*Драга моја, Интервју, 22/11/2019
Иако никада није замишљала свој живот ван Србије, Јелена Ћирић је пратећи своје срце пре више од седамнаест година спаковала кофере и кренула да гради породичну срећу у Чешкој. Одрекла се каријере правника, и како каже, без страха се препустила свему ономе што доноси тај нови живот. А тамо ју је чекало оно што јој је било суђено – поезија. У разговору за портал Драга моја, Јелена нам је открила како су настале њене збирке “Жар”, “Наискап” и “Мушке песме”, како је изгледао сусрет са Прагом и којим женама се диви.
Драга моја: Како је изгледао твој сусрет са Прагом, сам долазак,прилагођавање…
Јелена: Више се из тог времена сећам Карлових Вара, Теплица, Литвинова, Моста… јер смо у почетку кратко живели у том северном делу Чешке.
Праг сам заволела на други, можда трећи… или неки седми поглед, тако да у том смислу, први сусрет није бог зна колико упечатљив. Наиме, нисам мислила да ћу икада живети ван Србије. Ни мислила ни желела. У Праг је, за својим послом, прво отишао мој муж. У оно време, додуше, још нисмо били венчани, али смо увелико планирали заједнички живот. Кад сам, тада као стручни сарадник у Окружном суду у Пожаревцу, са собом раскрстила да каријеру нећу претпостављати личној и породичној срећи, спаковала сам кофере и отишла за Чешку. Изгледало ми је да је то привремено, на неко време, па ћемо онда видети даље…
Тако – привремено – ми изгледа и данас, након 17 и кусур година живота у Прагу. Прелеп је Праг. Понекад, сад већ навикнута на град и његово дисање, кад у пролазу или из аута гледам све те куле (иначе га зову град са стотину кула), мостове, куполе, улице… – помислим да заиста личе на кулисе некаквог филма, илустрације неке велике књиге бајки. Па ипак, више од самог града ме фасцинира култура – не само она о којој сазнајете у музејима, галеријама, позориштима, већ култура опхођења, у свакодневном животу. Нека је то чак и куртоазија, свакако прија, импонује у свакодневној комуникацији на улици, у продавници, у чекаоници, лифту, реду у пошти… Праг је, дакле, изузетна и културна и културолошка средина. Није тешко навићи се на оно што је добро, лепо.
Драга моја: Сигурно је било тешко одрећи се каријере и отићи у непознату земљу и градитинови живот. Да ли си имала страхове и како си се изборила са њима. Шта ти је било најнеобичније и најтеже прихватљиво у њиховој културиживљења?
Јелена: Онда уопште нисам мислила на то да (ли) је тешко. Потпуно сигурно и свесно сам ишла за оним што сам сматрала и данас сматрам својом срећом. Нисам се бојала, нисам размишљала о томе да ми се неће допасти, да ћу се покајати, да ћу бити носталгична … Радила сам оно што сам желела и у шта сам веровала. Измедју осталог, бескрајно сам захвална својим родитељима што су ме у томе разумели и подржали.
Али данас видим колико то … добро, можда није било тешко, али није ни сасвим свеједно, уопште није – окренути леђа (условно речено) читавом дотадашњем животу и отићи у неизвесно и непознато. Не знам како би изгледало и да ли бих се премишљала кад би данас требало да донесем такву одлуку, с обзиром на то да сада знам шта све подразумева тај процес. Каже се да је величина или обим успеха пропорционалан величини „жртве“ коју сте за то „платили“. Па ето, читајте измедју ових редова …
Оно што и дан данас нерадо прихватам је што је, и поред наше одличне инфилтрираности у чешко друштво, а пре свега у нашу заједницу у Прагу, ипак мање прилика за уживање у ономе што карактерише наш менталитет – дружење, посећивање, изласци, музика, та живост и енергија као одлике нашег јужњачког темперамента. Прочитала сам негде – што северније, то хладније. Не мисли се само на климу.
Чеси, по својој генези, јесу словенски народ, али су по менталитету, навикама, дисциплини, много ближи Германима и то је оно што наглашава ту разлику у начину живљења и понашања.
Драга моја: Када си почела са писањем и како је дошло до обајвљивања првих песама?
Јелена: Свако је за нешто рођен или му нешто иде од руке лакше него друге ствари. У том смислу, још у школским данима сам волела да пишем и, уз пуну подршку својих наставника и професора, објављивала радове у школским часописима, ишла на такмичења из језика, добијала награде.
На рођењу, свако од нас добије неки таленат, као дар. А кад ту реч, дар, прочитамо уназад, добијемо кратак рецепт како да са тим даром нешто и направимо. Сигурно је да прве моје песме нису биле ни изражајно ни технички као потоње, али однекуд се увек крене. Таленат се временом бруси, усавршава.
Прва књига ЖАР објављена је 2011. године, након сугестије људи који се и сами на разне начине баве књижевношћу и који су тај мој рад пратили, најчешће на друштвеним мрежама, и сматрали да би од тих песама могла бити књига. Касније је, са мојим ауторским и коауторским књигама, све ишло својим током. Кад направите тај први, па други корак, путеви се сами отварају. На вама је да наставите да ходате и раскрчите пут кад устреба.
Драга моја: Страст и еротична љубав су лајт мотив твоје поезије, да ли сматраш да је за све што радимо у животу неопходна страст, шта те инспирише у писању поред мушко-женских односа?
Јелена: Поље мушко-женских односа јесте оно што је мени јако примамљиво. Одговор на питање зашто је то тако је сличан одговору на питање зашто сам рођена са тамном косом и браон очима. Љубав је, по мом мишљењу, есенција нашег живљења. Када се у љубави између мушкарца и жене умеша магија жеље, пожуде, страсти, похоте, настаје онај ни са чим упоредив ватромет доживљаја и сензација, чак и када је само на папиру.
Што се тиче страсти, не мора увек постојати. Свакога дана обављамо много ствари по навици, рутински, зато што се то од нас очекује, зато што имамо обавезу или осећај одговорности. За такве ствари није неопходна страст. Али нас такве ствари и не испуњавају. Када радимо оно што заиста волимо, у чему уживамо, оно у чему смо ми сасвим ми – е ту је увек гејзир страсти. И то се осећа.
ОСИМ МУШКО-ЖЕНСКИХ, ИНСПИРИШУ МЕ ОДНОСИ МЕЂУ ЉУДИМА УОПШТЕ, НА СВИМ НИВОИМА. ВОЛИМ ГРАДОВЕ У КОЈИМА САМ ЖИВЕЛА, МЕСТА НА КОЈИМА СУ МИ СЕ ДЕШАВАЛЕ ВАЖНЕ СТВАРИ. ВОЛИМ СВОЈЕ КОРЕНЕ И ТО ЈЕ, У ВИДУ ИЗРАЗА И АРХАИЗАМА, НАРОЧИТО У ДЕЛУ МОГ ПЕСНИЧКОГ ОПУСА ПИСАНОГ НА ДИЈАЛЕКТУ, ПРИМЕТНО.
Много читалаца мојих песама је то запазило, ту патину, мирис старине и ранијих времена. И тога заиста има. Можда на тај начин и несвесно, с обзиром на то да сада живим ван Србије, желим да сачувам везу са својим језиком, својом земљом и делом живота који сам у њој провела.
Драга моја: Издала си и збирку песама Мушке песме која је писана из угла мушкарца, како си дошла на ту идеју?
Јелена: Мушке песме, названа тако јер је писана у мушком роду, је моја трећа самостална књига, објављена 2016. године. Штампано је и друго издање, што је за савремену поезију комплимент.
Није то било некакво бацање рукавице у лице мушким песницима. Нисам покушавала да размишљам као мушкарац, колико сам уживала у речима које сам себи као мушкарац изговарала. Истина, многе од тих речи љубави сам заиста чула, често на уво, па сам их само мало стилизовала, поетски прилагодила. Имам много пријатеља мушкараца. Заправо, висе него жена. Имала сам прилику да често слушам „мушке приче“ на различите теме, скупљајући тако „материјал“ за песме које у том тренутку нисам ни знала да ћу написати.
Прва написана мушка песма налази се у претходној књизи, Наискап, као једина таква, у мушком роду. После неког времена написала сам другу, па трећу, и тако редом, окуражена позитивним реакцијама мушког дела читалачке публике, која прати мој рад. Био је то пријатан ветар у леђа, да мушкарци реагују на женски песнички сензибилитет, говорећи да би волели да такву једну књигу поклоне својој жени, љубавници, пријатељици. И ето књиге.
Јелена: Нема људи имуних на похвале и награде. Не мора то бити чак ни нешто званично, још мање материјално. У човековој природи је да очекује реакцију на оно што каже или направи, то је једноставно тако. Знате оно – кад мама или бака спреме ручак, а ви га не похвалите у првих десет секунди, оне одмах мисле да нешто није добро. Тако је и са другим стварима које радимо. Иако их, ако је среће, радимо превасходно због себе и сопственог ужитка, није нам небитно како ће околина реаговати. Присталица сам тезе да је похвала много јачи подстицај од критике, па и оне најоснованије.
Моје награде су ми, наравно, драге. Свака. Међу звучније свакако спаде Златна значка Културно-просветне заједнице Србије за 2014. годину за допринос култури, као и награда “Растко Петровић” за 2017. годину, коју додељује Матица исељеника и Срба у региону за најбоље поетско дело српских стваралаца који живе и раде у иностранству. Посебну драж имају награде публике, које сам добила, рецимо, у Смедеревској Паланци и у Нишу. Ту сте сасвим сигурни да је „жири“ објективан. Публици се нешто допадне или не допадне и не мора да постоји образложење. Довољна је јачина и дужина трајања аплауза. Ако занемаримо малверзације и негативне инсинуације на ту тему – да, мислим да награде јесу својеврсна потврда о вредности награђеног. Дела, не писца.
Драга Моја: Које књиге се налазе на твојим полицама, шта волиш да читаш?
Јелена: Свачега има на мојим полицама – од књига које сам добијала, преко књига савремених писаца које смо куповали мој муж или ја, речника, антологија, књига мојих пријатеља писаца, и – наравно – поезије.
Можда ће звучати непопуларно да један писац (други користе тај израз; ја сама за себе скоро никада) каже да нема омиљеног писца, али то је стварно тако. Волим различите изразе, теме. Волим кад ме књига заведе. Волим мистику, трагање, љубав и секс у књигама. Ако се такав жипон добро ушије у неку историјску поставу, то је идеално.
Не волим кад се мучим читајући. Не волим претенциозност и неразумљивост. Не волим писање ради писања и писање ради сензације. У том смислу су ми ближи класици од поједних савремених писаца. Поменила бих Матију Бећковића, Мешу Селимовића, Лорку…
Драга моја: Какво је твоје мишљење о књижевној сцени данас, има ли још увек квалитетних аутора?
Јелена: За све има места под небеском капом. Уместо суда – јер ко смо ми да (о) другима судимо? – ваљало би да стално учимо, да се усавршавамо, да радимо на себи и, нарочито, да у том духу васпитавамо децу, предочавајући им стварне вредности. Тако ћемо им најбоље помоћи да науче да разликују праву књижевност од актуелног сензационалистичког штива неке старлет или популарне музичке или ТВ звезде.
Да не буде забуне, поштујем свачији рад. Свако ко је дошао до момента да оно што је написао угледа светлост дана, у то је уложио неки рад, труд и време. О томе да ли ћемо књигу са одређеном темом, садржајем, приступом, стилом и начином писања купити, одлучујемо ми и начин на који смо формирани, пре свега у породици.
Дакле, и на нама самима, нама као читаоцима, је да утичемо на евентуални изглед наше књижевне сцене. Признајем да тај посао делује сизифовски, али то није разлог да бирамо линију слабијег отпора и да се понашамо у складу са оним што критикујемо. Напротив. И поред разноразних публикација упитног или спорног садржаја, итекако има квалитетних књижевних дела и аутора. Стварне вредности не могу пропасти; без обзира какве их сенке наткриљују, то су само сенке.
Драга моја: које жене су за тебе инспирација, којим женама се дивиш?
Јелена: Жене, као и мушкарце, уосталом, поштујем из различитих разлога. Неке због изгледа и лепоте коју негују, неке због њиховог рада и онога што су својим радом постигле, неке због изузетне доброте, хуманости, неке због жртве које су зарад неких виших разлога поднеле… неке из свих ових разлога.
АЛИ ВИШЕ ОД СВЕГА ПОШТУЈЕМ ХРАБРЕ, САМОСТАЛНЕ ЖЕНЕ, КОЈЕ СУ СВЕСНЕ СЕБЕ И СВОЈИХ МОГУЋНОСТИ. ВОЛИМ ЖЕНЕ ОРТАКЕ, ЖЕНЕ УЗ КОЈЕ ИДЕ ЕПИТЕТ ЛАФ.
Да не залазимо у нека далека прошла времена, навешћу неколико наших савременица, свима познатих, које на мене остављају снажан утисак: Мадона, Моника Белучи, Лепа Брена, Ведрана Рудан, Марија Шерифовић… Чини се да не постоји заједнички именилац, зар не? Постоји. Све су оне своје, енергичне, храбре, иду за својим сновима и циљевима, без застајкивања због „лавежа“ успут.
Не одушевљавају ме само познате даме. Много је жена из наше околине, жена које срећемо сваког дана или их знамо читав живот, које итекако заслужују пажњу, похвалу, а и дивљење. Моја мајка је једна од њих.
Драга моја: И за крај порука нашим читатељкама…
Јелена: Иако ће оверечи на крају можда звучати претенциозно, јер су изречене о мени, ипак ћу их рећи, зато што сам уживала у њима сваким делом свога бића. Изговорила их је жена.
Недавно је у савршеној организацији шабачке глумачке Сцене Маска и Шабачког позоришта одржано представљање мојих песама у том граду. Представљајући ме, Анета Томашевић, првакиња шабачког глумишта, рекла је овако:
„Јелена је жена у правом смислу те речи, у временима када жене висе теже да буду мушкарци у смислу освајања моћи. Јелена је жена савеликим ‚Ж‘ и кроз своју поезију нам показује да жена треба да буде оно што јој је дато њеним стварањем – дивна, топла особа, која ипак жели да има неког коће је управо тако волети.“
БУДИТЕ ЖЕНЕ. БУДИТЕ СЕБИ ВАЖНЕ. НЕ БУДИТЕ СА ЖЕНОМ У СЕБИ НА ВИ. УГОДИТЕ СЕБИ, НАЂИТЕ ВРЕМЕНА ЗА СЕБЕ, МАКАР ДЕСЕТ МИНУТА ДНЕВНО САМО ЗА СЕБЕ. ВОЛИТЕ СЕБЕ. И БЕЗ ОБЗИРА НА СОПСТВЕНУ СНАГУ, СИГУРНОСТ И САМОСТАЛНОСТ – ДОЗВОЛИТЕ ДА ВОЛЕ ВАС.
Разговарала Јомарт
Фото: Божидар В. Недељковић
Извор: Драга Моја
