|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Има једна пећина строга
Предуго сам била засићена светом око себе. Нисам га ни познавала, а био ми је наметљив попут носатих стрини и њихових дебелих новчаника. Чоколаде сам одбијала јер сам заузврат морала да задржим дах кроз густину њихових парфема и кишу масних пољубаца. Увек некако скрајнута, и својом вољом а и вољом друштва, бавила сам се својим унутрашњим. Шта се може очекивати од замишљеног детета, помало неснађеног, оног ком је машта уточиште, дом и жртвеник?
Отац ми је предочавао замке и заседе песмом: „Има једна пећина строга у којој живи Бабарога и дете што не слуша, страдаће од њеног рога.” Дете поучено најсировијим приказом овог света није могло другачије до да израсте у малог филозофа, опрезно и рањиво. Не кажем да сам срезала све метле у крају нити да сам разбила сва огледала, али прати ме присуство неисказивог мрака попут врећице дуката тик изнад главе и никад не знам да ли су ми разбојници за петама, да ли да развежем врећицу или да идем напред док ме облачак закамуфлиране среће прати као верни пас.
Пећине су многе и разне. Неке су се показале као прави рудници, али ја не могу најпре да не угледам сенке и у многима од њих препознам бабарогу и њен рог. Спасавали су ме, пречесто и предуго. Сада истражујем пећине сама. Неке садрже догме, друге садрже руде.
Корачајући влажним галеријама, где је ваздух тежак али искрен, присетила сам се учења Владете Јеротића о духовном успону. На најнижем нивоу бауљају они који су благи према себи и другима. Њима је све дозвољено и све опроштено. На следећем каскају строги према другима, а благи према себи. Они очекују признање своје неприкосновености, они су изнад, они су више, а свет патуљака је ту да би они одмерили своју висину. На трећем одолевају строги према себи и строги према другима, идеалисти који много траже да би много добили и из човека извукли најбоље. Коначно, између сталактита и сталагнита лебде кротки, благи у другом смислу, они пуни разумевања за људске слабости, који су себи одредили меру како им је руља не би одредила. Они теже ка небу и зато искају лекције које су им на спасење и зауздавају нагоне и суд.
А кад изађем из Платонове пећине опет ме чекају рогата уста масе. Свако потражује делић позорнице. У халабуци и шиљатој вреви понире шум срца оних који слушају. Шта је увреда?! – јечи као ехо из дубине пећине. Да ли смо предубоко загацали, отиснули се ходницима сладокусја и не умемо да се вратимо? Однекуд допире мудрост Франке Чероти. „Гле оно чедо што ти пут показује. Вређаш ли се? Е па није увреда у његовој бризи, већ у твом немању, које себи ниси признала. А оно тамо што виче 'Не знаш, не знаш!'. Оно и само посрће услед свог незнања. Следеће те гледа право у очи и говори да си хохштаплер. Остави га јаду своме, а оном одраслом што зна шта ради и кресањем твојих грана себи крчи видик, њему покажи ко си.”
Цуњам кроз пећине док не нађем сигурно место, топло и влажно кô у утроби мајке. Па се склупчам док се не смене сенке на платну. Кад узори, ја изађем, поскидам улов са рогова, проберем и кажем себи: „Буди строга, буди јака, буди пећина.” А ако су ме рогом кушали, рогом ћу гонити. Нису су све бабароге оне за које се издају нити су сви рогови израсли из нетрпељивости. У генези свега што постоји, неки су дарови гледали ка небу, неки ка земљи.
|
