|
|
|
ВЛАДИСЛАВ РАДУЈКОВИЋ: МОДЕРНА СРПСКА КУЛТУРА  | Владислав Радујковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
МОДЕРНА СРПСКА КУЛТУРА Владислав Радујковић
Почетак модерног доба српске културе представљају један догађај - Први српски устанак 1804. г. и једна специфична личност – Доситеј Обрадовић. Као најобразованији Србин тог времена, који је прошао Европу и Русију, школујући се и радећи као учитељ, Доситеј се враћа у Карађорђеву Србију и прикључује се првој Влади ослобођених територија, тј. Правитељствујушчем Совјету[1].Један је и од оснивача Велике Школе, као претече Универзитета у Србији. Ма колико ова Велика Школа, по данашњим критеријумима, представља нешто скромно, ипак треба узети у обзир да су вијекови прошли откако код Срба није било озбиљне школе, јер је сваки покушај био осујећен од Турака. Просвјетитељски рад Доситеја Обрадовића доноси у Србију идеје са Запада и Русије, са којима је унижена Србија већ вијековима чекала да се сусретне. Јер, буквално, од времена Лазаревића и Бранковића, Турци су српски народ културно и материјално уништавали и свели га на рају без права на развијење сопственог образовања и културе. Другим Српским устанком 1815. г. створена је слободна територија, која ће султановим хатишерифима из 1830. и 1833. створити аутономну српску кнежевину, са Кнезом Милошем Обреновићем на челу. У том периоду Вук Караџић ради на реформацији српског језика, а под утицајем Јернеја Копитара, којег је упознао у Бечу, куда је избјегао због пропасти првог Српског устанка.Вукова језичка реформа одвијала се ускладу са начелом „једно слово — један глас” и „пиши као што говориш, читај као што је написано”, а највише на основу рада Саве Мркаља, Вуковог претече на овом пољу. Овде треба нагласити да је у литератури коришћено писмо које се заснивало на црквенословенском језику, језику који је и до данас у богослужбеној употреби у СПЦ, а који је уствари руско-словенска рецензија. Након Велике Сеобе Срба, много црквених књига је уништено, а за нове цркве и нове потребе, Царска Русија послала је своје књиге, штампане у Русији. Тај језик никада није био говорни језик српског народа, али је веома близак старом српском језику, па је постао модел за начин писања код учених Срба. Међутим, у народу је тај начин писања српског језика био компликован, те је Вукова реформа донијела једноставност, која је брзо и лако прихваћена. Нарочито је ауторитет Милоша Обреновића, аутократе и деспота, помогао да Вукова реформа буде прихваћена и постане начин читања и писања у Кнежевини Србији, без обзира на приговоре који су долазили из Српске православне Цркве да се том реформом удаљавамо од једновјерне браће Руса и других православних Словена.Слично преднемањићком времену, у вријеме Рашке и Дукље, и у овом периоду Срби имају двије државне творевине: Кнежевину Србију и Црну Гору. У Црној Гори појављује се грандиозна фигура Петра II Петровића Његоша, који је постао духовни и свјетовни вођа након смрти свог стрица Петра I. Књижевник и философ, Његош је водио Црну Гору ка ослобођењу од Турака и уједињењу са Србијом, с циљем ослобођења свих Срба од Турака. Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми Горски вијенац, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су Луча микрокозма, Огледало српско и Лажни цар Шћепан Мали. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство. Био је познат и као велики противник Доситеја Обрадовића, за којег је у једном писму Милошу Обреновићу рекао да га презире и тражио да се забране његова дјела, због тога што је Доситеј, као јеромонах, изашао из манастира и није наставио да живи монашким начином живота.Уз Његоша, Вука и Доситеја, ову епоху обиљежили су и српски књижевници: Лукијан Мушицки, игуман манастира Шишатовац, чувени пјесник, преводилаци реформатор језика и писма, као и Сима Милутиновић Сарајлија (Чубро), који је био и Његошев учитељ, пјесник и историчар. На сјеверу, у данашњој Војводини, 1848. г. избила је Мађарска буна, а Срби су прогласили Српску Војводину која се састојала од Срема, Баната, Бачке и Барање. За Војводу је изабран Стеван Шупљикац. Карловачка митрополија уздигнута је на ранг патријаршије, а тадашњи митрополит Јосиф Рајачић проглашен је за српског патријарха. Изабран је народни одбор као привремена влада Српске Војводине. Одлуке црквено-народног Сабора званог„Мајска скупштина“потврђене су касније од стране аустријског двора. Мађарска влада је ријешила да овај покрет сломи војнички и дошло је до рата. Срби су пружили енергичан отпор и, на челу са патријархом Јосифом,искористили прилику,кад је аустријски цар прогласио Мађаре за бунтовнике, да се укључе у царску војску и учествовују у гушењу револуције у Угарској.Након пораза мађарске револуције, одлуком аустријског цара, а као награда за држање Срба 1848. г., у новембру 1849. г. формирана је једна засебна аустријска покрајина названа Војводство Србија и Тамишки Банат, која се састојала од дијелова Баната, Бачке и Срема. Покрајином је управљао аустријски гувернер, са сједиштем у Темишвару, а титула војводе је припала аустријском цару. Један од службених језика Војводства Србије био јеилирски (српски). Покрајина је укинута 1860. г. и већи дио њене територије (Банат и Бачка) прикључен је хабзбуршкој Угарској, а Срем је прикључен Краљевини Славонији, која касније постаје дио Краљевине Хрватске-Славоније у оквиру хабзбуршке Угарске.У овом период дјелује први српски школовани композитор Корнелије Станковић (1831 - 1865.). Школован у Бечу, Станковић је у Вуковом раду нашао директне узоре за свој сакупљачки рад на пољу народног стваралаштва. Сабирао је и обрађивао српске грађанске и народне напјеве, а од 1854. г. и црквену музику. Подстицај за овај пионирски рад на утемељењу националног стила у српској музици добијао је од значајних личности и интелектуалаца у Хабзбуршкој монархији и Кнежевини Србији, као што су: патријарх српски Јосиф, руски прота и посланик у Бечу Михаило Фјодорович Рајевски, српски кнез Михаило Обреновић, митрополит београдски Михаило и црногорски кнез Данило. У Кнежевини Србији, након абдикације Милоша Обреновића и доношења Сретењског Устава 1835. г., 1838. г. кратко је владао његов старији син Милан, али је брзо умро и за кнеза је дошао млађи син Михајло. Након 3 године, долази до династичке смјене и на власт долази син Карађорђа - Александар Карађорђевић 1842-1858. г., заједно са Уставобранитељима. Колико год ова владавина била лоша и Уставобранитељи били запамћени као олигарси, ипак у овом периоду започиње политика слања младих и перспективних студената на чувене иностране универзитете. Ово ће Србији донијети једну плејаду школованих младих људи који ће модернизовати Србију и примакнуће је Европи.У овом периоду основана је прва гимназија у Србији 1833. г., прво позориште Књажевско-српски театар 1835. г., а 1838. г. основан је Лицеј, као Висока школа, смјештен у Конаку кнегиње Љубице.Из овог периода морамо да поменемо рад Првог српског певачког друштва, основаног 1853. г. које активно ради и данас. Након овог, оснивају се и друга пјевачка друштва, тј. хорови.Други период владавине кнеза Михајла Обреновића од1860. г., Србији ће донијети огроман корак на модернизацији и културном узлету. Турски Устав је укинут, а 1867. г. турска војска се повлачи из Србије. Сада почиње период обнове и просвјетитељства, а улагање у културу је нешто што није виђено на тим просторима већ вијековима. Кнез Михајло био је велики добротвор и заштитник свих облика умјетности, образовања и културе, а његовим личним средствима започета је изградња Народног Позоришта у центру Београда. Сада, по први пут у српској историји, школовани и високо образовани умјетници организују културни живот и уздижу културу Срба на виши и научни ниво. Повратак младих школованих људи из иностранства представља огроман полет на свим пољима обнове Србије. 1863. г.Лицеј је преименован у Велику школу, претечу Универзитета у Београду. Велика школа била је смјештена у Капетан Мишино Здање које је поклонио Миша Анастасијевић „своме отечеству”.Култура овог периода изњедрила је и Друштво српске словесности. Оснивачи су били Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Задатак друштва био је ширење наука на српском језику и усавршавање српског народног језика. Предсједник Друштва по положају био је министар просвјете. Друштво је радило на скидању забране Вукове граматике из 1832. г., а прве радове писане Вуковим језиком и правописом почео је да објављује Ђура Даничић. Суспендовано Друштво српске словесности (1864. г.) обновљено је 6 мјесееци касније под именом Српско учено друштво.Први председник СУД био је Јован Гавриловић. Рад састојао се у читању самосталних радова појединих чланова, читању критика радова упућених друштву, у прикупљању разних историјских података, старих списа и докумената, слању чланова за снимање архитектонских и сликарских споменика по Србији, прикупљању топографских испитивања и метеоролошких забиљешки. Резултате тога рада Друштво је штампало у своме Гласнику.Чланци и расправе у њему највише су се односили на историју, као и филологију, географију, статистику, археологију, библиографију, медицину, музику итд. На жалост, Кнез Михајло није дочекао завршетак градње Народног Позоришта, као ни развој своје политике коначног ослобађања Србије и Срба из Босне. Убијен је 1868. г. на Кошутњаку, а за његовог насљедника долази Милан Обреновић, малољетни син Милошевог брата Јеврема. Кнез-Михајлов споменик на Тргу Републике, на коњу, подигнут је испред Народног Позоришта 1882. и био је први умјетнички споменик подигнут у Србији, на мјесту некадашње Стамбол Капије. Споменик је дјело Енрика Пација - умјетника из Фиренце. На постаменту су исписана имена градова који су ослобођени од Турака за вријеме његове владавине, док су рељефи на споменику дјело умјетника Константина Јовановића.Након периода намјесништва, Милан постаје пунољетан и 1878. г. коначно истерује остатке Турака из Србије, те Кнежевина Србија постаје и де-факто самостална држава, што је потврђено на Берлинском Конгресу. 1882. г. Србија постаје краљевина, а Милан Обреновић први српски краљ модерне Србије.Ову епоху обиљежио је рад Стевана Мокрањца, у смислу сакупљања старе српске музике и компоновања његових чувених руковети и сакралне музике, увођењу мјешовитог хора по први пут код нас и уобличавању црквеног појања кроз Осмогласник – богослужбену књигу и уџбеник који је и данас важећи у употреби у СПЦ. Заједно са Станиславом Биничким, оснива прву музичку школу код нас 1899. (данас школа „Мокрањац“) и први гудачки квартет. Поред њега, треба поменути и Јосифа Маринковића, Исидора Бајића, Даворина Јенка, Корнелија Станковића и др.Такође, Ђура Јакшић био је сликар и књижевник тог периода, а уз Новака Радоњића и Стевана Тодоровића, представник романтизма у сликарству код Срба. Краљ Милан Обреновић владао је до 1889. г. када је абдицирао у корист свог малољетног сина Александра. До његовог пунољетства 1893. г. владало је трочлано намјесништво. Период владавине краљева Обреновића окарактерисан је политичким сукобима са радикалном странком, дворским интригама, аустрофилским настојањима да се Србија повеже са Аустро-Угарском и покушаја јачања русофилске стране. 1903. г. група завјереника, под називом „Црна Рука“, предвођени Аписом, убила је краља и краљицу Драгу, а на трон је доведен Петар Карађорђевић, чија династија наставља да влада Србијом. Исте године Станислав Биничкипише прву српску оперу под именом НА УРАНКУ. Либрето је писао Бранислав Нушић. Тзв. комади са пјевањем били су окосница репертоара српских позоришта с краја 19. вијека, а 1894. г. изведена је прва опера на београдској сцени -На бунару Виљема Блодека, комична једночинска опера, приказана исте вечери након комада Прибислав и БожанаДаворина Јенка. Годину дана касније приказана је и прва страна оперета Јабука Хуга Доубека.