|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
Животворни венац
Александра Ђорђевић Од свега живот је неприкосновена вредност, највиши израз љубави: Божје, стваралачке љубави према човеку.Кад би ми било дато да га спознам, дефинишем, обухватим у својој свеукупности, фрагментарности и комплексности, и даље бих била преплављена величином и количином искуства које овај храм чува. Иако често преправљамо (o)сећања, усмеравамо мисли, све са жељом да се уклопимо у неку од многобројних сликовница постојања и идентитета, ретко кад потчињавање води истинском Животу. С друге стране, потпуно разуздавање и недостатак цензуре, оног унутрашњег, за мене божанског гласа, можда и привуче светлост рефлектора, али шта се види кад смо заслепљени светлима?Чак ни сва питања која постављам не воде никуда уколико се не крећем. Дакле, задатак jeу откривању – мукотрпном свлачењу и развлачењу себе. И ту није крај, сопство се не може задржати, зграбити за гушу као зец. Оно бежи, скрива се, расте, надсењује и допадне нам руку с времена на време. Да ли нам се и допадне зависи колико смо искрени према Творцу, јер „власт као и свака – мора да влада, па бира ко ће у име царства да страда: а избор мора да буде твој, зато пази шта бираш. Пази и Њега се бој. Пред људима чврсто стој – Њега се бој! Од човека не узмичи – Њега се бој! Ако мислиш да вреди красти – кради од мене – Њега се бој! Ако ти се убија – убиј мене – Њега се бој!“[i]Толико украдених живота, толико заклетих смрти под рефлекторима док Глас цвили из таме. Овај свет без Бога мени је тежак коликопревелике гојзерице. Али настављам држећи се за крте врхове; одозго су ми детаљи мутни, ал' поглед јаснији. Дробе се под прстима наталожене истине, претаче се у прах све што јесте. Јер све што јесте, било је и биће; одозго видим целину, па макар само на трен, док се опет не стропоштам. Мрски су ми људи без лица, дрвеће без коре, воде без дубине – симптоми какистрократије. Радоваћу се жени која носи бӥло спајања у себи, певаћу мужу, носећој греди храма докле је живота у мени. „Певајте! Зашто се у гласу покисли и снени, / па добили сте оно што сте хтели!? / Због живота пса по вашој вољи, / отишао је човек, / отишао је бољи.[ii]И нека сам неуједначена, човек сам, па се обраћам и једној и другој природи, и једном и другом ствараоцу, са молбом да створе биће. Јер кривоклетство о животу замаскирано је ПРО-клетство. Кад се скинуо, први се човек постидео. Шта осећа последњи иза пакленог осмеха? Молим се за живоносно доба, да пребродимо мит о бесмртности, па да и у смртности спознамо бескрај. Од свега, дах ми застаје од река, поглед ми се мути од планина, груди шире у равници. У тачки у којој се спајају небо и земља, мајка и чедо, осећам нешто рањиво попут снова и постојано попут гравитације – живот.
[i] Никола Трифић, Живот пре смрти: Запитај се: С каквом душом идеш на небо, Нова поетика, 2022, стр. 42 [ii]Id. Слово за себе, стр. 50
|
