|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Покајница
Откад у Карађорђевом парку, испред мале Цркве Светог Саве, виђам чудну женску појаву, увијену у разнобојне шарене одоре, с крпом на глави, како клечећи плеви траву испред цркве, или се мени барем тако чини, размишљам само о једном ― какав грех искајава? Ова, „јуродива Исидора”, данима клечи или пузи по земљи као да нешто тражи, чупкајући нежно влати траве, у сопственој тишини, и усред гужве, у потпуности заокупљена својим послом. Већина пролазника сматра да је ову жену напустио разум, ко зна када и због чега, али они превиђају ову „Исидорину капу“, која недвосмислено разобличава природу стереотипне заблуде обичног посматрача.Некима од њих, вероватно, изгледа као просјакиња, али је никада нисам видела да проси, нити чула да је прозборила и једну једину реч, а пролазила сам поред ње толико пута. У очима млађих људи, она је вероватно занимљив урбани клошар, чија спољашњост побуђује пажњу и коментаре. Док звона са Храма стављају околни свет у временски оквир, слика ове покајнице је безвремена, јер наш грех не стари са нама, па зато са нама и не умире. Али, шта уопше човек зна о томе? Као и што не знамо ― да ли је ова мука њена, наша, или општељудска, и из ког века долази овај бол, док клинци на ролерима праве кругове око њене покајничке баште.
|