На основу сачуваних позоришних плаката из 1903. године примјећујемо велико присуство оперске и вокално-инструменталне музике великих свјетских композитора. Позоришни оркестар под диригентом Петром Крстићем паузе између чинова попуњава одломцима и увертирамаиз опера Бизеа, Гуноа и Вердија док је на почетку те сезоне изведен концерт са дјелима Бетовена, Грига, Менделсона, као и Моцартова Симфонија Јупитер. Музички ансанбл позоришта је публици доказао да је сасвим спреман за извођење озбиљних дјела класичне музике. А ипублика је већ постала пријемчива за разумијевање оваквих дјела, мада је циљ био да се стварају домаћа дјела на том нивоу. Тренд с почетка ХХ вијека био је да нема аутентичне музичке културе једног народа без дјела домаћих композитора.Опера На Уранку, изведена премијерно 20. децембра 1903. и остала је златним словима уписана у културни календар српског народа. У овом периоду долази до Анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-угарске 1908. г. Овоме су се највише противили Срби из БиХ, а нарочито методама гувернера Бењамина Калаја, који уводи босански језик и „босанску културу“, а Србе гура на нижи положај у односу на Хрвате и Муслимане. Отпор Срба, нарочито тзв. аграрном питању, кроз Народну Скупштину БиХ, оличен је у борби Петра Кочића, српског књижевника, трибуна и родољуба, који на крају умире у Београду сам и остављен од свих, у душевној болници. Његова дјела, којима описује Крајишке Србе и њихову муку, нарочито чланци у Босанској Вили, постала су узор многим свјесним Србима у политици, али и каснијим писцима - Иво Андрић је наглашавао Кочића као једног од својих узора.Српска шира јавност као и бројни интелектуалци окупљени око Српског књижевног гласника били су жестоки противници колонизаторске политике Аустро-Угарске, која је гледала на Балкан на исти начин како су друге колонијалне силе тог времена гледале на Африку или Азију. 1912-1913. г. трајали су Балкански ратови, у којима је краљевина Србија проширила своју територију на дијелове који су до тада и даље били под турском влашћу, тзв. Старе Србије. У том облику, краљевина Србија улази у Први свјетски рат 1914. г. након Сарајевског атентата, којег изводе чланови Младе Босне - српски младићи и студенти којима је циљ да БиХ извуку испод Аустро-угарске пресе и присаједине својој браћи у Србији.Упркос нестабилним политичким приликама, Краљевина се представљала на интернационалним сајмовима умјетности, попут међународне изложбе у Торину 1911. г. Не смијемо заборавити да је у овом периоду и спорт ушао у Србију, те настају прва спортска друштва. Краљ Александар Обреновић учествује на првим модерним олимпијским играма 1896. г., као гост Грчког краља и једини страни шеф државе на манифестацији. Овде нарочито треба нагласити Соколско Друштво, које настаје на темељима чешког покрета СОКО. Као спортско удружење, под формом развијања физичких активности, покрет има јасну културну и идеолошку подлогу у Панславизму и тежњи словенских народа да се одупру германизацији. Чеси преузимају назив „СОКО“ од митских особина ове птице из српских епских пјесама, забиљежених и сакупљених од стране Вука Караџића. Идеја се брзо проширила међу Словенцима, Хрватима, Србима из БиХ, Македоније и Србије. Тако овај покрет можемо сврстати и у културни покрет, макар онолико колико и спортско друштво.Након свесоколског слета у Прагу 1907. г., на коме су присуствовали и делегати из Краљевине Србије, Министарство просвете Краљевине Србије упутило је молбу соколској општини у Прагу да пошаље своје „предњаке” (чланове оспособљене да обучавају друге), који би у Србији ширили соколске идеје и радили на физичком васпитању. Аустро-угари су, на својој територији, покушали да спријече оснивање ових друштава, оптужујући их за „великосрпску пропаганду“.[2] У Првом свјетском рату Србија трпи несагледиве губитке и егзодус војске и народа[3], преко Проклетија, ка грчким острвима. Одатле се, уз помоћ савезника, али највише својом унутрашњом снагом, преко Солунског фронта, враћају и ослобађају Србију у једном херојском налету, који се и данас проучава у уџбеницима широм свијета.Након велике побједе у „Великом Рату“, 1. децембра 1918. г. проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, као и присаједињење Војводине и Црне Горе, под краљем Петром I Карађорђевићем.Јавна скулптура сада постаје значајан облик умјетничког ирзражања у Краљевини СХС, а временом поприма и димензију политичког значаја. Истакнути вајари у то вријеме били су Симеон Роксандић, Петар Убавкић и Ђорђе Јовановић, а најпознатији од свих - Иван Мештровић. Иван је у свом дјетињству слушао гусларе и упознао се са Косовским Завјетом, па је пројектовао Видовдански Храм. Ова идеја због ратованије спроведена у дјело, али су многе скулптуре направљене и приказане на свјетским изложбама. Неке се чувају у Народном музеју у Београду, а неке у Крушевцу. 1929. г. краљ Александар Карађорђевић преименовао је краљевину СХС у Краљевину Југославију. Године 1934. у Марсеју, ФР, убијен је краљ Александар, а на трон је дошао његов малољетни син Петар II Карађорђевић. Његов регент био је кнез Павле Карађорђевић све до 1941. г., када је Петар II постао пунољетан. Али, због напада Њемаца на Југославију 6. априла 1941. г. краљ и сва влада бјеже у Енглеску и никада се неће вратити у своје краљевство.Догађају за промјену имена краљевине, претходио је инцидент у Скупштини, 20. јуна 1928. г., када је Пуниша Рачић, политичар из Црне Горе, пуцао на чланове хрватске сељачке странке. Том приликом је убио два посланика, а касније је преминуо и посланик Стјепан Радић. Због овог је краљ Александар почетком 1929. г. завео диктатуру, укинуо Устав, распустио Скупштину и забранио све странке са „вјерским или племенским обиљежјима“, те сва овлашћења пренио на себе. И промијенио назив државе. 1931. г. сам је донио нови Устав (Октроисани) и расписао изборе на које је изашла само једна странка. Вријеме владавине Александра „Ујединитеља“ било је веома бурно, како због догађаја споља, тако и оних изнутра. Велика економска криза тресла је тадашњу Европу, а није заобишла ни Краљевину Југославију (КЈУ). Та криза створила је нацистичку странку у Њемачкој и довела Хитлера на власт. Стара непријатељства из Великог Рата пријетила су новим ратом, а комунизам у СССР, након Октобарске револуције у Русији, сада је постала моћна свјетска идеологија и своје пипке пружа свуда по свијету.Изнутра су краљевину тресле сепаратистичке идеје Хрвата, донекле и Словенаца, а највише Македонаца. Стари српски војни кадар, који је славно изнио Велики Рат на својим плећима, скрајнут је због својих „великосрпских“ идеја и сметње идеји братства и јединства народа КЈУ. Ратни војни инвалиди из посљедњег рата гледани су с презиром и остављени да просе како би преживјели. А политички „зналци“ који се свакодневно свађају око тога коме се треба приклонити под скуте, нудећи се Њемцима, Енглезима, Французима или Совјетима – уносили су свакодневну смутњу и немир у ионако већ слуђену краљевину.Све то је резултирало све мањим и мањим повјерењем Срба према свом краљу. „Велики Ујединитељ“ и њему одана шачица југословена, полако је постајао кост у грлу свима у КЈУ. Економија је била на највећем удару, нарочито споља, али и изнутра – неравномјерном расподјелом добара[4] и све већим економским разликама између богатих и сиромашних. Бахати индустријалци, политичари и чиновници (у овом периоду ту спадају и свештеници са државним платама), у очима сиромашног и обесправљеног народа, нарочито међу Србима, представљали су екплоататорску и окупаторску силу коју с народног врата јединио може да скине неки нови рат, револуција или какво велико чудо.У овом периоду долази и до једног занимљивог феномена: размимоилажења између српске културе и духовности. Вијековима су те двије категорије представљале једну синтагму, а у овом времену долази до форсирања културе без духовности. Као вид подилажења другим народима у краљевини и њиховим националним и вјерским осјећањима, тзв. „елита“ српској култури одузима духовну подлогу и култура постаје средство за поткупљивање других и другачијих. Можда најбоља слика таквих идеја представља идеја Видовданског Храма или Његошевог Маузолеја, као и других споменика, нпр. Незнаном јунаку на Авали. Из таквог концепта потпуно је искључена православна духовна компонента, а умјесто ње је уметнута нека немушта, туђа, или ничија културна манифестација. Настајала је нека љуштура без душе, или повратак некој врсти паганизма, али више као безбожно-мистичног или масонског облика духовности. Управо такав вид паганизма постао је авангарда виших слојева, образованих југословена и политичких елита, а Српска православна Црква, ушушкана у чиновничке плате и бенефиције добијене од краљевине, окреће главу и прави се невјешта на такав један нови дух у својим редовима. Таква врста безбожја код Срба изродила је себи супротност и одговор у виду Богомољачког покрета. Покрет побожних сељака и радника, на чије чело се ставља епископ Николај Велимировић, сада обилази села и округе Србије и подстиче народ на вјеру и побожност, на очување традиционалне културе и духовности, на оданост својим коријенима. Покрет је, по оцјени владике Николаја, представљао: „Народни одговор на модернизам, либерализам, социјализам и друге нововијековне новотарије које побожни православни народ није разумио нити прихватио“. И, без обзира што је овај покрет имао великог успјеха, окупљао десетине хиљада чланова, званична штампа краљевине и тзв. елите спрдале су се с овим покретом и омаловажавале га као нешто заостало, „затуцано“ итд. А слични изрази долазили су и са врха СПЦ!У таквом расположењу, комунистичка партијаЈугославије одлично „лови у мутном“ и подрива незадовољство народа бајкама у којима ће свако радити оно што воли, кад и колико жели, јести златном кашиком итд, само ако они дођу на власт. А бахати слој државне елите, којем народ и његове потребе нису у дјелокругу бриге и пажње - учестало хапси и најбруталније пребија све који мисле другачије или се усуде да јавно изнесу своје незадовољство политиком и дјеловањем краљевине или вјеру у лажи комуниста.Период између два свјетска рата, нарочито у последњој деценији пред почетак Другог свј. рата, био је период у којем је незадовољство свим и свачим, а нарочито бахатошћу тзв. елита, постајао сваким даном као балон који је већ препуњен. Зато, када је ријеч о култури овог периода, она је много сиромашнија него у периоду пред уједињење и Први свјетски рат. Наравно, то не значи да је није било уопште и да нема културе у овом периоду, али њен занос је много мањи него у периоду чекања на слободу и замишљања те слободе. Окупација КЈУ у априлском рату 1941. г. показала је право лице тадашње државе. Издаја, бјежанија, крађа народне имовине и неспособност тзв. елита да сагледају куда иде свијет око њих и пруже било какву реакцију, план и програм очувања државе и народа, подјеле на све више и више фракција, отворена мржња сепаратиста и сврставање на страну окупатора, дочекивање окупатора цвијећем и повицима одушевења, лов у мутном и криминал... огледало је стања КЈУ пред почетак рата. И у току све 4 године Другог свјетског рата тако ће остати, уз органозвање два покрета отпора: Краљевска југословенска војска у Отаџбини, тзв. четниции Народно-ослободилачки покрет, тзв. партизани.На све то треба додати и улогу тзв. савезника, којима стварни циљ није обнављање претходне Југославије, већ стварање нечег новог и другачијег, што никоме од њих неће представљати конкуренцију у будућности. С тим у вези, помагање једне стране, па окретање ка другој, јасан је сигнал који тада није било могуће сагледати у својој пуној снази, већ тек много касније.
Уз помоћ совјетске Црвене Армије, која је својим силама ушла у Берлин и окончала рат, али и тзв. савезника (Енглеске првенствено), патризани добијају моћног савезника и односе превагу на нашем терену, као једина војна и политичка сила која ће организовати власт у поратној Југославији. Комунистичка партија Југославије (КПЈ), која се ставила на чело партизанског покрета отпора, у поратној Југославији постаје једина политичка партија и њен програм је једини који може и смије да се спроводи у послијератној Југославији, која сада у свој нови назив инкорпорира израз „социјалистичка“.Нова „социјалистичка“ власт, под вођством КПЈ, спроводи идеју братства и јединства, сличну оној коју је краљ Александар спроводио у краљевини. Међутим, та идеја је само по имену иста. Она сада подразумијева нову идеологију у којој „великосрпска шовинистичка хегемонија“ мора бити искорјењена, у којој ништа што Србе чини повезанима са својим историјским културним и духовним тековинама не смије да опстане, тј. мора се уништи све што представља ослонац српске културе и духовности. Културна и друга друштва и организације са префиксом „српски“, забрањене су и немају право да послије рата обнове свој рад по старим именом.Десетине хиљада Срба побијени су одмах након завршетка рата или у последњим данима рата и створена су тзв. „пасја гробља“, само зато што су били „српски домаћини“ и њихова животна философија никако се није уклапала у философију социјалистичке Југославије. Отварање затвора и логора за неистомишљенике, исмијавање православља, српске историје, културе и обичаја, називање погрдним именима свега што је везано за српску културу, духовност и традицију, имали су задатак да заплаше сваког Србина и Српкињу да наставе да његују своју српску културу и духовност. У периоду 1945-1990. г. власт социјалистичке Југославије (СФРЈ) спроводи идеологију очишћења тзв. југословенске културе од свега што је до њене појаве представљало српску културу, са задатком да створе једну нову генерацију, нову нацију, ослобођену од сваке везе са њиховим прецима. На првом мјесту, те нове генерације морале су бити атеизиране, отклоњене од сваког облика духовности, што се није стриктно, већ само спорадично спроводило код других нација у тадашњој Југославији. Однос према СПЦ није био једнак односу комунистичких власти према другим вјерским заједницама, а нарочито не према римокатоличкој цркви. Мада, треба искрено и поштено рећи, да су највећу репресију према СПЦ чинили бивши Срби, сада преобраћени у Југословене и комунисте.Захваљујући свом географском положају и тзв. „Хладном Рату“ између Западног - Нато блока и Источног - Совјетског блока, СФРЈ је профитирала великим улагањем обе стране у њене државне структуре, како не би прешла под утицајну зону оне друге стране. То је покренуло талас индустријализације и модернизације СФРЈ, изградње модерне инфраструктуре и улагања у свакодневну економију, тзв. бољи живот, али искључиво као слика „бољег“ у односу на претходну, монархијску и буржоазијску КЈУ. У ту сврху организоване су и радне акције, на које су стотине хиљада младих људи довођене да бесплатно раде на инфраструктурним пројектима. Све што се градило и радило, искоришћено је да би се власт дичила успјесима који су били незамисливи у држави коју је водила „великосрпска буржоазија“, а становници су били поткупљени бесплатним становима, пословима и кредитима, како би вјеровали у социјалистичку власт као изузетно способну.Мора се признати јавно да је власт СФРЈ много улагала укултуру, умјетност, образовање, социјалну и медицинску заштиту грађана и да је постојао један систем који је, у тадашњем свијету, предњачио по свом хуманом приступу обичном грађанину, тзв. пролетеру. Образовање, од најнижег до највишег било је бесплатно, медицинске услуге пружане кроз одличан систем осигурања, а народна милиција је, својом бруталношћу, одржавала привидно савршен ред и поредак у држави, чији становници су се осјећали сигурно и мирно, само уколико нису јавно износили ни најмању критику власти.Тај систем се већ почетком 80тих година ХХ вијека, тачније од смрти председника Тита, као обоженог лидера, урушио у себе. Сви ти кредити и позајмице долазили су на наплату, а економија државе није била способна да произведе вишак који ће се усмјеравати у враћање камата. Кредитна презадуженост и политика одржавања нереалне економије, уз већ популарно и традиционално наглашавање апсолутне моћи једне политичке партије и једног човјека са митским особинама, дошла је на наплату. И све је кренуло низбрдо, прво у економији, а затим и кроз незадовољство народа навикнутог на нереалне бесплатне услуге. Резултирало је буђењем старих сепаратистичких идеја, потпомогнутим утицајима извана и обећањима неких нових „златних кашика“, овај пут ван те државне заједнице, а у некој новој европској економско-политичкој заједници. И почео је рат за отцјепљење сепаратиста из те државне заједнице, рат који је бјеснио од 1990 до 1995, а као резултат – створено је 6, тачније 7 нових вазалних држава, по административним границама које је КПЈ одредила 29. новембра 1945. г.Међутим, да није све било идеално и поред новца који је упумпаван у СФРЈ и да је немогуће на свијету начинити друштво без сталешких раслојавања, показује и економска реформа из 1965. г., која је резултирала студентском побуном 1968. г. Иако се талас студентских немира дешавао на глобалном нивоу, „социјалистичка“ омладина имала је други циљ: смањење сталешких разлика између нових комунистичких елита и народа. Резултат тих протеста се није видио одмах, али, по ријечима Косте Николића из књиге Србија у Титовој Југославији[5]: У том периоду у Југославији је значајно проширена интелектуална слобода, пре свега у књижевности, ликовним уметностима и филозофији. Врхунац је досегнут у периоду од 1968. до 1971. године. У Србији су тада настала два правца критичке културе: тзв. црни талас у књижевности и филмској уметности који се огледао у рушењу појединих југословенских табуа; ,,нова левица“ у филозофији, окупљена око часописа ,,Praxis“, захтевала је враћање првобитним, „хуманистичким“ вредностима југословенске револуције. Другим ријечима, култ Тита, тековине Другог свј. рата и идеали самоуправљања били су неприкосновени и у њих нико није смио да дирне. Све остало – може да се промијени и да се то назове интелектуалном слободом.Тако је било превенствено у култури. Устав СФРЈ из 1974. г. гарантује појам СИЗ (самоуправних интересних заједница) и ОУР (организација удруженог рада), који изједначавају раднике у култури са свим радницима у другим областима дјелатности. То значи да радници у култури сада имају законом загарантоване бенефиције као и сви други радници у држави, државом загарантоване изворе из којих се њихове потребе финансирају и право да се њихов рад вриједнује као и сваки други рад у СФРЈ. Ово је омогућило отварање све већег броја позоришта, музичких, ликовних и др. умјетничких школа и академија, зачетке и развој телевизијског програма, развој филмске умјетности, државних штампарија и издавачких кућа итд.Међутим, појам цензуре, о којем се није много говорило у јавности, напросто се подразумијевао у СФРЈ. Сваки програм, свако дјеловање у култури и свако умјетничко дјело, једноставно је имало задатак да промовише култ Друга Тита, тековине Другог свј. рата и успјехе радничког самоуправљања, односно постулате марксизма, како се то тада звало. Слобода у изражавању била је дозвољена у смислу да поменути идеали и не морају да буду једини циљ умјетничког дјела, али оно што дефинитивно није смјело да се појави у јавности и што је било настрожије цензурисано – позитивна ријеч о тзв. „великосрпској шовинистичкој“, односно српској култури и духовности.Иако су у школама, хтјели - не хтјели, историја српског народа и његова култура били дио школског плана и програма, о њима је било веома штуро говорено, готово да се претрчавало преко тог периода, али се свакако ученицима јасно наглашавало да је то нешто што је заостало, реликт ружне прошлости у односу на свијетлу садашњост под комунистичком партијом. И, наравно, одмах се указивало на велике модерне инфраструктуре и улагања у бољи живот, као слику „бољег“ у односу на „лошу“ и превазиђену српску културу. Сви који су славили православне хришћанске празнике, крштавали дјецу или били укључени у било који обред СПЦ, или бар улазили у храмове и манастире, проглашавани су за непријатеље, заостале, а нерјетко су и остајали без посла или посао нигдје не би могли да нађу, јер су обиљежени као „велико-српски шовинисти“. Иако је ово варирало од републике до републике СФРЈ са више или мање репресија, ипак је то био заједнички и општи наратив тадашње власти.Тако је, у култури СФРЈ, ријеч о срској култури и духовности могла да буде само под видом приче о митовима и легендама, као што је био назив једног телевизијског серијала којег је водио Владета Јанковић раних 80тих година ХХ вијека. С друге стране, држава је финансирала огромне и скупе спортске и културне пројекте, као што су слетови за Дан Младости, тј. Титов рођендан, снимање филмских спектакла са учешћем холивудских глумаца о војничким митским побједама патризана итд. У литератури, телевизијским емисијама, а нарочито у филмовима са ратном тематиком о Другом свјетском рату, нарочито режисера Вељка Булајића, српска војска у Отаџбини, тј. четници представљани су као најгори непријатељи СФРЈ, изједначавани са усташама и другим сарадницима окупатора.
ПОСТКОМУНИСТИЧКИ ПЕРИОД
Бећ у другој половини 80тих година ХХ вијека, нарочито у Београду – престоници СФРЈ, занимање за стару српску културу и духовност постаје авангарда. Из Београда, та се идеја полако почела ширити и по другим градовима Србије, али и међу Србима СФРЈ, па је ускоро занимање за српску културу и духовност постало забавно, попут спритизма, призивања духова мртвих. До краја те деценије постаће и ствар елитизма, првенствено у круговима умјетника. Буђење, дакле, интересовања за скрајнуту и забрањену српску културу и духовност код младих и образованих људи, одгајаних и васпитаних да се гаде исте, пљују по томе или макар буду равнодушни према томе, али дефинитивно да не знају ништа о томе - постало је израз бунта Срба пртоив комунизма и социјализма, а који није испунио њихова очекивања. Готово преко ноћи, на размеђи 80-тих и 90-тих година ХХ вијека, у јеку еуфорије због рушења Берлинског зида и слома совјетског војно-економског блока и буђења бивших чланица тог блока, у СФРЈ се десио отклон од социјализма, прелаз на вишестраначки политички систем, буђење национализма који све чешће прелази границе шовинизма, а онда и отворени сепаратизам и рат на простору СФРЈ. Ови догађаји, који су се стапали један у други, оставили су нерјешеним једно веома важно питање: Ко је тај ауторитет који ће о српској култури и духовности дати исправан суд и вратити је међу Србе на исправан начин!?На то непостављено питање наметнула су се два одговора: први је да је то Српска православна Црква, којој континутитет постојања и репресије које је поднијела управо због српске културе и духовности дају за право да буде носиоц те и такве културе и духовности, а други је да је то новоуспостављена држава Србија, којој се аутоматски приписује континуитет са некадашњом Србијом и њеном културом и духовности. Додуше, постојао и трећи могући одговор: Срби из Дијаспоре, окупљени око тзв. Слободне СПЦ. Одрасли и васпитани без атеизма и комунизма у свом васпитању, на темељима старе српске културе и духовности, школовани и образовани у америчким и западно-европским школама, требало је да буду носиоци тих промјена. На жалост, ни један од тих одговора није се показао као исправан! Или бар не потпуно исправан... Што се тиче СПЦ, она је крајње неспремна дочекала пад комунизма и наметнуту јој улогу да у новонасталој ситуацији дјелује као лидер духовно-национално-културног буђења српског народа. С једне стране, СПЦ никада се није опоравила од посљедица Другог свјетског рата, а с друге, због проблема у кадровском смислу. Деценијама је, између 50-тих и 80-тих година ХХ вијека СПЦ школовала кадар са само једним задатком – да успостави нарушени континуитет боголужбеног циклуса, усљед рушења храмова и црквама и убијања свештенства и монаштва за вријеме Другог светског рата и одмах након њега. С друге стране, вјерске школе у власништву СПЦ нису ни помишљале да спремају кадар који би требао да се упусти у лидерску улогу било коме, па макар и на локалном, парохијском нивоу. Високошколске установе, као што је Богословски факултет у Београду или Духовне академије у свијету у које је СПЦ слала своје кадрове, нису обучавали кадар који може и треба да преузме улогу лидера у процесу ослобађања српског народа од атеизирајуће идеологије и свега што им је социјалистичка власт деценијама уливала у свијест и подсвијет.На размеђи 80-тих и 90-тих година ХХ вијека, управо док је занимање за стару српску културу и духовност постајала авангарда код младих и образованих људи, када је то расло из бунта ка елитизму, СПЦ није имала да понуди готово ништа од литературе за којом су вапиле те прикривене масе. Само индивидуалним трудом појединаца у Цркви и њиховим скромним могућностима, бојажљиво су се појављивале књиге, скрипте или копије о вјери и духовности. Проф. др Лазар Милин, један од ријетких ко је био спреман да било шта објави и да своје књиге понуди тражитељима, био је тек један од свијетлих примјера. А онда, почетком 90-тих, умјесто да овом проблему приступи плански, радно и у складу са горућим потребама, СПЦ прави катастрофалан отклон од два важна питања, због чега ће се посљедице осјетити управо данас, у нашем времену.1. никоме у СПЦ није пало на памет да сагледа вријеме и тренутак у којем се налазе и поразмисле о будућности свог мјеста у том друштву. Потрошене су деценије, а СПЦ није учинила баш ништа да стварне духовне потребе све већег броја Срба који јој се обраћају задовољи неким конкретним планом, програмом, литературом или кадром школованим у областима проучавања организације рада и стварања стратегије, агенде, плана. И опет се само неколико индивидуалаца издваја, који својом личном харизмом, уз помоћ штапа и канапа, као нпр. јеромонаси Амфилохије Радовић и Атанасије Јефтић, дају потребитима онолико колико су инвидуално способни да дају по питању духовности. Али не и културе. Питање српске културе званично остаје ван граница интересовања СПЦ!2. У оквиру СПЦ било је тек неколико појединаца који су препознали насушну потребу све већег броја људи за литературом из које могу да сазнају оно што им је било забрањено да знају. Настају први дјечији кораци по питању популарног издаваштва у оквиру СПЦ. Међутим, те издавачке куће преводе и штампају монашку литературу и пласирају је у народ гладан и жедан основних ствари о вјери, култури и духовности и тиме праве непоправљиву духовну штету! Стварајући један неразумљив облик духовности, створили су групу људи који су заувијек окренули леђа сваком новом покушају да икада више са СПЦ дођу у контакт. Тешка, сувопарна, несварљива монашка литература, намјењена најјачим духовницима, пустињацима и аскетама високог духовног нивоа, дата је у руке народу који једва да зна да се прекрсти и који је већ деценијама учен да је „религија опијум за народ“, да су „у цркви само залуђеници“ итд. – изазвала је сасвим супротан ефекат и у главама многих атеизираних људи само потврдила да тако треба и да остане. Овај пут, СПЦ је од себе одгурнула један дио народа, који је деценијама био одгуриван од СПЦ силом државних власти идеологијом противној СПЦ.И, наравно, опет о српској култури ни ријечи у тој литератури... Када је држава Србија, на свом почетку као државна заједница СР Југославија, а затим и као Србија и Црна Гора, постала самостална држава, у њој је и даље била наглашена идеологија претходне СФРЈ. Готово сви политичари, нарочито они на власти, „преко ноћи“ су постали националисти, али нису промијенили идеологију. Тиме је створена једна наказна идеолошка творевина у оквиру које је некакав немушти појам „српства“ постао стожер око којег се све окупља и врти, национални набој је пумпан у односу на друге нације са којима се ратовало, али то „српство“ није било васкрсло национално осјећање из времена прије СФРЈ, већ нека творевина која се дефинисала само као замјена за дојучерашње југословенство.Исти људи, који су водили главну ријеч у социјалистичком самоуправном систему, само су промијенили терминологију, па су Југославија и Србија постали синоними и настављено је истим путем. Управо таква плејада политичара и идеолога нове државе Србије и Црне Горе сада жели да стане иза српске културе и духовности, оне исте против које су деценијама радили и уништавали је. Звучи сулудо, зар не!? Али је управо тако и то се одражава на дефинисање српске културе и духовности, чије посљедице су катастрофалне за стање у којем се ми данас налазимо.Филм, позориште и телевизија, као главна умјетничка средства и нове власти сада стварају наказнепроизводе у којима је стара српска култура и духовност представљена на изузетно мрачан начин. Велике прославе, годишњице и црквени празници иза којих стоје државне структуре, сада по правилу стварају слику неког мрака из којег се појављују људи у црном, замотани у црне крпе, са свјећама у рукама, а из позадине долазе завијајући звуци лошег покушаја старе српске средњовијековне духовне музике. И читаву једну деценију то је била званична слика српске културе, створена од људи који су научених да је Средњи Вијек „мрачно доба“. Изостанак било какве радости, свјетла, осмјеха, напретка, вјере у боље сутра итд – слика је српске културе коју пласира државна власт у Србији све до краја последње деценије ХХ вијека. Истини за вољу, у то вријеме се појављују и људи који на професионалан начин, што у књижевности, што у музици, стварају дјела која су наслоњена на здрав темељ старе српске културе и духовности. Тако настаје музика Павла Аксентијевића, човјека који зна да чита средњовијековне неуме и користи оригинална дјела Кир Стефана, Исаије Србина итд. Светлана Стевић доноси нам стару српску народну изворну пјесму, са класичним начином интерпретације, а настају и вокалне групе којима она постаје узор. Међутим, политички амбијент се до данас није промијенио и Срби никако да уђу у једну нову еру српске културе и духовности иза које стоји српска држава и њене институције, захваљујући којима би српски умјетници могли да стварају нова и оригинална дјела, назидана на темељима изворне српске културе и духовности. Свакако да има и спорадичних добрих примјера, који долазе од стране надарених појединаца. 90-тих година је група Леб и Сол стварала џез-рок обраде традиционалних пјесама Старе Србије и још неки, а тај тренд је у првој деценији ХХI вијека изњедрио и нека оригинална умјетничка дјела поп и рок културе, као носиоца бунта против субверзивног атеизирајућег социјалистичког друштва. Овде треба нагласити и пројекат „Изнад Истока и Запада“ којег су изнијели српски поп и рок музичари окупљени око текстова св. Владике Николаја и његове Духовне Лире. У књижевности Милорад Павић, Горан Петровић и многи други стварају сјајна књижевна дјела утемељена на изворима које црпе из старе српске културе и духовности.На прелазу са ХХ на ХХI вијек појављује се плејада композитора и извођача изворне народне музике, која је у свом називу има предиспозицију да је грађена и назидана на темељу српске културе и духовности. Војкан Борисављевић, Димитрије Микан Обрадовић и други обиљежили су овај период многим оригиналним дјелима и занимљивим спојевима старог и модерног. Међутим, комерцијализација народне музике од стране музичких продуцената упослених кроз политику и страначко опредјељење и њихово наметање страних утицаја у народну музику, нарочито културе Блиског Истока спојене са електронским ефектима, створила је наказне облике под називом „турбо-фолк“. Ова тзв. суб-култура, од Лепе Брене до Јелене Карлеуше, наметнуте путем Пинк телевизије, као медијског органа државне власти, огледало је наказног политичког окружења у последње 3 деценије који је од српске културе и духовности створио Франкенштајна и култицид какав ни најгори непријатељи српског народа нису успјели Србима да наметну. А што је најгоре, политичари на власти наметнули су друштвено-социјални оквир у којем је само та суб-култура економско исплатива и одржива, често и субвенционисана од стране званичних институција Србије – под именом културе, па се медијска гостовања и концерти тих наказа једино организују, нарочито у Дијаспори и тиме убијају сваку могућност да аутентична српска култура и духовност буду доступни нашем народу.
* * *Као својеврстан закључак цијелог овог циклуса размишљања о српској култури и духовности, јавно износим своје дубоко увјерење да су српска култура и духовност препуштени самој себи и ријетким ентузијастима међу Србима. У последње 3 деценије све се мање и мање новца издваја за културу, а структуре које тренутно воде српске институције, којима би задатак био да стоје иза српске културе, обесмислили су их и урушили дотле да је немогуће организовати некакав озбиљнији покушај оживљавања аутентичне српске културе. По најмање организовати какав озбиљан културни догађај у Дијаспори и на тај начин је, с поносом, приказати онима међу којима живимо и с којима дијелимо животни простор.У окружењу у којем урушене и обезвријеђене државне структуре и институције српског народа, као ни СПЦ, а нити сам народ у својој огромној већини, нису заинтересовани за очување и унапређење српске културе и духовности – заиста је мучно сматрати себе културним и духовним чланом такве заједнице. Кроз вијекове иза нас, сви српски непријатељи ударали су на нашу културу и духовност, покушавајући да је униште, да нас претворе у нешто друго, да нас обезтемеље и оставе нас да лебдимо између њих као голуб, а не као орао, који је и на нашем грбу символ висине и снаге српске културе и духовности. Данас смо остављени од свих да гледамо како се међу нама самима српска култура и духовност претвара у нешто крајње небитно или чак оптерећујуће...Уколико се не деси неко чудо и нешто се озбиљно плански и структурно не промијени по питању српске културе и духовности!
[1]Основан 15. августа 1805. г. [2]Овај израз су, касније, преузимали сви непријатељи српског народа! [3]У „Великом Рату“ је изгинуло 58% мушког становништва! [4]Замјеном аустроугарских круна за динаре и инфлаторној конјуктури сјеверозапад државе је стекао економску предност. У првом петогодишту, на Словенију, Хрватску и Славонију отпало је три петине укупних инвестиција у индустрији Краљевине! [5]Коста Николић: „Србија у Титовој Југославији“, Завод за уџбенике, Београд 2011.
|
