О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Колумна


ИМА ЈЕДНА ПЕЋИНА СТРОГА

Александра Ђорђевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн

Има једна пећина строга

 

Предуго сам била  засићена светом око себе. Нисам га ни познавала, а био ми је наметљив попут носатих стрини и њихових дебелих новчаника. Чоколаде сам одбијала јер сам заузврат морала да задржим дах кроз густину њихових парфема и кишу масних пољубаца. Увек некако скрајнута, и својом вољом а и вољом друштва, бавила сам се својим унутрашњим. Шта се може очекивати од замишљеног детета, помало неснађеног, оног ком је машта уточиште, дом и жртвеник?
 
Отац ми је предочавао замке и заседе песмом: „Има једна пећина строга у којој живи Бабарога и дете што не слуша, страдаће од њеног рога.” Дете поучено најсировијим приказом овог света није могло другачије до да израсте у малог филозофа, опрезно и рањиво. Не кажем да сам срезала све метле у крају нити да сам разбила сва огледала, али прати ме присуство неисказивог мрака попут врећице дуката тик изнад главе и никад не знам да ли су ми разбојници за петама, да ли да развежем врећицу или да идем напред док ме облачак закамуфлиране среће прати као верни пас.
 
Пећине су многе и разне. Неке су се показале као прави рудници, али ја не могу најпре да не угледам сенке и у многима од њих препознам бабарогу и њен рог. Спасавали су ме, пречесто и предуго. Сада истражујем пећине сама. Неке садрже догме, друге садрже руде.
 
Корачајући влажним галеријама, где је ваздух тежак али искрен, присетила сам се учења Владете Јеротића о духовном успону. На најнижем нивоу бауљају они који су благи према себи и другима. Њима је све дозвољено и све опроштено. На следећем каскају строги према другима, а благи према себи. Они очекују признање своје неприкосновености, они су изнад, они су више, а свет патуљака је ту да би они одмерили своју висину. На трећем одолевају строги према себи и строги према другима, идеалисти који много траже да би много добили и из човека извукли најбоље. Коначно, између сталактита и сталагнита лебде кротки, благи у другом смислу, они пуни разумевања за људске слабости, који су себи одредили меру како им је руља не би одредила. Они теже ка небу и зато искају лекције које су им на спасење и зауздавају нагоне и суд.
 
А кад изађем из Платонове пећине опет ме чекају рогата уста масе. Свако потражује делић позорнице. У халабуци и шиљатој вреви понире шум срца оних који слушају. Шта је увреда?! – јечи као ехо из дубине пећине. Да ли смо предубоко загацали, отиснули се ходницима сладокусја и не умемо да се вратимо? Однекуд допире мудрост Франке Чероти. „Гле оно чедо што ти пут показује. Вређаш ли се? Е па није увреда у његовој бризи, већ у твом немању, које себи ниси признала. А оно тамо што виче 'Не знаш, не знаш!'. Оно и само посрће услед свог незнања. Следеће те гледа право у очи и говори да си хохштаплер. Остави га јаду своме, а оном одраслом што зна шта ради и кресањем твојих грана себи крчи видик, њему покажи ко си.”
 
Цуњам кроз пећине док не нађем сигурно место, топло и влажно кô у утроби мајке. Па се склупчам док се не смене сенке на платну. Кад узори, ја изађем, поскидам улов са рогова, проберем и кажем себи: „Буди строга, буди јака, буди пећина.” А ако су ме рогом кушали, рогом ћу гонити. Нису су све бабароге оне за које се издају нити су сви рогови израсли из нетрпељивости. У генези свега што постоји, неки су дарови гледали ка небу, неки ка земљи.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"