Позната књижевница Јованка Стојчиновић Николић рођена је у Ритешићу код Добоја 1952. године. Завршила је Педагошку академију у Тузли, а студије физичке културе у Сарајеву. До 1998. године радила је у средњошколском центру и Гимназији у Добоју као професор. До 2010. године била је директор центра за културу и образовање. Своје прве кораке и интересовања ка књижевности показује још од раног детињства. Добитник је бројних награда и признања.

Јованкине песме су преведене на бројне језике, као сто су: енглески, руски, румуски, македонски и словачки. Како и сама каже, њен књижевни живот је неким делом већ „завирио“ у иностранство, док о свом животном пресељењу ван граница своје земље и не размишља.

До сада је објавила 15 књига поезије, као што су: Звијезда скитача, Тијесно небо, Самоћа руже, Голо сунце, Мрак од чистог злата, У првом лицу… Такође објављује поезију, прозу, књижевну критику и есејистику у часописима.

Како је отпочео њен књижевни пут, читајте у наставку интервјуа.

Рођени сте у Ритешићу код Добоја. Да ли одмалена показујете интересовање за књижевност?

Човјек понекада није ни свјестан да сваки његов „живи“ дан из младости, односно раног дјетињства, носи у себи сваки будући дан. Наиме, можда сам, још као ученица петог разреда основне школе, имала срећу да ми српскохрватски-хрватскосрпски језик (у то вријеме), предаје наставник Сретен Ковачевић, који је такође био пјесник. Био је веома захтјеван што се тиче књижевне литературе, а и стално смо имали као домаћи задатак (готово послије сваког одржаног часа сх језика) да напишемо прозни састав или пјесму на задату тему. Потом, неколико нас је препознао и укључио у литерарну секцију, гдје су се одмах издвојила нека имена, међу којима сам и ја била, тако да смо имали задатак да поред редовне лектире морамо прочитати сваке седмице по једну књигу, коју нам је наставник препоручивао из школске библиотеке. Од тада па до данашњег дана никад нисам престала да читам.

Тако је почело.

Завршили сте Педагошку академију у Тузли, а студије физичке културе у Сарајеву. Чиме су повезане две различите струке?

„У здравом тијелу, здрав дух!“

Како описујете свој животни пут проткан писањем поезије и прозе?

Одговор сам наговијестила већ у првом питању. Неколико година сам писала прозу. Услиједиле су и награде. Прву награду за прозу сам добила 16. јануара 1965. године, као ученица 6а разреда („Глас младих“). Послије, поласком у средњу школу, чувену добојску Гимназију, почела сам да пишем пјесме и повремено објављујем, тражећи „своју мисао“ која ме је у тим годинама заокупљала, али исто тако, баш као и данас, предмет мог интересовања су биле свакодневне „мале“ ствари које чине живот. Рецимо, увијек сам више запажала ситне детаље и појаве у природи, а и човјеку, него моји другари. Отуда и инспирација; незаобилазна у времену у којем живим. То вријеме за мене је било вријеме СВЈЕТЛОСТИ и увијек сам била сасвим сигурна да она из мог видокруга не може никада нестати, осим да се може појавити у неком другом облику... Тако из унутрашње моје свјетлости исписах шеснаест књига поезије, („Одабрани час“ је изабрана поезија, коју је приредио Драган Јовановић Данилов), те књигу „Упоредни путеви“ (прикази, огледи рецензије...). А у штампи се налази и прва књига прича. Ни сама не знам зашто баш сад, јер сам је могла објавити раније, чак прије двије и по деценије, тако да сада радим на прикупљању прича које нису заступљене у књизи која је у штампи, али су током година објављиване у часописима и књижевној периодици и надам се да ће се већ сљедеће године наћи у мојој новој прозној књизи.

Но, чврсто сам убијеђена да постоји суђени тренутак за све, као и терет који кроз живот носимо и који се скотрља тек када „добро протресемо главу“ и пренесемо тежину у дубину тијела.

Које своје књижевно дело бисте издвојили као најуспешније и најприхватљивије од стране публике?

То тешко могу да одговорим, јер свака од мојих објављених књига носи печат времена у коме је настајала. Ако је судити по интересу критике, онда је то „Тринаести степеник“ (написано је око петнаест критика, огледа, приказа о тој књизи). Примијетила сам, свих ових година, да на књижевним манифестацијама публика највише воли да слуша моју завичајну поезију, или пак љубавну, која је више пријемчива млађем узрасту, а књиге мотивски личе једна другој... Без завичаја не излазим у свијет.

Неке од ваших књижевних дела су “Звијезда скитача”, “Тесно доба”, “Самоћа руже”, “Облик светлости”. У којој мери посвећујете време давању имена неком од књижевних дела?

Не издвајам вријеме за наслове; наслов сам произилази из књиге, сам се издвоји, (више њих). Ја само одлучим који да одаберем, а то зависи од тренутног унутрашњег пјесниковог бића. Нпр. наслов књиге „Мрак од чистог злата“ (2006) преузела сам из пјесме посвећене родитељима, тачније са фотографије на зиду спаваће собе из које ме гледају својим „мраком од чистог злата“, јер одавно су на Оном свијету, али у мојој поезији и прози су савршено живи...

Добитник сте бројних књижевних награда. Коју бисте издвојили као најдражу?

Највеће је задовољство када је човјек што мање сумњичав. Многе стазе које воде у књижевни живот су још увијек неоткривене, можда и загонетка, а можда докучиве само „пробраним“. Било би добро када би човјек до циља стизао, а да му се поједина мјеста често не чине непроходним или бар мање проходним. Тако и награде нису мјерило вриједности, јер зависе од много фактора који такође човјека покрену и додају му колико-толико динамике. Сада, када посматрам из ове перспективе и ситуације у којој се налазим, чини ми се да су прве награде (у раној младости), које су неочекивано стизале као потврда примијећености и списатељских надахнућа, увијек радосније и изазовније и да имају већу тежину за будући поетско-прозни рад. У овим годинама човјек се више приближи висинама, јер све вријеме књижевног „одрастања“ оне му постају ближе и блискије, а тиме и изазовније, нажалост и више горке и обавезујуће. „Горчине има и у пехару најбоље љубави: тако она ствара чежњу за натчовеком, тако она проузрокује жеђ у теби, ствараоцу“ (Ф. Ниче, „Заратрустра“).
Да ли сте некада размишљали да свој живот преселите у иностранство? (Зашто да? / Зашто не?)

Некако ми је питање двосмислено. Мој живот, мисли се на књижевни, већ је једним дијелом себе „завирио“ у иностранство, јер чим сте превођени на стране језике (руски, енглески, њемачки, пољски, бугарски, румунски, украјински, арапски, македонски, словеначки, јерменски...) онда је разумљиво да сте у том смислу помало у иностранству. Ако ништа, објављујући у часописима изван ових простора, на језицима које већ поменух, ви сте већ у наговјештају да ће вас многи читаоци упознати посредством литературе.

А што се тиче животног пресељења са ових простора (у физичком смислу), о томе размишљајући нисам потрошила ни један секунд, нити ћу. Доста сам везана за простор гдје живим и стварам, за завичај који ми с годинама постаје све ближи и значајнији, готово незаобилазан... Ту ми је породично гнијездо... Троје дјеце који имају своје породице, своју дјецу, тако да сам пребогата уз њих, супруга и четворо унука. Веће богатство, него што је у самом срцу породичне свјетлости, учинило би ме противрјечном.

Какви су ваши планови за будућност?

Човјек никада не смије да се задовољи оним што има, него да истражује оно чега нема. Савршенство се не постиже за живота, зато што му увијек тежимо, све док не дође судњи дан. Посљедње двије године сам се мало више посветила прози. Мислим да сам на добром путу да реализујем још неке започете пројекте. Сада ми се чини да сам све више у могућности да се спуштам у дубину, као ровокопач, и да помало, слој по слој, истражујем неистражено. Колико год да се чини да се много рекло у поетско-прозној причи, послије свега човјек схвати да је тек на почетку пута и да се пред њим тек отвара богатство животних видика, које ће временом да се скући у поезији или прози.

Интервју водила: Сунчица Дугалић,
Књижевна радионица "Кордун"

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: