детаљ слике: Валентина Берић

НЕ ДАМ БОЛУ НА ТЕБЕ

Опет долази прољеће. Из сакривених пора бол гурнута дубоко под кожу излази на свијетлост суза.  Не волим буђење природе јер ми враћа сјећање и претвара га у још једну стварност. Не желим је, не треба ми. Тебе нема и неће те бити, а он је са мном и не дам га ником.

Може ли се научити живјети без оног терета што ти груди притиска. Без оног невидљивог демона што ти не да сну на очи. Без страха од оних што непозвани долазе и односе највољеније.

Хоћу да будем јака. Хоћу бар мало осмјеха што траје без да га убију чим се развуче од угла до угла усана. Нећу лажну утјеху јер ми не доноси мир већ рат унутар напуклог срца. Колико ће још издржати? Колико ће моћи да се одржи на ногама, а да не одустане.

Заједно смо десет година. Моја си терапија, моја утјеха, моја скривена тајна, мој свијет у коме бјежим од резова да се на њих опет не порежем. Вратио си ми вјеру, скупљао сузе у својим очима, наслонио главу на кољено, тјешио си ме немуштим говором значајнијим него било који људски. Изазовеш ми смјех кад нико није могао. Расплачеш ми душу кад видим да ниси добро. За тебе бих голим рукама ватру гасила јер знам да би ти свој живот дао за мене без страха од растанка. Твој инстикт за одбрану оног кога волиш је немјерљив и недостижан. Твоја љубав нема границе и никад је није довољно. Кад лежиш мирно и немаш воље да се дигнеш чак ни да одемо у наше рутинске шетње знам да нешто није у реду. Са боли се носиш врхунски, боље него ја. Вјерујеш ми без иједног процента неповјерења јер знаш да бих за тебе свијет срушила.

Наркотик те обара са ногу. Директно на моје руке, склапаш очи и тонеш у сан. Мангуп си прави па не даш да те лако сруши док те стављам на операцијски сто. Колико си издржљив и јак показујеш у сваком тренутку. А онда, препуштам те Богу вјерујући у спретне руке доктора. И чекам. Минуте споро пролазе, а ја би хтјела да се казаљке на сату окрену муњевитом брзином. Да све ово прође, да опет заједно трчимо нашим стазама. Да залајеш на сваки шум, да ме упозориш на опасност, да ме погледаш онако испод ока и отрчиш куд те њух однесе. Не мичем се ни милиметар од оних врата на која смо ушли не знајући шта нас чека. Увијек тако буде. Мислиш једно, погоди те друго.

Шетам без превеликог смисла, неуједначеног корака, окрећем се у вртлогу разорних мисли и незнања. А ти лежиш. Знам, да си будан не би дао ником да те такне.

Након сат и по немира врата се коначно отварају. Мирис крви подиже ми муку.

„Како је? Је ли све добро прошло?“, одмах сам изустила са кнедлом у грлу и страхом због кога ми цијело тијело трепери.

„Добро је, све смо отклонили и спалили, надамо се најбољем“, биле су докторове ријечи.

Кад и како смо дошли до овог тренутка?  У глави милион питања. Једно те исто се стално окреће у свакој реченици: „Зашто?“ Прољеће је најгоре годишње доба. Буди све и позива нас земљи. Оном малом дијелу гдје за сваког има мјеста, гдје нико ником не смета, гдје се тишина не заборавља.

Непомично лежиш, мирно, без страха, без бола. Буђење из тог насилног сна ће доћи за који сат. А  ја, само у дубоком сну, без свијести и подсвјести не осјећам бол. Је ли и теби тако? На мој глас трепнеш. То је знак да ме чујеш. Доктор ми каже да је повезаност пса и власника вјечна. То значи да ћемо бит заједно и на овом и на оном свјету.

Вријеме за још једну борбу се покренуло. Чини ми се да се врата арене никад не затварају док не дође онај коначни ударац без поновног буђења у овом дијелу свемира.

Твоја шапа у мојој руци. Заједно смо јачи, јер заједно можемо све. Пред нама стоји још путева за проћи уједначеним кораком. Не дам болу на  тебе, јер ни ти ниси дао на мене. Колико си јак и тврдоглав показао си и кад си напола ошамућен стао на ноге да изађеш из аута и уђеш у свој дом гдје си сигуран. Али не дам ти да се повриједиш па твојих педесет килограма стављам у своје руке. Знаш, храбри могу све, а ти си најхрабрији мушкетир кога сам упознала. Још нас чека година да их заједно проведемо јер није и не може бити време за растанке.

Све тешкоће које су нас мучиле и пратиле, не дајући нам да дођемо до зрака као потопљеник што тражи да се ухвати за било шта, наћи ће на крају ријешење. Љубав гради и руши све недоумице, све боли претвара у снагу за превазићи препреке. Знам да  постоји доста душа напола отворених кроз чији прозор улази свијетлост наде као једине прихватљиве могућности. То је једина варка за коју се сви чврсто држимо.

Велик је Бог што гледа на нас.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: