детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ателектасис партиалис

(Atelectasis partialis)

Упознала га је у јесен. Ону јесен када свјетлост посљедњи пут задрхти на лишћу прије него што све утоне у тишину. Појавио се као одговор на молитву коју никада није смогла снаге изговорити наглас. Прилазио је с оном страшном лакоћом мушкарца који зна да је жељен – и прије него што је виђен.

Звао се Давор. Био је топао поглед, осмијех који уљуља, глас који зна гдје треба додирнути. Успио је за седам дана оно што другима није пошло за руком за цијели један живот — ни оцу, ни брату, ни мужу. Учинио је да се осјећа… виђено. Саслушано. Вољено. Подржано. Барем је тако мислила.

— Ти си другачија. Посебна — рекао је једном, гледајући је као да је открио давно изгубљени свијет.

— С тобом могу бити оно што јесам.

— С тобом бих могао све… Толико знања у теби! Боже… постоји ли уопће жена која је истовремено тако лијепа, тако паметна, талентирана — а још добра, искрена? Знао сам… знао сам да ћу морати доћи до ове тачке живота да бих те срео. И ево те. Габријела је шутјела. Осјетила је како се све у њој ломи, губи облик, па поновно рађа. А онда, тихо, скоро с молбом:

— Полако, молим те. Нећу лагати — сретна сам што ме, напокон, неко чује… другачије. Али ја сам у браку. Ово није исправно. Не смије бити.

Он се није повукао. Није трепнуо. Само је настављао као да му припада.

— Љубави… знам. Знам. Али ниси учинила ништа. Десило нам се. Тако једноставно.

— Не, то није изговор! — прекинула га је, први пут одлучно. — Ово мора стати. И немој ми говорити да сам паметна као да је то дар с неба. То  знање је само резултат великог труда. А таленат? Наслијеђен. Од мајке. И све ове ријечи које смо данима размјењивали… све те реченице, ти дуги разговори — ни за што ми не служе. Незапослена сам. Живим под вољом мужа. И мој фрањевачки одгој… — глас јој је задрхтао — не допушта ми да будем незахвална.

Ми живимо… у тишини. У једноставности. У складу с природом и Еванђељем. У молитви. Контемплацији. У свакодневној борби да сачувамо душу.

— Јооој, љубави моја… живим за дан кад ћеш се опустити мало. Па нисам ни ја ништа друго — и ја сам католик. Знам о вјери довољно, држим се оног главног: не повриједи другог.

А шта је с оним: не повриједи себе?

Нико ти неће помоћи. Нико ти неће рећи: “Одмори се.” Док ти то сама себи не кажеш.

Пази… зар ниси рекла да сам те чуо на један другачији начин? Размисли, молим те…

— Лаку ноћ — одговорила је брзо, збуњено, готово као да се сагиње пред властитом сјеном.

Дани су потом пролазили у њиховом најљепшем дописивању, као листови из биљежнице које неко пажљиво окреће, сваки с другачијом нијансом свјетлости. У тим порукама било је нечег дјетињег, нечег светог — као да су њихова слова исписивали прсти који дрхте над тастатуром, не од несигурности, него од оне ријетке врсте узбуђења кад се двоје људи сретну у истој мисли, у истом трену маштања.

А ни стварност није била ништа мање њежна. Уважавао је њена мишљења. Пажљиво слушао. Цијенио начин на који је сажимала његове идеје, како му је помагала око радионица, припрема, говора.

Ујутро је није будио аларм. Ни сунце. Будио ју је он. Његова порука. Кратка. Њежна. С неком ситном шалом која би јој отопила мисли, као што топли чај отопи посљедњу кап меда.

„Пишем ти јер мислим на тебе,“ писао би, и она би сједила на рубу кревета, умотана у декицу, са смијешком који није био за свијет. Био је за њега.

За екран. За ону невидљиву просторију ријечи у којој су њих двоје постојали у нечему што је дјеловало веће и тише од стварности.

Једног недјељног јутра, осјетивши близину, одлучила је прва послати поруку.

— Добро јутро, душо душе моје.

