ИНТЕРВЈУ: НЕНАД ШАПОЊА, ПИСАЦ, ИЗДАВАЧ И ПСИХИЈАТАР
Кроз Пјесника се гледају видљиво и невидљиво
Поезија ионако не треба да буде довољно јасна и предвидљива. Без оног неодгонетљивог елемента ирационалног, тешко да би нам била довољна да се препознамо у њој
"Тишина је подлога за сваку слику" (Фото: Град Театар Будва)
Вујица Огњеновић, 19. октобар 2019.
“Силазим у тишину тега бачене коцке: поеме и пјесме, старе и нове” је поетска збирка Ненада Шапоње, угледног новосадског књижевника, издавача и психијатра. У овом избору, преиспитује суштину живота и есенцијална питања људског бивствовања.
Ненад Шапоња је рођен 1964. у Новом Саду. Бавио се различитим пословима - љекара, психијатра, телевизијског аутора, слободног критичара и секретара друштва писаца, а 2002. је основао издавачку кућу “Агора”. Пише поезију, есејистику и прозу.
Аутор је књига пјесама: “Ðоконда”, “Одрази варке”, “Очевидност”, “Море”, “Четири поеме”, “Слатка смрт”, “Постоји ли додир твоје душе?”, есеја и критика: “Бедекер сумње”, “Аутобиографија читања” и “Искуство писања”, дневничко путописне књиге “А Брисел се да преходати лако”.
Саставио је и неколико антологија: “Антологија савремене новосадске приче”, “Антологија старе новосадске приче”, “Просветина књига крими приче”, “Павле Угринов”. Заступљен у различитим антологијама и изборима поезије. Добитник бројних књижевних награда. Живи у Новом Саду.
Недавно је објављена Ваша нова књига „Силазим у тишину тега бачене коцке“. Шта нам за почетак можете рећи о тој књизи?
- Штампање нове књиге је дио награде “Мирослав Антић” коју сам добио за претходну књигу “Изгледам, дакле нисам”. Тако сам био у прилици да саберем пјесничке књиге, њих шест, које сам објављивао од 1990. године, заједно са дијелом нове књиге будућег назива “У тишини тега бачене коцке”. Рад на овој књизи је за мене лично био драгоцјен, јер сам се бавио пређеним пјесничким путем, који је опипљив, и будућим који је још нематеријалан, а све то из ове, данашње тачке у времену. Тај поглед, у два временска смјера пјеснику је увијек корисан.
О тишини су и раније пјевали и писали многи пјесници и писци. Тишину су изучавали филозофи, психолози, психијатри. О њој су размишљали и прижељкивали је многи људи, а шта тишина значи за Вас као пјесника?
- Тишина је оно чему стремимо, било да хрлмо ка њој, или да је избјегавамо. Тишину увијек можемо видјети у различитим животним регистрима. И у сваком може бити и потпуно присуство и потпуно одсуство. Уосталом, цио наш живот је кретање између такве двије тачке. Тишина је подлога за сваку слику. До тишине се увијек мора доћи, прије него се исприча прича, испоје пјесма…
Тишина је чудна, али моћна ријеч. А какав је њен карактер, шта она у бити означава? Заправо, шта је тишина? Колико је човјеку достижна? Је ли то временска категорија? Или физичка? Можда метафизичка?
- Није само ријеч, ријеч је ту само врх леденог бријега онога што јесте. Тишина је тачка у нама, али и читав систем тачака ван нас. Јесте, то је тачка, као мало која, у исто вријеме и просторна и временска категорија, али суштински она је животородно мјесто, оно из кога исходи прича. И у причи, у правој причи, човјек повјерује да му је достижна.
У вашим стиховима тишина не мирује, она чак и одјекује. Шта за Вас представља тишина која је у овој књизи пјесама присутна као, релативно, нејасан, појам?
- Тишина је бијела маска са урођеничких лица. Од ње се креће и до ње се стиже. Она је систем метафора у којем се креће, како наше постојање, тако и његов привид. Раван која одваја та два свијета јесте она у којој су сабране тачке тишине. А зато што није само ријеч, него врх тог леденог бријега, кога само слутимо, идеална је била пјеснику да се од ње као тачке, већ у првој поеми, отвори један систем метафора који се досљедно може пратирти кроз цијелу књигу. Ја као пјесник, наравно, то нијесам знао тада, у моменту стварања. Временом је у мени сазријевало и виђење саме те поезије. Мада и даље нијесам сигуран шта све то до крајњих инстанци значи. Поезија ионако не треба да буде довољно јасна и предвидљива. Без оног неодгонетљивог елемента ирационалног, тешко да би нам била довољна да се препознамо у њој.
Неки пјесник је пјевао како „Живот пише романе“. Ви сте рекли да је - поезија сам живот. Значи ли то да је писац, односно пјесник, заправо само администратор властитог живота, биљежник властите душе, њених утисака - физичких и метафизичких?
- Могло би се и баш тако рећи. О чему писци свједоче, најискреније, ако не као администратори властитих живота, биљлежници путовања властитих душа и њихових физичких и метафизичких утисака. Тијело сваког текста, пјесме, књиге мора бити истински проживљено да би могло истински да помјери и узбуди неку другу душу. Но, у књижевности, тај живот није довољан. У игру ступа и језик са својим тананим законитостима и правилима игре. А затим и огледала других језика и других књижевних текстова. На крају и умијеће, кондиција, али, прије свега, и храброст да се изађе на терен бјелине папира, да се стане испред тијела невидљиве пјесме.
Пјесме и поеме књиге „Силазим у тишину баченог тега“ сврстали сте у дванаест поглавља, због чега?
- То је број који се увијек намеће. И култура и практични живот нас генерацијама до у недоглед одређују кроз тај број. Од бројева на сату и месеца у календару, а до апостола у пратњи Христа. У мојој поезији и у књигама постоји увијек и више паралелних прича са бројевима који производе оквире и указују на нова значења. Игру откривања, остављам читаоцу.
А шта су Ваше пјесме до одсјај Ваше душе, одсјај за овај свијет? Ипак, питам се: да ли ваши стихови исто тако добро плове облацима неког другог свијета, само пјеснику знаног?
- Тешко питање. Нијесу нам дати бројни свјетови да их упознамо. Живимо само у једном. Но, тај један има толико слојева, као што и сама наша душа на једном нивоу виђена изгледа као луковица, саздана од слојева, на једном мјесту, повезаних, а тако различитих. То је структура и нашег живота, низ слика овога свијета, повезаних на једном мјесту, у нама. У ономе што тренутно мислимо да јесмо. А стихови су, када јесу, већ досегли други свијет. Пјесник је ту родитељ дјетета које се запутило негдје другдје.
Свака пјесма живи, једноставно - она мора да живи. А шта је са пјесником? Ко кога треба да наџиви? Неко рече да пјесник треба да наџиви своју пјесму, шта ви мислите о томе?
- Пјесник и пјесма живе у различитим стварностима. У стварност пјесме и њен пјесник и други чилалац, могу да уђу, прије свега руковођени идентификацијом љепоте, блискости или језичке моћи, као што и пјесма улази у нас, и ради изнута, помјера нам метаболизам ћелија, али и смисла. Но пјесма је заувијек пјесма, негдје другдје, а ми смо овдје. Појам живота пјесме, разликује се од појма живота нас као бића, јер једноставно, налазимо се у различитим стварностима.
Ако пјесник умре, а пјесма остане заточена у неком кутку његове душе попут фетуса у утроби умрле мајке, да ли ће се та пјесма ипак некад „родити“ и добити свој земаљски живот, обзиром да је душа божанска творевина и не умире заједно са тијелом?
- И ово је тешко питање. Превазилази наше моћи сазнања и елаборације. Можемо само да нагађамо. Мени се чини да је дужност пјесника да ослушкује импулсе властите пјесничке стварности и да затим креира слику те стварности у језику и свијету у којем такође живи.
У каквом је односу човјек према својој души, односно према стиховима које она ствара у себи и за себе? Заправо, за кога душа ствара стихове, само за себе сигурно не?
- Човјек увијек мора бити опрезан према својој души. Мора да је штити, али и да усмјерава себе путем којим га она води. А то није нимало лако у видљивом свијету стварности у коме се свакодневно умножавају искушења. Ко, пак, пише стихове, и за кога, тешко је рећи. Пише се, наравно, за читаоца. Да му се омогући да проборави у тој врсти хиперстварности посредоване језиком. Да цио уђе у онај простор који не постоји у видљивом свијету кроз који се креће.
Постоји ли равнотежа између људске моћи (поготово емотивне) и моћи његове душе у смислу поезе неког књижевног дјела?
- Цио овај разговор водимо о стварима с друге стране књижевног дјела. Драго ми је да је тако. То су ствари које и сам себи покушавам да објасним. Равнотежа је увијек резултат у коме се нађу човјекове различите моћи када се као стријела запуте ка другом људском бићу. Али, немојмо заборавити, прије него што се одапне стријела, много тога мора да се деси.
Ваша поезија слика стварност с друге стране видљивог, она слика емоције које су за физичка чула недостижне и недодирљиве, колико кроз Ваше пјесме човјек може да сагледа и да упозна себе самог?
- Управо то је и њен идеал, да се не исцрпљује у једном значењу, једном читању и једном читаоцу. Постоје појмови, пјесничке слике или цијеле пјесме које имају своје емотивно и когнитивно значење у једном времену, за једну групу људи. Послије извјесног времена, или више читања, они се испразне од тих својих значења. Постају блиједи, не провоцирају код читаоца, новог или старог, свеједно, реакцију. Моја тежња је заиста да поетска слика, она која подразумијева обје стране видљивог, буде жива и испровоцира читаоца да уђе са њом у интеракцију. Да кроз пјесму препозна тачке у себи које се само њега тичу. И да им се може вратати увијек са истим емотивним набојем.
Пјесник је у неку руку сажети дио свијета, физичког и метафизичког, стварног и нестварног, гледајући из ове перспективе на људску расу, гдје би било мјесто једном поети?
- Борхесов Алеф, та тачка кроз коју се види све, и у којој је све, најбоља је метафора за позицију пјесника у људском друштву. Пјесник је тачка кроз коју се гледају видљиво и невидљиво. За другог човјека он може бити и бакља која свјетли и помаже када покушава да сагледава и провјерава своје присуство у овоме свијету.
Ако постоји, а сигуран сам да постоји, права поезија, онда мора да наспрам те праве постоји и нека друга поезија. Као пјесник, шта можете рећи о тој другој?
- Тешко да ту је ријеч о поезији, прије је ријеч о привиду. О нечему што остаје на пола пута, или на још мање, а што се са благонаклоним уредничким судом (или коруптивним механизмом) излегло у књигу. Но, вријеме је ту много суровији судија. Толико суров, да често, истина уз помоћ нехаја читаве културне заједнице, сакрије из видљивог присуства и оно што јесте и право и вриједно.
Ваша поезија је тихи одјек Ваше душе. Она је искрена, као и мјесто у којем се ствара. Она на најприроднији начин дотиче стварност јер је по својој суштини дио стварности. Колико су Ваши стихови продукт конструкције унутрашњег, а колико спољашњег свијета?
- Прави стихови увијек исходе из оног безграничног океана унутрашњости у који спољашњост најчешће својом суровошћу и непочинством, мада, понекада и љепотом, покушава да продре. Пјеснику је наравно и тешко и непријатно да говори о себи. У мом случају, прије свега зато што ту нема нимало конструкције. Књиге се пишу саме, као што и деца након зачећа, након иницијације, расту и стижу до порођаја у утроби мајке. Улога пјесника је ту слична улози труднице, мора да одржава живом књигу која то још није, мора да прође кроз порођајне муке и срећу мајке.
У једној пјесми кажете да сте упали у вријеме без догађаја. Како Вам је то успјело? Гдје постоји такво вријеме?
- То је оно вријеме које није ваше, у коме сте физички присутни, а суштински вас нема. Оно у коме се не чудите више ничем. У коме сте више анестезирани него стварни. Понеки цио свој видљиви живот проведу у том стању варљиве хибернације.
Да ли поезија може да прописује оквире смисла
Права поезија је истина. Кроз такву поезију треба гледати на живот јер је таква поезија у ствари - живот. Цар Давид је у својим псалмима написао једну врсту законика кога су тадашњи Јевреји поштовали. А каква би судбина била једног данашњег „псалмисте“ који би кроз поезију написао закон и дао га свом народу да по њему живи? Колико данашњи човјек уопште држи до праве поезије, колико јој вјерује?
- Времена су, наша и Давидова, и различита и иста. Основне координате људског бивања у овом свијету су исте, али је појавност кроз коју ми пролазимо битно другачија. Он је свом народу обезбјеђивао један оквир смисла, а ми данас живимо у више смислених оквира које ово вријеме, на наше очи, упорно разграђује. (О овој разградњи и њеним механизмима у савременом свијету, могли би да причамо јако дуго.) А када томе додамо и опако убрзање којима су изложене наше свијести у посљедња два вијека, а посебно у посљедње три-четири деценије, запитаћемо се да ли поезија, ова данашња може да прописује оквире смисла, као у некадашња времена, или је она само острво љепоте на којем гори и свијетли бакља појединачног егзистенцијалног смисла. Друштвени и етички смисао, изгледа да се у данашње вријеме удаљавају од смисла којег отвара и чува права поезија.
Извор: Вијести
