који су пуни туђим страдањима и жртвама и који су данас на цени – он их брже боље користи као да га се заиста тичу и као да су му заиста јасни. За то добија одређену надокнаду. Смећар на сметлиште не одлази јер оскудева у било чему, већ јер активно жели да преиначава историју, да копа по њој, и да туђе победе продаје као своје. Он двоструко профитира. Најпре профитира лажно се залажући за историјиске моменте до којих му у највластитијој актуелности није стало: за идеје једнакости и борбе против окупатора, затим профитира као продавац привилегија на монопол у употреби тих појмова. Издаје се као херој и уредно прима новац од фондова. Он се нуди полицији да буде ухапшен како би имао доказ за лаж коју о себи самом прича: да је некакав вајни побуњеник и против система. Ако се Љубо Чупић кезио у објектив пре него што ће бити убијен од стране фашиста, овај данашњи “партизан” се кези у селфи шаљући својим фондовима слике свог силног активизма и будуће победе која се најављује у његовом хиперестетизованом зубном низу. Сјатило се доста смећара на сметлишту историје, упорно се и помамно борећи за своје привилегије коју борбу желе да представе као борбу за историјску правду. Али они не знају да их тамо, ноћу, док се шуњају сметлиштем, чекају ротвајлери, писци, безобзирници, хијене, они којима мамице не раде у позориштима, који ће трговцима појмовима “једнакости” и “правде” на дупе извадити кичмене мождине.

Која је улога писца у савременом друштву?

Да лови препредењака, ноћу, да му прети, да га држи за гушу и да му направи замку; да сваку лаж улови док је још увек лаж али не у име било какве истине, већ у име ловљења. Његова улога је, некад, да се улогује на лажни фб профил, да одатле замајава непријатеља, лажно се представљајући као шипарица. Али и да може да ради згибове. Писац мора да ради згибове и да зна да боксује јер ако очекује да неко други брани његове идеје, онда он није добар писац већ лелемуд. Један је скоро напао моју идеју и добио је по њушци. Убио бих се у тај појам до ког верујем да ми је стало да нисам могао да својим комбинацијама удараца станем у његову заштиту. Све је плес: бокс, писање и савременост.

Може ли писац остати аутономан у томе што ради ако се смести у институционализоване оквире? Да ли књижевне награде повећавају вредност неког дела у било ком смислу осим оном тржишном?

Не може. То је лаж коју себи причамо док радимо оно што нам налажу да радимо, лаж да је наша унутарња аутономност необорива. Знам случај кад ментор свог докторанда шаље на вагу, као крме. Знам случај кад га цеди као дрен док из њега не изађе креативност која њему самом недостаје. Све то је изгледа ми на обострано задовољство. Можда оба актера у ствари не могу један без другог. Књижевне разграбе су последица свеопштег недостатка било какве вредности. Непродавани и мање тиражни писци мисле за себе да су бољи јер нису популарни као они писци који су лоши али популарни. Неподношљиво лош писац може да буде популаран и да тапне велики тираж, али то не значи да онај који није продао ништа од својих књига поседује било какав списатељски квалитет који га, наводно, спречава да буде продаван. Једини квалитет оних који су непродавани а лоши јесте да причају да су непопуларни због тога што су добри, “изнад просека”. То је једини њихов таленат – да од свеопштег ништа у вези са собом направе лажно страдање због свог непрепознато великог “талента”.

Какав је твој однос према елитизму?

Елитистички, дакле, апсурдан. Јасно препознаш елитисту и видиш колико је глуп у томе. Сваки елитизам је дубоко лажан. Маскирање властитог незнања кроз наглашавање важности знања и образовања. Кроз наглашавање писмености и размену неких снобовских знакова. Ти људи спадају у ред најглупљих људи које сам упознао. Сви смо једнако интелигентни осим елитиста: свих политички, родно или класно коректних сподоба чија се сва “борба” у животу своди на истрајно неразабирање да осим њихове постоје и друге језичке игре у језику којим говоре.

Колико је стасавање на Петловом брду утицало на тебе? Та удаљеност од центра, време проведено у превозу…

Стасавање на Петловом брду и стасавање у градском саобраћајном превозу су за мене једна иста ствар. На те локалне животне и саобраћајне прилике, надовезује се и мој очух који је био возач аутобуса на линији 23 на којој сам често за казну проводио време у вожњи с њим. Стојим тамо напред и наводно гледајући њега како окреће воланчину ја треба да схватим да је важно да “учим школу”. Ништа нисам схватао, ни двадесетројку, ни природу, ни друштво. Онда сам се, као адолесцент, појавио у “центру”, на студију филозофије, упознао људе из тзв. “круга двојке”, и кренуо да сабирам два и два.

Када уметник створи дело оно наставља да живи својим животом независно од аутора. Бојиш ли се злоупотребе својих књига?

Бојим се највише да сам не злоупотребим оно што сам писао, односно да ми само писање није било нека врста злоупотребе језика у сврхе постизања промоције неких идеја које нисам сигуран да су “заиста моје” толико, колико да сам те идеје заиста морао да доживим као своје, из овог или оног разлога принуде. Ствар је доста компликована: увек нас нешто тера да верујемо да нам нешто припада. Прелепе идеје или прелепа девојка или прелеп младић. Ево, на пример, принуда да сад додам и “прелепог младића” у низ је класична идеолошка принуда да се изјасним као неко ко није хомофобичан, јер изјашњавајући се само о наклоности ка “лепој девојци”, ја ризикујем да ми се припише особина хомофобије. Постоје у нашем друштву плаћени и волонтерски ангажовани “идеолошки пецароши” који непрестано мотре на све узусе и неправилности у језичко-, политичко-, идеолошком смислу. Они пецају како по друштвеним мрежама, тако и по форумима и недељницима. Они увек праве џеву лажно се издајући да су препознали повреде нечијих права. Тако праве своје каријерице: управо науштрб оних чија су права и слободе заиста повређени. У том смислу, и моја књижевност може бити параван за прављење мизерних каријера вајних “критичарки” и “критичара” који упорно и свугде препознају мизигоније, тако не видећи ништа, па ни саму мизогинију. Али мене су одмалена атаковали и усташе и четници, па зашто не би данас и београдски квази-феминисти и квази-феминисткиње, култур-фашисти, разне “теоретичарке рода”, који су њихове здушне и структурне изданице.

Могу ли два човека прочитати исту књигу? Може ли један човек прочитати исту књигу два пута?

Убеђен сам да је то недвосмислено могуће да да.

Шта те подстиче да пишеш? Има ли ту таштине, страха од пролазности, потребе да оставиш нешто трајно за собом?

Нечија ташта је урадила трајну, у страху од пролазности.

Данас је левици потребан нови језички инструментаријум јер се друштво нагло мења. Могу ли писци бити они који ће понудити те нове речи?

Надам се да да, и управо су списатељке, младе и необуздане активисткиње фб пејџа “Презупч” у тандему са истим таквим компањонима и компањонкама са “сметлишта”, изумели изузетан појам за феномен НДМГ именујући их “Зградђанима” Београда. После такве поетске досетке, проблем почиње да се схвата.

Колико је значајно правилно именовати неку друштвену појаву?

Ту је сав улог, у правилном именовању.

Чиме се бавиш у роману чије писање приводиш крају?

Привођењем краја, заиста.

Извор: Сметлиште Историје

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: