О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Колумна


ЛЕПТИР МИРА

Илија Шаула
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Лептир мира


У годинама које сада живим, оно што називамо буђењем догодило ми се тачно пре петнаесет година. Веровао сам тада, заједно са неколико стотина истомишљеника, да мењамо свет ,  да се у људима најзад пробудио дух који ће овај свет учинити бољим и лепшим местом за живот. Осећали смо то, тешили се уверењем да нас има бар пола милијарде, а да нас сваким даном бива све више.
Многи су ме храбрили и подстицали. Ми смо се међусобно доживљавали као умирућа божанства. Доживљавали смо физичке и духовне препороде, враћали се природи, практиковали све врсте јоге, медитације, астрална путовања… Осећали смо како нас природа прихвата и поверава нам се. Разговарали смо с дрвећем, цвећем, водом. Оживљавали камење и балансирали енергију. Помицали границе уметности. Технолошка (р)еволуција пратила је нашу личну ренесансу. Постајали смо бића светлости, ослобођена препрека било које врсте. Откривали смо нове светове...
А онда, изненада, јединство је почело да бледи. Почела су разилажења, фракције, паметовања која више нико није усвајао. Сви су почели све да знају. Старији ,  назовимо их искуснијима ,  они који нису били део нашег покрета, говорили су ми: „Илија, то је заблуда. Знамо да нам не верујеш, али већ генерацијама гледамо исти образац. И ми смо једном веровали да свет више никада неће бити онакав какав смо оставили за собом. Али, нажалост, све се увек понавља ,  изнова и изнова. Такве ствари ће се дешавати докле год има живота на Земљи.“
Наравно да им нисам поверовао. Али, годинама касније, почео сам и сам да сагледавам такво стање ствари. Усвојио сам навике које и даље сматрам драгоценим, доживео искуства која се можда никада више неће поновити. Упознао сам дивне људе. Постао себи бољи. Стекао вредности на које сам поносан. Као појединац, прошао сам кроз нешто непроцењиво. Као заједница, бојим се ,  ништа се суштински није тако значајно променило.
Чак су ми се и нека физичка и телесна стања вратила у стару форму, понешто се и нарушило, што је природно, јер немогуће је остати заувек у једном стадијуму живота. Добробити су постојале и могу да се осете, није опсена, али са пролазношћу стиче се утисак као да се светлост враћа у сенку.
Читајући о историји човечанства, дошао сам до сазнања о цикличним дешавањима која ниједна генерација не може у потпуности доживети, јер се одвијају у еонским временским интервалима које људска свест, за живота, не може да обухвати. Оно што данас живимо, живели су и они пре нас. И тако ће бити док не кренемо путем који нам је још увек непознат. Кад напустимо и тај непознати пут, дочекаће нас иста ова стаза само са другим актерима.
Не можемо променити ток света. Можемо само користити оно што нам је дато. Начин на који ћемо то учинити, уистину је на нама. И ништа није без разлога. Зато покушајмо да уживамо у ономе што имамо и да пронађемо најбољи могући начин да то учинимо.
Мир је лептир лепотан, треба га неговати. Нађимо унутрашњи мир и читав свет ће бити наш.
Мир је резултат избора, као кад се лептир спусти на длан - нежно, али одлучно. Та одлучност у нежности је кључ.  “Лептир мира” носи у себи све: крхкост и снагу, пролазност и вечност, тишину и унутрашњу побуну, не тражећи аплауз, него разумевање.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"