О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Колумна


ПЛУЋА СВЕТЛОСТИ

Илија Шаула
детаљ слике: КРК Арт дизајн

БЕСЕДА ШУМИ


ПЛУЋА СВЕТЛОСТИ


Заветан поздрав плућима светлости, чувару ритма универзума.


Не говорим са висине, и не долазим са титулом. Стојим овде, на тлу које дише и трпи, као један од вас – као дрво које је некада ходало. Шума није позорница. Шума је свет. Она не чека аплауз, она памти тишину. Данас говорим не да бих се чуо, већ да бисте ви – стабла, грање, корење, лишће, осетили да сте виђени. Јер предуго су вам људи говорили без разумевања, као да сте мртви декор, сировина, ресурс. А ви сте дом. Завет. Тишина која храни ветар. Ова говорница, пред којом стојим, није моја. Она припада вама. Ја сам само глас који се усудио да вас упита: „Да ли нам опраштате?* И да, гласно, пред светом, кажем: „Нећемо више говорити у ваше име. Говорићемо вама, као браћи и сестрама.“
Кажу: напредак. А шта значи напредак ако газимо по хумусу старијем од језика? Ако сечеш стабло, које је сведок вековима, да би подигао паркинг? Екоцид није непознат појам, он је свакодневна пракса. То више није метафора: то је систематски злочин против бића које не зна да тужи, али зна да нестане. У срцу Амазоније, машине грме као да проглашавају рат. Али тај рат се води против света који не зна да одговори ватром, већ ћутањем, умирањем, повлачењем. У име профита, шуме се крче да би се узгајало оно што не треба да једемо, продаје се дрво као да нема душу, а тло остаје огољена рана, без сенке, без птица, без шапата. А ми? Ми све то пратимо кроз слике и статистике. Учимо децу да поштују природу, али шаљемо камионе и машине да је мељу. Називајмо ствари правим именом: Злочин! Терор над тишином! Еколошки геноцид! Јер кад нестану шуме, неће нестати само кисеоник. Нестајаће гласови. Нестајаће време. Шума не зна да се брани. Она само нестане. А с њом и ми.
Драга шумо, Не обраћам ти се као освајач, већ као онај који је коначно проговорио из тишине. Не као песник тражећи метафору, већ као син тражећи мајку коју је заборавио. Предуго смо те гледали као ресурс. Предуго смо заборављали да твој дах јесте наш дах, да свака твоја крошња јесте небеска литургија, да сваки твој лист јесте молитва за опстанак. Знам да не знаш за мржњу. Али знаш за бол. Јер свако посечено стабло памти руку која је држала секиру и тестеру, а не уплакане очи. Знам да си била дом. За птице, за јелене, за ветрове, за наше претке. А сада си светилиште које нико не штити. Остављена, крчена, брисана са карте као фуснота историје. Шумо, ако си још ту, чуј ме. Јер ту сам да ти кажем да нису сви људи заборавили. Ту сам да ти се захвалим. За мир који си ми дала кад сам бежао од света. За поклоњено дисање. За мудрост спорости. За музику сенке. Нећу ти обећати законе. Обећавам ти присуство. Нећу ти нудити фондове. Нудим ти срце. Шумо, ако ме још препознајеш, дозволи да будем твој глас међу људима. Не глас еколога, нити глас науке, већ глас оног који је некада с тобом ћутао. Од данас, ја се не борим за тебе. Ја се враћам теби. Јер тамо где си ти, човек још може постати оно што је заборавио да јесте.
 
Тишину шуме  осетио сам као молитву. Бешумним гласом присуства. У њеној крошњи, тихој и непомичној, чуо сам најстарију јеванђељску поруку планете: „Постојиш - то је довољно да будем захвалан.“
Ова беседа није завршена. Завршиће се… када последњи човек, ходајући кроз шуму, осети тежину својих корака…  када рука, пре него што посегне за секиром, упита: „Зар ово заиста треба да буде крај нечега што одувек траје“?
Не нудим решење. Нудим завет. Да тишина неће бити заборављена. Да шума неће постати мит. Да лане неће умирати затровано млеком своје мајке. Нудим тишину коју сам чуо кроз молитву. И нека она одзвања у сваком кутку света.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"