Одговор је стигао брзо, хладнији него било која тишина:

— Добро јутро. Можемо ли се договорити да ми не пишеш недјељом? Ваљда би то требала знати. То је дан за цркву… и кћерка ми долази у госте.

По први пут осјетила је стид. Не онај обични, већ онај који ти засијече груди, као да си закорачио бос на хладан камен светогрђа.

— Ето ми га… док ја приповиједам вјеру, он ме опоменуо. Како сам могла заборавити на Дан Господњи…

Недјеља је прошла. Затим и понедјељак. Уторак…Помисао на њега још увијек је била слатка — али с горчином. Налик на угриз усред пољупца. Њена су кољена била благо савијена док је прала под. Коса јој је непрестано клизила из пунђе, као да и она жели побјећи. Отићи ван, у свјеж зрак, на ивицу његових порука. Али… ништа. Телефон је лежао на столу. Нијем. Хладан. Као да зна. Чистила је, не зато да би простор блистао, већ да би вријеме прошло. Сваки потез метле био је тиха молитва. Не изречена. Не артикулисана. Али прожета оним неизговореним:

„Можда сад…“

„Можда управо пише…“

„Можда… на мене мисли.“

— Гдје си нестала ти? Ко је то мене заборавио, а?

— Љубави моја… мислила сам да ти се нешто догодило…

— Жао ми је што се тако осјећаш. Имао сам толико својих проблема да нисам имао снаге ни за себе, а камоли да мислим на поруке. Извини… али не могу бити ту кад ти то очекујеш.

— Могу ли бити искрена с тобом… као и увијек?

— Наравно, Габи моја. Ти знаш да највише код тебе цијеним искреност.

— То твоје Удружење у којем радиш… мало сам погледала њихов профил. Не бих рекла да си имао проблема. Видјела сам да сте имали неку конференцију прије пар дана, у Минхену. Насмијан си на фотографијама, окружен колегицама.

— Стварно не могу да вјерујем… судиш о мом стању по сликама? То што сам се насмијао на једној фотографији не значи да ми није тешко. Али, наравно, лакше ти је да ме оптужиш него да покушаш да ме разумијеш. Питам ли ја тебе о твом приватном животу?

— Извини… али ја ти ништа не кријем.

Порука није достављена. Једна цртица. Забољела ју је једнако као онда… оног дана кад је њен муж очекивао двије цртице на тесту за трудноћу. И опет је разочарала. Тада мужа. Сада Давора. А она… уморна од очекивања. Уморна од разочарања. Ма шта чинила — никад довољно. Чак ни кад се трудила за вољу Божију. Муж ју је кривио због неплодности. А Давор, сада кад је све више упознаје — и он се удаљава. Разочаран. Као да је она… нека грешка. Сада је већ сигурна: она није жена за љубав. За емоције. За њежност. За припадност. Она је жена за умна достигнућа, за хуманитарну службу, за заједницу. Почела патити од љубави као што се пати од atelectasis partialis— стања у којем дио плућа колабира и више не судјелује у дисању. Плућа постоје. Али не функционишу. Баш као и њено срце у овој вези. Постојала је. Али више није живјела. Дисала је. Два мјесеца је дисала. Али једва. Све до тог дана — када је стигао његов е–мејл.

Предмет: Ускоро сам ту…

Хеј.

Знам да је прошло много времена.

И вјероватно најмање што заслужујем је твој одговор. Али… једноставно нисам могао да ти не пишем. Сљедеће седмице сам у твом граду. И не могу да не мислим на тебе. На нас. На оно што смо имали… И оно што сам упропастио. Нисам ти писао јер нисам знао како да објасним све што се дешавало. Али то не значи да нисам сваког дана мислио на тебе. Ако постоји и најмања шанса да причамо… Да те погледам у очи…Био бих захвалан до краја живота. Бићу у граду од понедјељка. Не тражим ништа осим пола сата. Ако можеш? Ако желиш? Недостајеш.

Ре: Ускоро сам ту…

Не могу да вјерујем да си се јавио. Мислила сам да те више никад нећу чути. Срце ми лупа док ово пишем. Било ми је тешко. Пуно тога сам имала да ти кажем. Али ти си нестао. Идаље не разумијем зашто. Али… дио мене те још увијек жели видјети. Не знам шта ће бити. Али можемо да се видимо. Само… немој више да ме повриједиш. Видимо се у понедјељак.

Габријела је стајала испод старог кестена у парку, стежући ремен торбе да би прикрила дрхтање руку. Јутро је било тихо, готово свечано, као да и само вријеме застаје да види шта ће се догодити. Прошла су два мјесеца откако је посљедњи пут чула његов глас. Два мјесеца тишине, недоумица, непроспаваних ноћи. А сада — ево га. Иде према њој. Као да се ништа није догодило. Осмијех му је био исти. Онај разоружавајући. Онај што јој је први пут срушио зидове. Поглед — познат, самоувјерен, њежан, опасан. Чим ју је угледао, раширио је руке и потрчао, као да долази кући. Загрлио ју је снажно, с толиком силином као да жели избрисати све минуте тишине, све дане бола — као да се све то може изгрлити изнутра, тек тако.

— Не могу да вјерујем да те опет држим… — шапнуо је. — И да сам те икада пустио да одеш.

Габријела је узвратила загрљај збуњено. Њене очи биле су опрезне, промишљене, али срце… срце је почело да куца старим ритмом. Оним који никада заправо није престао.  Сјели су на клупу, ону исту под којом је јесен раније падао први лист кад су се упознали. Узео ју је за руку — аутоматски, као да припада њему.

— Схватио сам да ништа није важно, ниједна ствар на овом свијету, ако тебе нема… — почео је без предаха.

Причао је о браку. О заједничком животу негдје на обали. О кући с погледом на море. О томе како ће јој помоћи да развије таленат, како види оно у њој што нико други не разумије. Био је надреално присутан. Као да никада није био онај који ћути. Који нестаје. Који рањава. Њене обрве би се повремено подигле, суздржано. Језик јој је био на ивици да изговори:

“Зашто си ме оставио?”

Али сваки пут — он би је предухитрио. Нова реченица. Нова доза обожавања.

— Ти си жена коју ћу једног дана гледати док изговара “да”.

— Ти си мој разлог да будем бољи човјек.

— Ако си још овдје… значи да нас је нешто веће спојило.

Габријела је климала главом, али дио ње је вриштао: “Пази се. Опет те пакује у причу.”

Затим је — као да ништа није природније — позвао да ради с њим. Као ПР за Босну, испред његовог Удружења.  Те вечери отишла је кући са смијешком који је сама себи морала објашњавати. Срце јој је било пуно наде. Вјеровала је — можда, само можда — да је овога пута другачије. Да се промијенио.

Почела се будити сваког јутра у пет сати. Прије свитања. Прије него што њен муж устане око десет. Имала је довољно времена да све обави: кућу, доручак, мир. Да му буде на услузи док не оде у другу смјену.

Једног јутра, док је облачила капут и увлачила фасциклу под руку, зауставио ју је у ходнику.

— Обавила сам све што је требало. Данас идем на пут — говорила сам ти, радићу за оно наше Удружење из Њемачке.

Подигао је поглед с тањира, климнуо кратко.

— Јел’? Треба ли ти превоз до станице? Можеш са мном успут.

Ништа више. Без питања. Без емоције.

Габријела је само потврдно климнула, стежући фасциклу као да држи себе у рукама. Изашла из куће с осјећајем да хода по танкој линији између два свијета — између оног што је била и оног што је могла бити. И да ниједан није сигуран.

„Муж. Ово је мој муж. Занима ли се он уопће за мене као особу — или само као улогу: супруга, домаћица, пратиља? Битно да сам завршила обавезе. А то с ким идем, гдје идем… то није његово питање. То није његова брига.“ Говорила је тихо, више себи него стварима које је паковала. Сваки комад гардеробе слагала је с опрезом, као да слаже кривњу у слојевима. Оправдавала се себи, гласом који је био и оптужитељ и бранилац. „И родитељи… ах, родитељи. Како су с поносом изговарали: ‘Наша кћер — права домаћица. Вриједна. Послушна.’ Нису гледали моје очи. Нису чули тишину. Тишину која је одзвањала кад би остала сама. Уморна. Празна.“

Али сада — сада док путује — нема кривње. Не. Не више. Зашто би осјећала кривицу? Зато што дише?

Зато што мисли својом главом? Зато што нико више не клима главом да би јој одобрио мисао, као пас који дозволи шетњу само кад му се прохтије?

Сједила је у аутобусу, руке су јој мировале у крилу. Поглед јој је лутао кроз прозор, али она је гледала унутра — у себе. У ону дјевојку коју су учили да „буде добра“. Добра — то јест шутљива. Непримјетна. Корисна. Прилагођена туђим потребама. Али сада — сада је дисала. Грло јој је било чисто. Без кнедле. Без стида. Срце мирно. Не зна шта је чека с Давором. Али зна шта је оставила.

Дани конференције пролазили су у ритму говора, кафе, додира под столом и погледа што пресијецају реченице као оштрица стакла. У тишини између двије реплике на панелу, чула би откуцаје његовог сата — или можда властитог срца. Ко би могао рећи?

Просторије су биле препуне ријечи. Слова су се вртложила око њих попут златне прашине што се љескала кроз стаклене стијене конференцијског центра. Ипак, све је било тихо. Или боље речено — усмјерено. На њих. На то „ми“ које се тек почињало обликовати, тихо, потајно, али незаустављиво. Његове колеге из Удружења били су одушевљени њеном елоквентношћу. Харизмом. Знање јој је текло с усана као вино из боце отворене у правом тренутку. Била је природна. Суверена. И најважније — слободна.

Те вечери, док су сједили у ресторану, он се нагло нагнуо према њој, глас му је био тих, али стиснут као чвор.

— Љубави… твоје понашање за вечером ме разочарало.

Збуњено га је погледала.

— Знам да сам брбљива, али… нисам рекла ништа погрешно. Вјеруј ми, само сам покушала објаснити како ствари код нас у БиХ функционишу. Испричала сам о пројектима, о организацијама…

Поглед му је био стаклен.

— Ти да ишта знаш, не би била вјечити волонтер за заједницу.

Те ријечи су је пресјекле. Скоро да су је расплакале. У грлу јој је нарасла она стара кнедла, заборављена, избрисана у аутобусу. Враћала се.

Али онда — промјена тона. Као премаз шећера преко отрова.

— Као да бацаш бисере пред свиње. Не желим да те дијелим с другима. Нарочито онима који те не знају цијенити.

Габријела је спустила поглед.

— Како сам осјетљива, само… У праву си. Али хеј — то су твоје колеге. Колегице. Требало би да ти буде драго што су ме прихватили.

Он је одмахнуо главом, осмијех му је био благ, али очи — тврде.

— Јоој, љубави… ништа не конташ. Ти си моја дјевојчица у тијелу сексипилне жене. Моја инспирација. Твоји покрети. Начин на који се смијеш. Та твоја урођена женственост… Тако ми Господа, имаш оно о чему друге могу само сањати.

Габријела је устукнула погледом, као да је неко управо зграбио за руку.

— Добро… не могу сад о тим темама. Само те питам — у чему је проблем? Око твојих колегица и мог понашања?

Тишина. Он је само зурио у њу, с оним погледом који није тражио одговор, него покорност.

„Па сад ти говорим… читај мало између редова. Што се понижаваш? Паметнија си од све и једне из Удружења, а ти — с њима отворено, искрено.“

„Кога брига за памет и изглед… Битно је да се људи осјећају добро у твом друштву. Све остало — твоје је.“

Габи је одговарала с фрустрацијом, али и с трачком самопоуздања које се није предавало.

„Скромно моје… кокош. Могу ли те звати кокош?“

„Молим? Од свих племенитих животиња — ти мене зовеш кокош?“

„Јеси осјетљива, љубави. Џаба таква… али моја си. Дођи да те загрлим.“

„Даворе… кад се ти јавиш својима кући? Нисам примијетила да шаљеш поруке, чудно ми је. Толико се бринеш о тати, о Удружењу, о свима — а мени се данима не јавиш. А сада, као да сви не постоје…“

„Ништа се с тобом не може поредити, нити ће. Јеси ли чула? Габић мој. Овертхинкер мој слатки. Ово су дани само за нас. Де, опусти се. Уживај. Шта ћу с тобом?“

Реченице као стаклена кугла — сјајне, али празне. Упркос трзавицама, Габријела се вратила кући с осмијехом. Сретна. Задовољна. Припремала је материјал с конференције који је обећала Давору. Људи које је тамо упознала били су му блиски, а сада су и њој. Његова љубомора била је за њу доказ љубави. Бриге. А не — као „равна линија“, како би Давор називао њеног мужа.

Пар дана након конференције, Габи му је писала. Материјал је био готов, послала га је и њему и секретарици Удружења. Давор јој је само одговорио:

„Немам сад времена да то објавим на страницу.“

„У реду,“ помислила је, „ако он нема времена, писаћу Маји његовој сарадници коју сам упознала. То себи могу дати за право — најважније је да је посао завршен.“

Убрзо јој се јавила Маја.

— „Добар дан, Габи. Јеси ли се чула с Давором? Чудно ми је све. Секретарица је одговорна жена. Он ју је довео чим је и он дошао у Удружење. Тајанствена, скромна, не воли сликање. Али му је десна рука. Без поговора. Савршено ради свој посао. Видјећу и ја шта се дешава.“

Није прошло много, стигла је још једна порука. Кратка. Ледена.

— „Габи, жао ми је. Рекао је да већ имамо секретарицу и да се ти не мијешаш превише. Не знам шта сте договорили, али не могу ти помоћи.“

Замислите плућно крило које се полако испухује. Не нагло. Не болно. Тихо. Као да губи зрак. Као да више не учествује у животу. Тако је изгледала њена душа тог тренутка. А тијело — почело је да се гуши. Не метафорички. Физички. Више се плашила његове реакције и одласка него саме истине око секретарице. Брзо је типкала поруку:

— „Даворе, шта се дешава?“

Одговор је дошао истог трена:

— „Шта ће се дешавати? Није она ко ти. Скромна је. Шути и ради свој посао. А ти — жељна пажње. Разочарала си ме. Мислио сам да сам ти довољан. Ја — као особа. Али ти си само једна од њих. Све ви тражите. Само дај. Објави, Даворе. Све бисте ви преко мојих леђа до успјеха. Уништите ме — и једна, и друга.“

Габи је гутала сузе док је типкала:

— „Даворе… ако сам ја жељна пажње, и ако само тражим да се објави материјал, како онда она — ‘скромна, шутљива и професионална’ — пет дана није одговорила на маил? Ниједну фотографију с конференције гдје сам ја није ни лајкала. Прескочила их је. И како би те, Даворе, жена уништила — ако јој ништа ниси урадио? Ако те ја уништавам — чиме то, молим те?“

Одговор је стигао хладно, без трунке гриже савјести:

— „Уморан сам од твог умишљања. Погријешио сам што сам те уопште упознао с мојим сарадницима. Није живот Фацебоок, Габи. Престани се бавити мојим животом.“

Као да ју је неко ударио равно у грудни кош. Тамо гдје је још остао комадић зрака. И разнио га.

То је он. Најгоре од свега: кад би је потпуно сломио — нестао би. Нема порука. Нема гласа. Казна. Тишина као оружје. И овај пут. Блокирао ју је — поново.

Слике су јој се редале пред очима. Поруке које је раније слао.

„Ви жене сте себичне… Ма, не вјерујем ти ништа. И она је тако говорила.“ „Када Маги нападне Габи.“О, Господе. Разум ми расвијетли… magdalena.vo@gmail.com. Секретарица. Магдалена је Маги.

„Када Маги нападне Габи“ — његов громогласни смијех јој је одзвањао у ушима. И онда се сјетила… пјесме. Љубавне пјесме коју је једном добила од њега. Полудјела је. Инстинктивно је објавила пјесму на сторy, знајући да ју је блокирао и неће видјети. Али видјет ће — ко треба. Она.

Није прошло дуго — стигла је порука на Мессенгер:

Магдалена:

— „Поздрав, Габријела. Можеш ли ми рећи откуд ти ова пјесма?“

Габи:

— „Добила сам је на поклон.“

Магдалена:

— „Од кога? И када?“

Габи:

— „Улазите ми у приватност. Прије двије године. Шта се дешава?“

Магдалена:

— „Али… та пјесма је упућена још некоме.“

Габи:

— „Вама?“

Магдалена:

— „Да. Мени.“

Габи:

— „Маги – Габи… изгледа да смо баш поетичне и инспиративне, и једна и друга. Угодан остатак дана, секретарице.“

Гледала је у екран. Није препознавала себе. Ко је ова жена? Откуд јој толика смјелост?

Магдалена:

— Одмах да си ми рекла јеси ли је добила од Давора? Колико дуго се дописујете?“

Габи:

— „Примила сам је као знак захвалности. Остало… требате расправити с њим.“

Магдалена:

— „Само ми одговори — јесте ли ви у неком љубавном односу?“

Габи:

— „Магдалена, молим Вас. Лијепо је кад нам неко да самопоуздање и крила да летимо, али уздићи се можемо само властитим радом и трудом. Колико знам, Ви сте дипломирали на престижном универзитету у Њемачкој. Цијените себе. Угодан остатак дана.“

У том тренутку — није знала кога више жали. Себе или њу. Жалила је, заправо, све образоване жене које су младост потрошиле у науци, а у зрелости дозволиле да их мангупи саплету… емотивно, духовно, интелектуално. Затим се дозвала. Послала му је маил. Тражила је објашњење. Зашто би једна пословна сарадница, удата жена, напала другу, такође удата, због мужа треће жене?Осјећала је стид. Себи није могла опростити сопствену наивност. Слала је исти маил и њему и њој.

„Како сте могли? Уиграна екипо. Нашли сте мене — локалну волонтерку — да радим за вас. Себични створови.“

Секретарица није одговарала. Али он јесте — у свом препознатљивом стилу. Пријетњом.

По први пут, Габи је осјетила нешто ново у себи. Није била туга. Није била патња. Била је жеља за осветом.

Исмијала их је у својој тишини. Секретарица се није ни помакла — тако је барем изгледало. Јер она је хватала змију његовим рукама. И тада… док су мисли вртложиле у њеној глави као олуја, зазвонио је телефон. Био је то њен муж. Онај од кога се све вријеме дистанцирала. Ипак… сада му је глас зазвучао другачије.

— „Габи… звао је онај човјек. Послао је поруку. Каже да си психички лабилна, да му правиш проблеме. И још једној особи. Рекао је да те ‘обуздамо’.“ Пауза.

— „Џубре… није звао док му је било лијепо.“

У мору њених црних мисли — био је то први пут да ју је муж дозвао.

— „Можемо ли разговарати, Данијеле?“

— „Ниси смјела погријешити, Габи. Све ти је било дозвољено — осим да се заљубиш.“

— „Знаш ли ти да оно што ти зовеш слободом мени је било терет и бол? Жељела сам да путујемо заједно, да излазимо. Ако ја могу с тобом на сваку мису у цркву, можеш и ти понекад са мном на понеки концерт. Никада ниси марио за мене — осим за моју улогу супруге.“

— „Марш! Ако ти не ваља — иди! Али не може. Дјевојка добила ногу у гузицу па сад тражи излаз.“

— „Данијеле… цијели живот слушам исте ријечи: ‘Иди.’“

— „Нема оправдања за твоје поступке, Габи.

“Мрзила је све на слово „Д“.Данијела — мужа. Давора — њега. Данка — тату. Мрзила је и тату, колико и њих двојицу — странце у властитом животу. Мрзила је сваки покушај разговора с татом који би прекидао сваку емоцију ријечима о реалистичном животу. Говорио би: „Брак је света заједница, треба је чувати и његовати.“Говорио би као да је брачни живот само администрација — низ добро усклађених обавеза, попут оних које је она живјела с Данијелом. С временом, постала је сјенка жене која је некад била. Више се није смијала срцем. Није дисала пуним плућима. и не само метафорички — стварно је осјећала као да јој нешто притишће грудни кош. Као да не може удахнути до краја. Као да јој је неко искључио пола плућа. Повукла се у кућу. Није тражила правду, само истину. Па макар била крива — лакше би живјела с пуном кривицом него с пола истине. У једном тренутку, кад је постало јасно да је из свих прича избрисана — покушала је нешто што никад није:проговорити наглас. Назвала је Марка, његовог старог пријатеља из Удружења. Послала дугачку поруку Маји. Контактирала његову најбољу пријатељицу. Слала снимке, поруке, фрагменте њихових разговора.

„Нисам луда“, писала је.

„Само не желим да ме претворе у причу коју нисам сама написала.“

Али одговори су били шупљи, хладни, ограђени:

— „Не бих се мијешала…“

— „Давор ми никад није рекао ништа лоше о теби.“

— „Звучи комплицирано… Можда је најбоље да то ријешите међу собом.“

— „Видјела си слику коју сам поставила код себе, јел ти сад јасно?“

— „Види, одрасла си особа. Знала си с ким имаш посла.“

— „Звао ме је Давор синоћ. Ако будем увучена у неке приче — ја ћу итекако проговорити. Јеси ли чула, Габи? Жалим што сам ти ишта и рекла.“

А онда су почели пристизати маилови — од њега.

Некад је писао: „Ти си посебна.“ Сада је писао:

„Знаш, ти стварно умијеш да будеш тешка.“

„Увијек све драматизујеш.“

„Зато те људи и не разумију — превише си осјетљива.“Некада јој је говорио да вјерује у њен потенцијал.Сада:

„Ти ни не знаш шта хоћеш од живота.“

„Толико причаш о тим својим сновима, а ништа конкретно не радиш.“

„Видиш? Зато ти треба неко као ја. Да те приземљи.“ онда је постало монструозно:

„Љепотице, погрешној жени си се замјерила. Мислиш да ћеш проћи без посљедица?“

„Побит ћу ти фамилију.“

„Ја имам новац. Видјет ћеш шта значи замјерити се мени. Ја сам поштован у мом граду.“

„Други. Сигурно се други мушкарац појавио — чим не одговараш на маилове.“

„Никад те нисам физички привлачио, гадуро! Проклетнице! Живот ћу ти упропастити.“

„Нема смисла више ово вући. Превише си компликована за мене. Желим мир. Не тражи ме.“

Дани су пролазили. У миру који је изградила — подсјећала се на њега. Али само оног из првих дана. Понекад би се насмијала. Тихо. Сама себи. Које је глупости себи дозволила… и преживјела. Од када је тај мангуп ушао у њен живот — прошла је пакао. Али једно је било сигурно. Није га жељела више никада срести.

Збор Срце Исусово у фрањевачком самостану изводио је њену најдражу пјесму:

„Не бој се јер ја сам с тобом,

да те чувам од свакога зла…

јер моја љубав је истина,

моја љубав лијечи срца сломљена.“

У тренутку кад су ријечи испуниле самостан, пришао јој је фра Иво.

— „Габи, желиш ли ове године ићи на конференцију са сестром Аном Маријом?“

Исту ону на коју је годинама ишла са својим Фрањевцима,  ону прошлог љета — с Давором.

Пристала је. Морала је преломити. Знала је да ће га можда видјети, али и да живот не смије остати заробљен у прошлости. Уосталом, одлучила је да ће се појавити само на једном панелу — оном гдје наступа њена заједница — и вратити се кући. Конференцијска дворана била је препуна. Тихо шаптање, звецкање чаша, смијех из углова гдје су се окупљали стари знанци. Габи је стајала крај високог стола, зурећи у распоред предавања. Име које је тражила није читала. Није морала. Звуци око ње постали су позадинска бука — све док се није огласио онај глас који је највише жељела да никада више не чује.

— „Можемо ли бар бити пријатељи?“

Стајао је тамо. Наслоњен на штап самопоуздања који му никада није требао — и који никада заправо није имао.

— „Нисам те видио први дан… писало је да радиш.“

— „Потрудила сам се да ме и не видиш. Ја сам за тебе требала бити само људско биће — да ме не увлачиш између вас двоје. И немој да нисте скупа. Многи су се потрудили да ме обавијести како сте нераздвојни. Како одлазите и долазите заједно у хотел.“

Погледао ју је онако како то чине само они који вјерују да те још увијек могу дотакнути — без да те додирну. Очи су му прешле преко ње, полако, као да тражи пукотину. Није ју нашао. Или је барем није показала.

— „Опет вјерујеш другима више него мени. Сви ви знате мој живот боље од мене. Како не схваташ — они су љубоморни на нас. На оно како смо прошле године плијенили.“

— „Даворе… од свих жена из Удружења, баш с њом си непрестано. Чак и на фотографијама које други објављују, сједите раме уз раме — поред свих слободних столица? Јесте ли ви у вези?“

— „Господе, шта ћу од ње? Онако фрљаве. Дај, љубави.“

— „Фрљаве, јел? Мени говориш да је она фрљава, као што си вјероватно и њој говорио да сам ја психички лабилна.“

У том тренутку јој је пришао радни колега — да је обавијести о промјени плана. Давор је то видио. И поново јој је пришао.

— „Требао сам одмах знати… Па да. Други мушкарац.“

— „Даворе, гдје си ноћио?“

— „Код родице Вање. Уосталом, шта те брига.“

Осјећала се као кућа након потреса. Још је стајала. Али темељи су једном били уздрмани. Није било више рушевина. Али сјећања су остала. Није му рекла да се, док је био одсутан, потрудила сазнати истину. О њему. О њој. О другој — која, за разлику од Габи, никада није била нечија сјенка. Татина принцеза. Супруга угледног господина. Жена којој нису била довољна ни путовања, ни дионице у мужевој фирми, од живота је узимала и своје и туђе. Али од Габи није узела ништа. Само је бранила своје. Сазнала је и више: Да Давор већ десет година живи исту причу. Сваки пут кад би га секретарица оставила — тражио би нову „жртву“. Учинио би је посебном — довољно да изазове љубомору.А онда би је одбацио — чим га она прва позове натраг. Обећавала му је да ће се развести. Није му рекла ни да је контактирала његове познанике.  Знала је да му истина изазива бијес. Тамнији од најцрње олује. Псовке. Пријетње. Сузе. Манипулације.

— „Прекини одмах. Закопат ћу те. Не знаш с ким се играш. Ако још једном споменеш моје име… нестаћеш. Лутко, нећеш — заправо, остат ћеш жива. Али дисат ћеш на шкрге. Јеси ли чула?“

На повратку кући, скупила је снагу и послала поруку мужу његове родице Вање.

„Добар дан. Ја сам Габи, пријатељица рођаке ваше супруге — Давора Дузића. Рекао ми је да је ваш гост ових дана. Морам знати истину. Остат ће између нас. Послије ме слободно блокирајте.“

Одговор је стигао брзо:

„Госпођо драга… ја га стварно не познајем. Нити смо имали госта. Не бих узнемиравао супругу, она није у контакту с родбином с очеве стране већ годинама. Гдје мене нађосте…“

И тако је то био дан када је одлучила стати. Пустити. Као што се плућа морају испухати да би се поновно могла напунити зраком —тако је и она морала остати без даха да би га поновно пронашла. Блокирала је све његове познанике из Удружења. Више није могла истраживати, увлачити себе и друге у неугодне ситуације. Нити носити терет да буде једини кривац — само зато што није била дио колективног интереса. Писала је и Магдалени након конференције. Али Магдалена није хтјела истину. Хтјела је наратив.И зато је — шутјела. Док је једна жена гасила ватру голим рукама, друга је сакупљала материјал за нови пројект о насиљу над женама. Габи је, опростивши Давору — опростила свима. И мужу. И оцу.И најважније — себи. Њен живот дијелио се на прије и послије познанства с Давором. Габријелин посљедњи врисак у празно —постао је ријеч, реченица, прича.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: