детаљ слике: КРК Арт дизајн

Српска ПРАКУЛТУРА

и почеци српске ДУХОВНОСТИ

Увод

Да бисмо дефинисали појам културе једног народа, морали бисмо да обухватимо све оно што природа сама не пружа човјеку, него је дјело човјека, нарочито једне удружене људске заједнице. Поред оног материјалног, што та заједница ствара, у појам културе улази и цјелокупно духовно стваралаштво. Па тако, под културом се обично подразумијева скуп свих материјалних и духовних вриједности људског дјеловања у природи, друштву и начину мишљења.

Материјална култура је исто што и цивилизација, у оквиру које се одвија духовна култура у свом ужем значењу. Под материјалном културом подразумијевају се сви предмети који настају у процесу прерађивања природе, почев од предмета за свакодневну употребу, па до великих грађевина, које одређеној заједници служе за испољавање духовне културе. С друге стране, духовна култура обухвата тековине умне дјелатности једне одређене заједнице. Ту спадају сва духовна добра и вриједности као што су: држава и право, норме понашања, средства споразумијевања, религија и култ, знање, васпитање и образовање, наука, филозофија, умјетност, идеологија, навике, обичаји итд.

Култура, дакле, у ужем смислу обухвата само духовна добра, а једна од основних њених функција јесте преношење културних добара и вриједности на појединце и групе, са генерације на генерацију, са кољена на кољено.

Такође, да би дефинисали израз духовност, што уопште није лако и једноставно, јер многи различито доживљавају духовност, једна од добрих дефиниција могла би бити: „Духовност је улажење у контакт са одређеном духовном силом, која својим утицајем трансформише цјелокупну унтрашњу суштину човјека“. Та сила је, најчешће, Бог или нека божансква представа. Али може бити и стваралачка, умјетничка сила – сила која изсијава из културе једног народа. Српска духовност је, сасвим сам сигуран у то, израз дубоке хришћанске вјере и свега онога што чини духовну културу тог народа.

Обзиром  да се у свим студијама и уџбеницима српска култура и духовност везују за хришћанство и православље, тачније за православну хришћанску вјеру као њен темељ, сматрам да је важно нагласити да наша национална историја сеже много даље од момента примања хришћанства и народног крштења. У том смислу, српска култура, религија и духовност претхришћанског периода, имају веома важну и незаобилазну улогу у дефинисању касније српске културе и духовности.

На овом мјесту не бих желио да улазим у калкулације колико је стара српска култура, још мање на којим коријенима се она баштини, јер у том смислу постоје подијељена мишљења. Обзиром да немамо много археолошких и материјалних артефаката српске цивилизације, још мање писаних трагова о култури, религији, обичајима и вјери Срба прије преласка у хришћанство, можемо само да изведемо одређене закључке на основу истаживања етнолога. Међутим и они се највише ослањају на оно што је уврштено у хришћанство, што је преузето из прехришћанског периода и у том облику се задржало још дуго, а веома често и до данас.

Археолошка открића у Винчи и винчанско писмо, Лепенски Вир, Старчево и многа друга, мања налазишта, а која су од нашег времена далеко између 2 500 и 8000 година, многи данас повезују са коријенима српске културе. Ту не треба искључивати ни римска, нити грчка налазишта, јер је једна од основних историјских особености Балкана управо преживљавање кроз удруживање, спајање и утапање једних племена са другима. Ових дана изводе се ископавања једног налазишта у Сјеверној Македонији[1], које је збунило археологе, јер прва датирања говоре о цивилизацији старијој од грчке-македонске.

Генетска истраживања новијег датума потврђују јединствену Балканску И и И2а халогрупу, што су само још неки од доказа да је српска прапостојбина јединствена и специфична у односу на остале дијелове свијета. А главна специфичност народа Балкана јесте управо у удруживању и спајању, као начину опстанка у тешким временима. Можда најбољи примјер јесу Бугари, као туркијско племе, које се помијешало са Словенима и преузело словенски језик и културу. Свакако да у таквим спојевима, удруживањима и утапањима треба да гледамо и нашу српску пракултуру.

У последњих 30-так година појављује се све више гласова који говоре како Срби нису доселили на Балкан, него су аутохтоно становништво балканског полуострва под разним именима забиљеженим од стране римско-византијских хроничара. Археолошка, лингвистичка и генетска истраживања све више потврђују ту торију. С друге стране, од Бечког конгреса 1815. г. званична српска историја говори о досељавању Словена на Балканско полуострво са подручја Карпата у 7. вијеку. Зато бих тај дио свјесно заобишао и оставио сваком право на свој закључак по овом питању, а ми ћемо се бавити оним што можемо да пратимо са сигурношћу о паганској претхришћанској култури Срба, као ПРАКУЛТУРИ данашње српске културе и духовности.

На овом мјесту је важно да објаснимо израз ПАГАНИЗАМ, јер се он често користи или наилазимо на њега када говоримо о претхришћанском периоду или периоду раног хришћанства код Срба. Овај израз се у литератури користи као опис другачијег вјеровања од хришћанског. Веома често се узима и као синоним за безбоштво, мада би то било у супротности са смислом паганизма. То је, дакле, израз, којег најчешће користимо да опишемо многобожачка, претхришћанска вјеровања, која су се још дуго након христијанизације задржала у нашем народу. У западноевропском наративу Паганима се називају народи који нису христијанизирани и најчешће служи као синоним за заостало, безбожно или некултурно, дивље.

Српска ПРАКУЛТУРА

Начин живота и религија многих племена који су у историји живјела на терену којег Срби сматрају својом постојбином, као што су Трибали, Дардани, Илири, Далмати, Јаподи, Гети итд, у својим називима имају много српских ријечи које се или и данас користе, или им је коријен заједнички са српским језиком. Узмимо нпр. народ под именом Гети, онако како се помињу у грчким изворима. Уствари, назив долази од српског израза за ратаре, а назив долази од ријечи „гоја“, што је стари српски назив за земљу. Земља је та која храни, гоји, одгаја, а и данас постоје изрази као што су: геаци, гејаци, геџе – људи сељаци, земљорадници.

Трибали су племе које свој назив добија од вјере у тројичност. Сам врховни бог се представља са три лица, као Троглав или Триглав, њихов поздрав је са подигнута три прста, а све је у знаку тројства: рођење, вјенчање, смрт. Из тог времена је остао обичај код Срба да се све радње утројче, а остао је и до данас израз: „Три пут` Бог помаже!“ Мотив са три спојене спирале, тзв ТРИСКЕЛЕС је најчешћи мотив на српским народним ношњама, а налази се и на гобу Првослава Немањића, братанца Стефана Немање. И столице за сједење су најчешће прављене као троношци, а СТОЛОВАЧА, на којој седи домаћин српске задруге, је троножац израђен од јаворовог дрвета – које има посебне магиске моћи. Нпр. вјеровало се да гусле од јавора успостављају посебну везу са прецима.

Посебно је важно нагласити Житије Св. Ахилија, хришћанског светог Оца који је живио с почетка 4. вијека и проповиједао међу Трибалима. У њему пише: „Ови Тривали се, дакле, сопственим језиком називају Србима“. Овај документ се чува у манастиру Хиландару. О Србима као Дачанима писали су: Кекавмен (11. вијек), Михајло Солунски, патријарх Михајло Анхијалски, Јован Зонара (12. вијек) као и Карловачки родослов (16. вијек). О Србима као Гетима најзначајнији запис дјело је Теофилакта Симокате.

Уосталом, једна од најважнијих одлика српске ношње су опанци а они су документовани на нашем подручју још од Вучедолске културе, прије 5000 година. Опанак је један од најзначајнијих археолошких налаза ове културе. Такође, опанци су документовани код старосрпских племенâ Далмата и Јапода. Опанци од пријесне коже, које до данашњих дана употребљавају Срби, задржали су исти облик као код „Илира“ у римско доба.

У том паганском, многобожачком окружењу, осим врховног бога Световида, или Перуна (који је имао свој дуг развојни пут од Велике Мајке до Небеског Оца) и мањих божанстава задужених за крупне догађаје и појаве из свакодневног живота, Словени су вјеровали и у демоне, представљане као виле, вукодлаци, вампири, итд. Међутим, из свих епоха претхришћанског времена, вијековима прије хришћанства, издваја се код Срба снажно вјеровање у присуство душа умрлих предака. Градња кућа у облику шестине круга, сахрањивање покојника у сједећем положају, чиме се описује тај исти облик, градња (х)рама за ватру, тј. огњишта на средини куће, а изнад гроба племенског претка, уздизање слова и напијање вина у част претка... све су то обичаји који су настали још вијековима прије примања хришћанства, али који су досегли и до данас, у нешто измјењеном облику.

Дакле вјеровање у духовни, невидљиви свијет, код Словена је имало велики утицај на свакодневни живот. У том свијету живе преци, а њихови насљедници на земљи су многим нитима повезани са њима. Готово да је све у духовности претхришћанских Срба везано за претке, чији плам се одржава кроз огњиште. И до данас је остало, а нарочито кроз епске пјесме или клетве, гашење огњишта - као нешто страшно и ужасно.

Вјеровање у тотеме повезане за животињама заштитницима племена, такође је било веома распрострањено. То је вјеровање да извјесно братство или племе стоји у сродничким везама са неком животињом и да од ње води своје поријекло. Таква животиња се не смије убијати, а вјерује се да она штити племе. Најчешће је то био вук, а неријетко и змија, чије представе се налазе у многим бајкама, баснама и народним пјесмама претхришћанског периода. Узмимо да се и данас говори о „кућној змији“ која живи испод прага и која се никако не смије убијати.

Веома широко је било распрострањено вјеровање у неку врховну силу, која може бити добра или зла, а која се изражава нпр. као „урокљиве очи“. Том силом се врачало и гатало, а посљедице су биле намјењене сваком аспекту живота у заједници, односно ублажавању сила природе. У складу са том силом, постојале су многе религијске забране и табуи, изражене кроз једноставан закон: „ваља се или не ваља се“. Посљедице кршења тих забрана, вјеровало се, да доносе болест и смрт. Али, првенствено доносе „поган“, „нечистоту“, која се мора ритуално очистити. Најстарија ријеч за нечистоту, првенствено у физичком облику, као мрља или флека – јесте гријех. Та је ријеч и до данас остала, али као духовна нечистота.

Стара вјеровања и примјере те вјере можемо наћи у многим епским пјесмама, који су остале да трају и након напуштања многобоштва. У њима гуслар, понекад и несвјесно, оживљава или понавља обичаје који су везани за вјеровања и култ прехришћанских Срба. Има много примјера и у старим српским бајкама, у којима главни јунак често пролази кроз замке у облику воде и ватре – што представља ништа друго него култ очишћења од гријеха или бачене магије. Дакле, елементи, као што су вода и ватра, поштовани су као средства очишћења од гријеха.

Религијски систем паганских Срба био је потпуно заокружен, што значи да су у оквиру своје вјере имали одговоре за сва животна питања и рјешење за све животне проблеме. А ти одговори били су преточени у обичаје, као неизоставни дио култа, којих су се стриктно држали. Зато је из тог период и до данас остала изрека: „Боље је да село пропадне, него у селу обичај!“ Обичаји, као рефлексија култа и приношења жртава, толико су били снажни и укоријењени у свакодневни живот, да их ни прелазак на хришћанство није могао избрисати.

Управо у тим обичајима, као неизоставном дијелу предхришћанске српске културе, или српске пракултуре, можемо да пратимо развојну нит наше новије, хришћанске културе. Узмимо нпр. стари обичај да се на слами приносе жртве врховном богу, у облику умјешеног пшеничног хљеба. Или персонофикацију врховног бога у дрвету храста. Или да се чин обесвећења човјека убијством може спрати и поново освештати само крвном жртвом. Или нпр. обичај да свака кућа има свог кућног бога, чији символ стоји у некој ниши у зиду главне кућне просторије, којем се једном годишње приносе жртве, а када ко од укућана умре, он се сахрањује са копијом тог кућног бога. Митском претку се приноси кувано жито, Итд... Претпостављам да из ових прехришћанских обичаја јасно можете да наслутите многе данашње познате форме обичаја код Срба.

Хришћански мисионари, још прије него су кренули у своју мисију ширења хришћанства међу Словенима, морали су да се добро упознају са начином живота Словена, њиховом културом и обичајима, а не само превести богослужбене књиге на словенски језик или имати добру вољу. Вјерује се да су најпознатији од тих мисионара, Кирил и Методије и сами били Словени (по мајци), а одрасли су у Солуну, у чијој околини је била веома распрострањена српска заједница. Дакле, били су добро упознати са културом народа којем доносе хришћанство.

У том сусрету Срба и хришћанства, једно од најважнијих питања било је питање културе, тaчније: обичаја који директно извиру из култа, као пројекције религијског система. Идеја да се прихвати нова религија, код Срба нија била схваћена само као политички пројекат и присаједињење некој напреднијој цивилизацији, као што је то била Ромејска, тј. Византијска. Такав чин имао је и дубок културолошки, па чак и магијски приступ нечем новом и другачијем: уколико је то ново боље, утолико више треба да постане и саставни дио културе и духовности једног народа који је своју културу чувао, његовао и усавршавао вијековима.

Пред тако постављеним циљем или захтијевом, стајала су два понуђена одговора. Један је долазио са Запада, од стране франачких хришћанских мисионара чији је духовни центар у Риму, а други од Ромејских (Византијских) мисионара, чији је духовни центар у Новом Риму, тј. Константинопољу (Цариграду).

При томе, треба нагласити да се процес христијанизације Словена одвија много прије 1054. г., тј. док је хришћанска Црква била јединствена и још није дошло до подјеле на Источну-православну и Западну-римокатоличку. Такође треба узети у обзир да је међу Србима већ било много хришћана и та вјера им уопште није била страна. Стога, сам чин прихватања хришћанства са једне или друге стране свијета, није представљало неко важно питање.

Међутим, питање једног или другог приступа, односно форме, било је од пресудног значаја.

Тако, Словенска претхришћанска култура долази пред избор:

1.      Прихватити хришћанство од франачких мисионара, тј. са Запада, којима је словенска култура, њихови обичаји и духовност варварска, безбожна, дивља и треба је збрисати, потпуно промијенити и утопити у западно-европске вриједности и културу, или:

2.      Прихватити хришћанство од ромејских мисионара, којима је све словенско прихватљиво, с тим да свему треба дати хришћански темељ и објашњење. Али и:

3.      Остати и даље изван хришћанског корпуса, који их ограђује са свих страна, што би значило: временом нестати са историјске сцене као народ и изгубити своју будућност, посматрајући примјер других племенских заједница, као нпр. Гота, Визигота итд.

Обзиром да смо већ поменули важну ставку да је у оквиру словенске многобожачке религије и културе постојао један заокружен систем и да је тај систем давао одговоре на сва животна питања, као што су рођење, смрт, свакодневица, исхрана, начин употребе ствари и предмета, однос према свијету који их окружује итд. – усвајањем другачијег темеља много тога се суштински мијења, али не и форма. Могућност задржавања форме, кроз обичаје који настављају да трају и постоје, иако суштински другачија, задовољило је прехришћанске Србе, којима је обичај и формални, визуелни дио духовне културе био веома важан. Или, да нагласимо: од пресудног значаја!

У сагласности са мисионарима, а они опет са својим духовним центром у Цариграду, Срби су задржали највећи број својих обичаја, иако су стари обичаји добили нов темељ и ново тј. хришћанско објашњење. И сами мисионари су се трудили да словенске обичаје нагласе као добре и корисне, знајући да ће преко њих српски народ много јаче везати хришћанско вјеровање за своје народно биће. И заиста, тако је и било, а тако је и остало до нашег времена, нарочито у руралним срединама. Хришћанство се толико стопило са српским народним бићем, управо преко обичаја и култних форми, да је стара многобожачка вјера брзо нестала и заборављена. Истовремено, кроз исте те обичаје и форме, и данас можемо пратити развојни пут српске културе и духовности од њених почетака, до данас.

Тако су, већ поменути стари обичаји за сламу и бадњак сада везани за Христово рођење и остали да трају до данас. Сам библијски наратив о условима у којима Богочовјек Исус долази на свијет, о јаслама у којима лежи, ватри коју пастири ложе да се новорођенче угрије, даровима мудраца са Истока итд. сасвим згодно уклапају у себе старе српске обичаје. Има чак и хришћанских духовника који у старој словенској паганској вјери и обичајима виде промисао Божији да буду припрема за хришћанство, као педагога за примање Христа, као што је старозавјетна јеврејска историја виђена и названа од стране Апостола Павла. Можда је такво виђење помало и натегнуто, али је чињеница да су се многи стари обичаји савршено уклопили у хришћанско вјеровање.

Кућно божанство, које је (гле чуда!) прављено у облику крста и стајало на источној страни главне просторије у кући, за које историчари претпостављају да представља претка од којег је племе настало, па до тога да је то символ самог Световида, врховног бога старе митологије, згодно је замјењено Часним Крстом и иконом Крсне Славе. За историју настанка Славе код Срба везују се два могућа објашњења: 1. Племена и братства крштавала су се групно на одређене хришћанске празнике, који су сада постали њихови заштитници и 2. Племена и братства давала су хришћанским светитељима одређена обиљежја и атрибуте које су некада везивали за паганска божанства или тотеме, па су по њима себи бирали породичног/племенског заштитника. Вјерујем да су оба објашњења тачна, иако је редослијед мање-више небитан, али је најважније да су обичаји који су били везани за прославу некадашњих кућних божанстава сада добили другачији темељ и остали да постоје до данас у свом формалном облику. Пшенични хљеб, звани Колач, као некадашњи принос кућном богу и кувано жито, као принос за душе предака, остају саставни дио прослављања Крсне Славе и у свом непромијењеном облику остају да живе као обичај и у хришћанству. Сасвим згодно су се уклопили и као хришћанска слика Причешћа или као парабола о Васкрсењу. А и Срби, као народ, у Крсној Слави добијају једну специфичност у односу на све хришћанске народе свијета.

Ипак, не смијемо тек тако олако да пређемо преко чињенице да су многи пагански обичаји и култне форме из многобожачке религије остали да живе и до данас. Много је времена прошло и многи труд су уложили српски великаши и духовници да сузбију паганизам из наше културе. Није на одмет да се и данас запитамо: да ли је тај процес икада завршен?

Ако о просецу христијанизације Срба и преласку са паганизма на хришћанску вјеру говоримо у историјском контексту, онда морамо да нагласимо да је то вријеме касног робовласничког система, са преласком на рани феудални систем. Дакле, још увијек се налазимо у границама древног Римског царства и говоримо о периоду између 7. и 9. вијека. Западно Римско царство је већ пало и на њеном терену влада Свето Римско Царство, у којем главну ријеч воде дојучерашњи пагани који свим силама покушавају да се представе као насљедници нечега што су још јуче рушили и палили. На Истоку је Ромејско царство, које данашња Западна цивилизација радо назива Византијом. А у ствари, то је римска култура којој се Грци активно намећу као прародитељи и настављачи традиције.

Другим ријечима, то је вријеме у којем свако покушава да буде нешто друго у односу на оно што је био до јуче, градећи се бољим и супериорнијим од својих непосредних предака, гледајући у правцу једног града који свима представља идеал „царства небеског на земљи“ – Константинопоља. Идеал који је, очито, недостижан било коме на (тадашњем) свијету, осим његовим становницима који, ни криви ни дужни, уживају у привилегији живота у њему. Али, као и сваки сан – готово да је ту и можеш да га осјетиш под прстима. А он измиче чим покушаш да га ухватиш. Зато се у новим областима нигдје не граде неки нови Константинополиси, јер је тај идеал немогуће достићи.

Умјесто тог недостижног идеала, све се окреће руралном начину живота и малим градовима-тврђавама у сред сеоских заједница, као идеала неког новог времена, којег данас називамо феудализмом. Прелазак на систем феудализма је Србима нарочито погодовао, јер робовласнички систем ионако никада није био саставни дио Словенског бића. Тим прије, због чињенице да су освајачки народи радо узимали Словене за робове и хвалили се како су робови Словени увијек на доброј цијени.

Рани Феудални систем своди велика царства на мале саставне дијелове, феуде, кнежевине и деспотовине, који савршено погодују наставку старог словенског осјећаја за заједницу у виду племемна и братства. Стара форма социјалног живота Словена наставља да постоји кроз племенски савез, иако сада кроз другачији, хришћански темељ. Стога је прелазак на ново, другачије, хришћанско, био ублажен и економско-политичким правцима којима се кретао тадашњи свијет и много лакше прихваћен као свој.

Већ на почетку сам рекао да не желим да улазим у расправу да ли су Срби доселили на Балкан или су ту много дуже од идеје досељавања Словена у 7. вијеку. Како год било, Срби су ту, на Балкану, много више од једног миленијума, на размеђи Источног и Западног Римског царства, коју је још Диоклецијан повукао у 4. вијеку, а која ће остати као вјечита граница и невидљиви зид између цивилизација. За оне на Истоку – Срби су Западни, за оне на Западу – Срби су Источни, а св. Владика Николај је сковао славну крилатицу: „Срби су изнад Истока и Запада“. Ову географску специфичност наводим као битну референцу за изградњу уникатне и аутохтоне српске културе и духовности.

У таквом окружењу паганизам и хришћанство се између себе боре међу Србима и стварају један синкретизам који постаје важан елемент српске културе и духовности. И наставља да постоји као специфичан систем на специфичном мјесту, а усудио бих се да кажем и да међу Србима представља једну специфичну подјелу која је данас израженија него икада у историји. Ипак, о томе више у трећем дијелу, како се будемо приближавали разговору о српској култури и духовности нашег времена.

Иако смо на почетку разграничили културу на материјалну, тј. цивилизацију и нематеријалну, духовну, као културу у ужем смислу, и одлучили се да говоримо о овом другом дијелу, сматрам да никако не бисмо смјели прескочити и онај метеријални дио културе, бар када говоримо о овом периоду. Бар ако под тим цивилизацијским, материјалним дијелом културе треба да кажемо коју ријеч о грађевинама од општег, социјално-културног значаја.

Скоро све грађевине из прехришћанског периода српске историје граћене су од трошних материјала: дрвета и сламе. Археолози готово да не могу да покажу прстом ни на шта из тог периода. Не треба искључити ни реваншизам нових хришћана према старој култури и намјерно уништавање паганских грађевина и обиљежја. А нарочито не смијемо заборавити на освајаче које долазе из два велика центра Рима и Цариграда, који се између себе боре за духовни утицај и убирање пореза.

Зато се поставља питање: да ли су претхришћански Срби, па и хришћански Срби до појаве Немањића, намјерно градили све од трошних и јефтиних материјала, или је њихов цивилизацијски степен био толико низак да нису ни знали за боље?

На ово питање ће свако одговорити по својој души и савјести, јер ће у одговор свакако укључити и сугестиван однос према Србима. Дефинитивно је да општи закључак по овом питању не постоји.

Из свега онога што сам имао прилике да чујем и прочитам о том период наше историје, па и каснијем, бићу слободан да се јавно и без устручавања приклоним онима који сматрају да су јавни материјални споменици, грађевине од социјалног и религијског значаја код старих Срба имале много мањи значај, од онога што је припадало појединцу. Разлога за такво вјеровање има много, а изнијећу само неке од њих.

Нематеријална култура, нарочито обичај, као формални дио култа који се односи на појединца и мању заједницу, племе/братство, код Срба су увијек представљали важан фактор свакодневног живота. И много важнији од неког магловитог појма народа, нације, царства. Сведено на мању, локалну заједницу, село или округ, Србима је увијек представљало нешто ближе срцу, интимније, а емоције су код Срба одувијек биле у предности над рационалним. Отуда и данас код нас много различитих обичаја, који се разликују од села до села, од области до области, јер је отпочетка локална заједница имала превагу над ширим удруживањем. Нарочито, јер је сам појам нације настао тек релативно скоро, односно далеко иза времена о којем говоримо.

Мала, локална заједница је све своје обичаје и култне радње радије изводила под отвореним небом, него у некаквом затвореном простору или грађевини. Дуго након преласка у хришћанство, задржао се појам „записа“, односно неког нарочитог дрвета, најчешће храста (понекад и цера), око којег се заједница окупљала. Чак и данас постоје обиљежена дрвећа која су локалним заједницама представљала мјесто окупљања и сакрални простор. Та се идеја враћала кроз многе историјске периоде када су Срби били угрожени и страх од затвореног или обиљеженог простора био сасвим реалан.

Многи историчари су говорили да су Словени били прилично мирољубив народ, који никада није био освајачки. Та слика не мора да буде сасвим реална, али је свакако реалнија у односу на народе који су их окруживали и који су Словене ловили као дивљач на доброј цијени по свјетским пијацама робова. Стога су Срби били познати као неко ко, углавном, нема освајачке претензије и агресиван приступ према околним народима, али и као љути ратници када треба да одбране своје. Чињеница да су ратови једино што је стално и сигурно у Европи, створила је код Срба једну особину, коју још једино код јеврејског народа можемо да запазимо, а само и искључиво из истог разлога: улагање у нематеријалне вриједности и вриједности које су лако преносиве у тешким временима, збјеговима и сеобама.

Ране хришћанске цркве код Срба прављене су као веома мале и најчешће од дрвета. И данас можемо да видимо понегдје, саучуване из много каснијег периода - цркве брвнаре. У неке од њих може да стане једва десетина људи. Такође, по темељима старих зиданих цркава из периода 10-11. вијека видимо да су то биле ништа веће грађевине, осим катедралних цркава, тј. сједишта епископија. То нам још јаче потврђује чињеницу да је мала, локална заједница, племе, братство код Срба било важније од идеје народа. А вјера се ионако схватала више као свакодневни живот или култ који се врши у свом дому, него као литургијска заједница, чији ће значај тек временом и постепено расти код Срба. Веће заједнице, као окупљање више локалних заједница, покретане су само у временима ратова или збјегова.

Из свега овде наведеног, о почецима српске културе и духовности, можемо извући неколико закључака:

1.      Срби веома цијене формални дио култа, тј.обичај.

Отпочетка је обичај код Срба играо веома улогу, па изрека: „Боље је да село пропадне, него у селу обичај!“ живи и до дан данас. Очување обичаја био је пресудан фактор у времену примања хришћанства. Управо захваљујући обичајима, а који су спој многих утицаја и спајања грађених неколико хиљада година на простору Балкана, хришћанство је веома брзо постала народна вјера и лако се везало за душу српског бића, истискујући многобоштво.  Обичај је, дакле, основ зачетака културе и духовности код Срба.

2.      Хришћански дух и дух паганизма чине специфичан спој код Срба.

Хришћанска вјера се веома лако примила и постала саставни дио српског бића, истискујући паганизам. Међутим, паганизам је увијек налазио свој пут да, кроз обичаје, некада замаскиран, некада сасвим отворено, настави да постоји. Паганизам се, тако, показао веома виталним у оквирима српске културе, јер је способан да мијења свој облик како би увијек нашао свој пут опстанка испод хришћанског покривача. На тај начин, Срби стварају своју аутохтону хришћанску културу у којој хришћанство јесте темељ, основ, а борба са паганизмом стално и изнова изњедрава нове обичаје, нарочито тамо гдје и када хришћанство нема формалну силу да озбиљније угрози паганизам.

Као примјер, навешћу да су кроз нашу црквену историју постојале старе хришћанске молитве и обреди које су вршили свештеници, а тичу се убијања вампира или тјерања вукодлака и сл. На тај начин Црква је осликавала сузбијање демонског утицаја, прихватајући паганске антропоморфне представе и називе за демоне, тј. зле духове. С друге стране, супротан примјер те симбиозе хришћанства и паганизма видимо (све до данас!) кроз читаве групе људи (међу Србима) који себе називају хришћанима, али не презају од одласка код врачара, надриљекара и гатара, не правећи никакву разлику између хришћанства и паганизма у свом најгрубљем облику.

3.      Нематеријална култура важнија од материјане

Од самих почетака српске културе, нематеријална, духовна култура имала је већу важност и односила превагу над материјаном. То, наравно, не значи да Срби презиру материјално, још мање да их уопште не занима. Напротив, кроз српске народне ношње, предмете за свакодневну употребу и култне предмете, Срби су створили једну аутентичну материјалну културу којом се са поносом представљају свијету. И данас многа српска фолклорна друштва проносе љепоту наше традиционалне културе свуда гдје се појаве. Међутим, она нематеријална, духовна, као што је обичај, али много више музика, символизам, епске пјесме, бајке, загонетке итд. истичу дух српске културе. Чини се да материјалне ствари, као нпр. народне ношње, представљају само видљиви дио оне духовне културе Срба. Тим прије, јер је трновит историјски пут Срба изњедрио већу наклоност према нематеријалној, лако преносивој култури, него према материјалној.

4.      Хришћански идентитет српске културе и духовности

Већ више од хиљаду година хришћанство представља један од најважнијих темеља идентитета Срба. У том периоду било је епизода у којима је хришћанство прогоњено или забрањивано, али је кроз нематеријалну културу и тиху индивидуалну духовност увијек налазило начина да опстане и, попут финикса, устане из пепела још јаче. Да је то тачно, ми данас свједочимо својим примјером, као једна од највиталнијих хришћанских заједница на свијету, без обзира на све што нас је снашло у последњем миленијуму. А тако је само захваљујући начину на који је тај темељ постављен још онда када смо тек бојажљиво долазили у додир са хришћанством и свјесно одлучили да га прихватимо.

Колико је тај хришћански темељ ушао у саму срж српског народног бића и постао њен органски дио, говори нам и чињеница да Срби, који се одвајају од тог темеља, примајући неку другу вјеру, престају да буду Срби. Они сами себе изопштавају из српског културног круга и од народа којем су припадали, јер губе тај основ, темељ, на којем стоји сва српска култура и духовност. И то је једна од специфичности српске културе и духовности, јер у свим другим народима сасвим је природно да одређене националне групе припадају различитим религијама или религијским групама.

Због свега тога, иако на културној, цивилизацијској и географској размеђи између хришћанског Истока и хришћанског Запада, Срби су у сталном труду да се издигну изнад цивилизацијског и Истока и Запада и остану дослиједни себи и својим специфичностима. Мада смо кроз своју историју ипак више нагињали ка Истоку, јер смо одатле добијали више разумијевања за очување свог идентитета.

---

[1]У близини села Црнобуки, налазиште познато као ГРАДИШТЕ – „Отвара прозор у историју македонске цивилизације прије Александра Македонског!“ – објашњава Енгин Насуш, кустос-савјетник и археолог у Националном институту и музеју Битољ.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: