Гордана Петковић Лаковић је рођена 1960. у Београду. Своју професионалну каријеру започела је као контролор квалитета компјутерских програма, да би касније постала руководилац пројеката у више организација. Године 1994. је одлучила да свој живот, заједно са породицом, пресели у Торонто. Поред захтевне улоге мајке и супруге, нашла је време и за подршку културном животу српске заједнице у Канади. Унутар и ван њених граница је иницирала и организовала многе догађаје: модне ревије, рецитале, изложбе слика и књига, филмске пројекције, позоришне представе, затим серију концерата класичне музике, као и концерт канадско-српске музичке групе. Била је чланица Српског позоришта у Торонту, а сада је чланица "Театра 10 с Лукачем" из истог града.

Схватајући значај књиге за очување српског језика и традиције, прву збирку прича "Колона" посветила је својој деци Горану и Марији, са порукама да не забораве матерњи језик, корене и да чувају успомену на отаџбину; да преносе мудре приче будућим генерацијама; да су путеви Господњи чудни, али да за њих увек постоје разлози; да не можемо да променимо разлог свог доласка на свет, али да можемо да утичемо на то како ћемо по њему ходати − поносно или понизно, усправне или погнуте главе.

Током разговора, Гордана нас је подсетила на шире последице немилосрдног рата који се одвијао на простору тадашње Југославије. Потресне сцене, губитак људских живота и недостатак хране и лекова довели су до тога да се она и њен супруг истински запитају да ли живе онако како желе или како морају. У данашњем свету Гордана ствара и обогаћује књижевну уметност, а тренутно припрема три књиге, две дечје и једну кратких прича.

Завирите у делић животног пута ове све успешније књижевнице у интервјуу који следи.

Који тренутак је био пресудан да се заједно са својом породицом преселите у Торонто?

О одласку смо почели да размишљамо када су вести почеле свакодневно да доносе страхоте рата, праћене смрћу, прогонима и пустошима. Оно што се тада дешавалао било је стварно и било је страшно. Комад "Уништење Југославије" почео је пред нашим очима да се одиграва по чиновима. Људи су били и у публици и статисти на сцени, позорница је била наша земља, наша република, наша улица, наша кућа, а сценариста и режисер – рат.

Деведесетих година двадесетог века кола су се незаустављиво котрљала низбрдо, и нико није могао знати докле ће тако ићи, ни шта би их могло зауставити. Свака одлука носила је са собом дилему. Те одлуке ће нас касније често враћати на почетак, на тачку са које смо кренули и са које ћемо поново полазити, али у другим правцима. Питаћемо се да ли смо погрешили.

Колико се разликује ваш живот данас у односу на давну 1994. годину?

Могу да кажем да ме је Канада променила у позитивном смислу. Можда грешим, али тако осећам. Видети Канаду изнутра, делити живот са људима из целог света и бити прихваћен без предрасуда су привилегије које нису заступљене у европским државама када је реч о емигрантима. Овде не постоје "гастарбајтери" нити су људи третирани на тај начин. Добити помоћ од непознатих људи, свих раса и вероисповести, и узвратити им, дружити се са њима и учити о њиховој култури из прве руке је потпуно ново искуство. Осетити све погодности система, благодети неагресивног понашања и још увек правих мерила вредности је дефинитивно плус.

У Канади је лопов – лопов и иде у затвор, криминалац буде кажњен, злостављање у школама је нешто са чиме се друштво успешно бори, болесни су лечени, сиромашни збринути, а богати плаћају порез колико треба (или ми то тако мислимо). Нелегална градња не постоји. Корупција у државном апарату је минимална, судство функционише и не може се на њега утицати споља. Непрописно и бахато паркирање је строго санкционисано. Свака противзаконска радња се кажњава. Још нисам чула да је нечији кум ургирао да се казна не плати. Што се посла тиче, важи правило: ко ради не боји се глади. Можда неће имати посао којем се надао, или желео да ради, али ће имати достојанствен живот. Дакле, од 1994. године до данас мој живот и живот моје породице је био прогресиван, а видици проширени. Прихватање без предрасуда отвара многа врата.

Своју професионалну каријеру сте започели као контролор квалитета компјутерских програма. Како је ваш животни пут изгледао до тренутка када сте одлучили да напишете прву збирку прича "Колона"?

Емигрантски живот не може да се исприча. Он мора да се живи да би се схватио. То је нормално, као што су нормалне дечје болести. Морате да их прележите и постанете имуни да бисте могли да живите под туђим небом. Морате поново да учите да ходате и дишете. Да волите себе, таквог. Докле год знате коме припадате и док вам је породица на првом месту, ви носите своју отаџбину у себи. Тада све постаје лакше јер нема ништа теже у имиграцији од губитка индентитета.

Године се гомилају у вама, а са њима и речи које желите да буду написане. Скупљате их негде у подсвести да их пренесете најближима када за то дође тренутак. Питате се да ли ће вас се сећати, да ли ће се сећати свог порекла, да ли ће их једном послати у рат у земљу одакле су потекли... И нешто вас тера да то забележите. Да продужите себе у њима кроз реч и слово. "Колона" је настала из моје потребе да не забораве ко су.

Своје прве кораке сте оставили у Београду, зашто сте отишли?

Одлука је била веома тешка. У тим турбулентним временима многи од нас су се осећали беспомоћно и без перспективе. Руке су нам биле везане и ударали смо у зидове, куд год да смо кренули. Са сваким даном обрушавала се једна цигла на нашем зиду наде. Редови су били све већи, свега осталог све мање. Мајке су плакале, рат је дивљао, колоне несрећника су свакодневно пристизале, деца су гладовала, у болинцама су се губили животи због недостатка лекова и материјала, а "милосрдни анђели" су претили да се сруче и на нас чим наоштре крила. Тих година све је стало и ништа није било редовно, осим аутобуса који су возили путнике из Србије. Дуго смо вагали колико ће наше присуство помоћи, а колико одмоћи нашој породици и отаџбини. Да ли да заједно тонемо препуштајући се судбини која нас је све снашла или да се боримо за боље сутра из сигурније позиције.

Надали смо се да никада неће доћи тренутак у животу када ћемо морати да застанемо, да се окренемо око себе и запитамо да ли живимо онако како желимо или онако како морамо, колико је заиста било до нас да нам живот крене овим током или је могао да тече другачије, колико су нам околности у којима смо се нашли или које су нас снашле обликовале живот, а колико је зависило од наше индивидуалне воље. Нашој земљи смо својим одласком учинили много више него да смо остали. Радећи по два или три посла били смо у могућности да издржавамо једанаесторо чланова наше породице – родитеље, браћу, њихову децу… Требало је то нахранити, обући, школовати, лечити. Да није било нашег одласка све би било другачије, можда и трагичније. Себи самима смо остварили мир, остварили стабилност, па и дан-данас помажемо својима, али и другим Србима, а самим тим и отаџбину која није само простор на мапи већ се протеже много шире од тога. Наш комедиограф Бранислав Нушић је рекао: "Отаџбина није предмет ограничен, оивичен, утеловљен; отаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру".

На 62. Сајму књига у Београду промовисали сте своју збирку исповедних прича "Зашто смо отишли". Какве су биле реакције домаће публике?

Зашто смо отишли, зашто смо се вратили и зашто нисмо отишли су питања на која су 24 аутора дала одговор у зборнику исповедних прича "Зашто смо отишли". У овој публикацији је објавлјен и један од последњих интервјуа које је дао недавно преминули БорисСпремо (један од најпознатијих светских фото-извештача). О одласку из Југославије и новој домовини, Канади, писали су одселјени интелектуалци из свих крајева СФРЈ, као и неколико аутора одселјених у друге землје и један број аутора који су остали у отаџбини. Какве су реакције домаће публике најбоље говори књижевна награда "Растко Петковић", која ми је уручена за приређивачки рад у децембру 2018. године од Матице исељеника и Срба у региону.

Зборник "Зашто смо отишли" је сјајно прихваћен од стране шире публике. Представљен је 2017. на Сајму књига и крајем 2018. у Матици исељеника и Срба у региону. Министарство културе и информисања је од издавача откупило публикацију за библиотеке за 2018. годину, а она се може наћи и у књижарама "Делфи". Следећу планирам за крај 2019, ако све буде текло по плану. У њој ће се наћи познати књижевници, лекари, новинари и други занимљиви људи, а углавном са северноамеричке територије. Читаоци могу да очекују дивну прозу, многе истине које нису записане ни у једној књизи историје, живот у имиграцији, мостове који су изграђени да нас споје са матицом, утицај дијаспоре на матицу и њен значај и све оно што занима младе који размишљају о одласку или остајању, али и нас старије.

Одлазак младих из Србије у "бели свет" је све већа неконтролисана појава. Који је ваш став по том питању?

Одлив мадих из Србије је нормална реакција на стање земље у којој живе. Људи су се одвајкада селили. Некада у потрази за бољим животом, а некада за достојанством. Из искуства могу да кажем да најгоре пролазе они који мисле да је са друге стране трава зеленија. Зато, ако млади желе да оду поручујем нека оду. Нека испробају како је живети под туђим небом, можда ће им онда своје бити милије. Ако то не учине, увек ће мислити да су погрешили. Једно кајање им никад не гине. Са друге стране, ако им се не допада имају где да се врате, нису тикве без корена.

Који су недостаци Србије, а предности Канаде?

По мом мишљењу, поредити Србију и Канаду није могуће. Србија је одувек била страдална земља, прегажена многим ратовима и после сваког је морала да ниче из пепела и да се дуго опоравља. Канада је уређена земља, која се од настанка развијала без препрека и рушилачких ратова, те је самим тим у предности. На страни Канаде се налази моћна држава, што није случај са Србијом. Поредити неупоредиво би дало ружну слику о једној, а о другој нереалну. Сигурна сам да постоје недостаци и предности у обе државе и да би се о томе могле написати књиге. Није злато све што сија, нити је све тако црно као што изгледа.

На ком месту се могу пронаћи ваше књиге?

Књиге се могу наћи у књижарама "Делфи" и на "Амазону".

Интервју водила: Сунчица Дугалић,
Књижевна радионица "Кордун"

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: