детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЈОШ ЈЕДНО ПИСМО

(Негдје у Босни, 1965. године)

            Ближио се крај распуста. Једне недјеље Марија је отишла да посјети своју тетку која је живјела на другом крају селa. У повратку кући, тек што је кренула, на уском путу нађе се и Чедо. Обоје се изненадише тим сусретом, али Чедо започе разговор:

-  Ма, био сам ту близу, код школског другара. А, ти?

-  Посјетила сам своју тетку.

-  Никад да те питам, јеси ли прочитала она писма?

-  Јесам. Остало још једно, оно што је стигло посљедње.

-  А шта пише у онима које си прочитала?

-  Много је тога да би се укратко препричало.

- Мене и занима укратко. Већ сам ти рекао да, кад сам одлазио код баке, никад је нисам пажљиво слушао док је причала.

- Кад желиш укратко, тако ће и бити. Знаш, у сваком писму Милутин је описао по један дио свог живота. Мени је, некако, најтужније било прво. У њему је сва туга дјетета које су одвојили од мајке. Толико му је недостајала да му је то, на неки начин, читав живот обиљежило.

-   А у другом?

-  Е, ту је већ порастао и заљубио се у кћерку неког министра... Било је ту и неразумијевања, патње, туге. Завршио је школу за пилоте и добио посао у Војсци Краљевине Југославије.

-  Па њему и није било тако лоше.

-  Немој тако. Он је бака-Зоркин син, а знаш да није више жив.

-  Опрости! Нисам мислио ништа лоше.

-  Као већ искусан пилот, онако у униформи, дошао је за Божић четрдесет прве да посјети мајку и види своје село. Мјештани су долазили и тискали се у његовој кући. Сви су жељели да га виде. Описујући то, нагласио је мајци да му је то била последња радост у животу. Упамтио је како је мајка била поносна на њега и просто блистала од среће. Као и њему, и њој је то била посљедња радост, али и посљедњи сусрет с њим.

            На растанку обећао је да ће доћи опет за Ускрс. А онда је, на тај жељно очекивани Ускрс, бомбардован Београд. Не наводећи име, ко му је наредио, морао је, као војни пилот да управља једним авионом, и тако је напустио Београд.

- Је ли написао како је влада потрошила новац и златне полуге које су однијели из земље?

-  О томе у писму нема ништа.

-  Наравно да нема. Побјегли су са златом, а народ оставили окупатору.

-  А шта је Милутин ту крив? Он је морао да слуша наређење. Баш је њему било лако да напусти земљу у којој му је остала мајка, сама, тужна и изложена ко зна каквим опасностима, јер је сигурно знао да је рат већ почео.

-  Ти си права добрица. За све нађеш оправдање.

- Није ту у питању оправдање. Али, пошто желиш да укратко сагледаш нечији цијели живот, онда то тако и изгледа. Ја сам то другачије доживјела.

- Да. Занемарио сам чињеницу да си ти једна њежна женска душа. Ви на све гледате из другог угла.

- Можеш ти и да се шалиш с тим, али није за шалу. У свим тим писмима, у којима није смио наводити имена људи, некад ни мјеста у којима је боравио, па чак ни потписати се на крају писма, заједничко за све њих је неизмјерна туга за мајком, селом из кога је потекао и домовином из које је морао отићи. Толико је чежње у његовом животу да и не чуди што је умро, а мајка га надживјела. Ако се може тако рећи: срећа је једино у томе што она није сазнала за то.

Заузети причом о Милутину, стигоше до Чедине капије, гдје застадоше.

-  Могао бих да те отпратим до куће.

-  Није потребно. Хвала! Већ смо се напричали до миле воље.

-  И поред неслагања око Милутинових писама, желим рећи да ми је било лијепо у твом друштву.

-  Хвала! И мени је било пријатно.

- Чуј, Марија, желио бих, ако се слажеш, да то посљедње писмо прочитамо заједно.

-  Слажем се. Баш би то било лијепо. А када?

-  Ја ускоро путујем у Ниш. Ако имаш времена, наврати до нас сутра иза ручка.

-  Важи. Збогом!

-   Збогом, сањалице! И хвала ти за прелијепо поподне! Дуго ћу га памтити.

            Сљедећег дана Марија је рано устала с намјером да до ручка помогне мајци, да би послије могла бити слободна и отићи на договорено заједничко читање посљедњег писма.

За ручак је спремљено њено омиљено јело, али она једва да је окусила нешто од тога. Питала се како ће изгледати то заједничко читање, па чак и да ли је то у реду? Бака је ипак њој дала писма, а мучила ју је и неизвјесност у вези са садржајем:

- Боже, о чему ли је Милутин у њему писао? Због чега је оно највеће? Пуна коверта папира.

            Након што је поспремила иза ручка, обукла је омиљену хаљину, у којој се увијек добро осјећала, па с писмом у рукама јавила се мајци и кренула. Како је капија била отворена, стиже до самих кућних врата. Намјести руку да покуца, али одустаде кад чу повишен глас Чедине мајке:

- Она је за тебе млада! Ти си старији, зрелији и треба да се жениш! Дјецу да имаш! А да је и сачекаш годину-двије, није прилика за тебе. Лијепа је и паметна, али и сам знаш да нису имућни. Скромно имање, дјеце четворо, а да не спомињемо што је она из неког мајчиног првог брака и не знамо од какве је лозе? Па, да се о томе и распитамо, шта ћеш с оном цуром из Пирота? Богата је, а и она и њени надају се... То и сам знаш. Мани се овог дјетета из комшилука, кад ти кажем. И запамти: Отац и ја смо, против те везе.

Марија, као туђим ногама, тихо сиђе низ степенице и изађе на пут. Капија је била, и остала отворена. У ушима су јој непрестано звониле ријечи које је чула.

- Боже мили, шта та жена мисли о мени? Мене њен Чедо никада није занимао на тај начин. Он је за мене само комшија и брат моје најбоље другарице, и само смо жељели заједно прочитати посљедње Милутиново писмо. Разумијем је. Мајка му је, и брине... Али, оне ТРИ РИЈЕЧИ...

            Идући кући, заборавила је на писмо у рукама. У грудима је осјећала бол због ријечи које је мало прије чула и које никада неће заборавити.

Учинило јој се да је поново на оној узбрдици којом је из мале долине стигла на равну узвисину и чврсто држећи мајчину руку, кренула дугим, кривудавим путем...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: