КУЛТУРА
ИНТЕРВЈУ – МИХАЈЛО ПАНТИЋ, ПИСАЦ И ПРОФЕСОР
Аутор: соња ћирић
"МОЖЕТЕ ПИСАТИ ШТА ГОД ВАМ ПАДНЕ НА ПАМЕТ, СВЕТ ЈЕ УГЛАВНОМ РАВНОДУШАН. КАД НИЈЕ ТАКАВ, ОНДА ЈЕ ЗЛУРАД. У СТВАРИ, ЧИНИ МИ СЕ ДА БИ ПИСАЦ И ДАЉЕ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ ГЛАС РАЗУМА, И У ПИСАЊУ И У ЈАВНОМ ДЕЛОВАЊУ, АЛИ НЕ БИХ МОГАО ДА ПОТВРДИМ ДА ЈЕ ЗАИСТА ТАКО"
Књига есеја и прозе Михајла Пантића Солвитур сцрибендо једна је од нових издања Архипелага на актуелном Међународном сајму књига у Београду. Солвитур сцрибендо је осми наставак ауторске едиције Пуззле, посвећене питањима књижевности и коментарима на околности у којима она настаје и постоји. Овог пута, полазећи од латинске изреке из наслова књиге – писање решава, Пантић пише о поводима и узроцима писања, о креативном писању, новом номадизму, љубави, вину, Новом Београду, Албанцима у српској књижевности...
Пантић је писац радо читаних, превођених и награђиваних прича. Дугогодишњи је активан критичар, и професор Филолошког факултета у Београду на којем предаје неколико курсева. Први је у универзитетску праксу, крајем прошлог века, увео предмет Креативно писање, за које каже да га и даље испуњава, а који је у међувремену постао уобичајен како на осталим факултетима, тако и при другим културним установама. До сада је објавио педесетак књига различитих жанрова. Не престаје да пише.
"ВРЕМЕ": Осим есеја, уСолвитур сцрибендоуврстили сте и приче, дијалоге са колегама и писцима, записе о феноменима и темама свакодневице, описе савремене књижевне продукције... па зато вашу нову књигу, између осталог, чини посебном и разноликост форми. Како је настала?
МИХАЈЛО ПАНТИЋ: У питању је пола одговора. Такве књиге су данас сразмерно честе, а било их је и раније, намах се сећам Михизових Казивања и указивања, па бревијара Свитак по свитак Мухарема Первића, Кишовог Складишта... Оне се склапају саме, како писцу долази подруку у том непрестаном одговарању на "задатке дана", што би рекла Исидора Секулић. На први поглед би се могло цинично приметити да је реч о купусарама у које се трпа сав "расути терет" текстова насталих различитим приликама и поводима. Али, не. Уколико су добро компоноване оне успевају да сачувају и пренесу динамику времена у којем су настале. И да притом покажу са каквим се све питањима сусреће и на њих покушава да одговори неко ко припада том мањем, запитаном делу света. Оном делу који пише и који се с једне стране одупире инерцији вртоглавог убрзања нашег доба, а с друге настоји да у том лудилу ипак открије некакав систем, да се избори за делић преосталог смисла. Изгледа да је то узалудан напор, али, нажалост, нисам успео да изнађем неки бољи начин од самог писања. Писање ипак решава. А шта решава, сваки писац даје своје тумачење. Слободно је и да остане без њега, јер је у сталној потрази за њим. Давно сам ту изреку чуо од Воје Чолановића и посвојио сам је као сопствену истину.
Насловом књиге недвосмислено тврдите да писање решава, а затим га описујући сопствено искуство и препоручујете "као одваљивање личног камена" и више од тога. Расправљате и о разлозима због којих човек пише, па наводите незадовољство, немир, заблуде, потребу да човек делује речима... али у суштини ти разлози остају неименљиви.
Писање је избор. У почетку, он је сасвим спонтан, готово органски. Човек осети потребу да пише, да нешто каже свету, да уобличи сопствене мисли, да осећања снабде речима. И како га та радња постепено узима под своје, он почиње да се пита не само о њеним разлозима, већ и о последицама. Коме се обраћа, ко ће то уопште приметити, разумети, прихватити или не прихватити? Књижевност постаје уметност тек када одјекне у другоме. Пре тога је писање само мала приватна ствар, пожељна, симпатична, неком неопходна аутотерапијска сеанса, начин да се остане присебан и самоприсутан. Свету, међутим, није потребна такав солипсизам, пуки вербални гест човека који нешто мисли, а свако ко мисли не може бити срећан, што би рекао Крлежа. Књижевност постаје потенцијално важна тек када се издигне изнад појединачног случаја, и кад на основу тог случаја проговори о питањима универзалне важности. Недвосмислено, тај механизам је донекле деловао уназад тридесетак година. После тога је естетски критеријум замењен тржишним, уметност је великим делом постала предмет производње, а не креације. Књижаре су постале самопослуге са уредно поређаним артиклима, о томе је писао Дејвид Лоџ. И зато поезија претрајава на начин преживљавања у ранохришћанским катакомбама.
Шта је писац данас, какав је његов статус у друштву? Да ли је основано мишљење да су пре педесет-шездесет година књижевност и писци били друштвено важнији него данас?
Рећи ћу да писац данас сигурно није оно што је, можда, некада био. Није ни пророк, ни глас народа, ни онај који обликује, оглашава и следи различите митове, нити је повлашћена фигура националне културе. И даље има спорадичних појава тога порекла, али све побројано делује анахроно. Уколико је писац критичар друштва, онда је то махом у свом политичком деловању, колумнама и јавним иступима, а не у фикцијама које ствара, јер критички тонови у таквим текстовима више никога не обавезују. Можете писати шта год вам падне на памет, свет је углавном равнодушан. Кад није такав, онда је злурад. У ствари, чини ми се да би писац и даље требало да буде глас разума, и у писању и у јавном деловању, али не бих могао да потврдим да је заиста тако.
Ако писац више није повлашћена фигура културе, откуда и даље важност те професије? Данас сви желе да буду писци.
Или доктори наука. Да, очувана је, ко би знао како и зашто, нека представа о важности тих професија и звања. Не једном сам видео насловне стране романа на којима се аутор потписује својом пуном академском титулом, као да докторат потврђује и књижевни таленат и значај понуђеног дела. Чини ми се да је суманута трка за познатошћу и важењем у великој мери заклонила саму суштину ствари. Опсенарство је постало легитиман начин друштвене афирмације. Довољно је само бесомучно понављати да је "неко нешто" и то с временом постаје "истина" коју нико не проверава, па тако имамо певаче који само отварају уста, политичаре без основних занимања, научнике и докторе наука без публикованих радова, писце без каквих-таквих књига... И да парадокс буде целовит, њихова јавна чујност тим више расте.
Неколико пута се дотичете односа књижевности и аутоматизованих компјутерских система. Какво и које је место књижевности у сајбер сфери?
У мојој младости постојао је само један телевизијски канал, програм није емитован уторком. Радио је свирао по цео боговетни дан, на новинским страницама налазила се по једна или ниједна фотографија. Све остало био је текст. Сећам се да је тада неком мом рођаку изашла слика у новинама, на срећу, не међу умрлицама, очигледан знак да је успео у животу, и тај се исечак из новина неколико година повлачио по кућним фиокама. Препричавали смо телевизијске емисије и филмове за које смо данима чекали карту, мада је у Београду онда било педесетак биоскопа. Данас је потпуно уобичајено, да не кажем нормално, да неколико сати дневно, ван радног времена, а и током њега, зуримо у екран телевизора, компјутера, таблета, мобилног телефона. Ретко ко проводи сате и сате над књигом, а чак и када се то догоди, стално га нешто прекида. Наша свест је програмирана на флеш-информације, концентрација нам траје минут-два, фокус се муњевито мења и по правилу реагује на негативне импулсе, генијалности политичара, несреће, свађе, инциденте, катастрофе... Не ламентирам, само описујем стварно стање ствари. У таквом окружењу тешко је замислити човека који узима књигу, искључује све електронске уређаје и повлачи се у собу да на миру чита. Изговор "како немамо времена" сасвим је блед, готово баналан. Имамо времена, али немамо воље, постали смо екрански зомбији, отупели од емитованих слика и заиста се ближимо новом виду аналфабетизма...
Са писањем је некако лакше. Кажете да је данашња друштвена функција књижевности неодређена, углавном сведена на забаву, али да је њен индивидуални значај несумњив и да расте управо захваљујући таквим околностима.
Рекао бих да је тако свуда, не само код нас. Уметност је постала део индустрије забаве. Писци, сликари, музичари, па чак и филозофи, постали су естрадне звезде. Велика тржишна и културна подручја захтевају велика имена, стварају их и промовишу. Овде, међутим, понекад све то подсећа на лошу карикатуру. Планета се угиба од материјалних добара, природне резерве троше се до границе потпуне исцрпљености, у океанима је више пластике него риба, отапају се полови, шири се озонска рупа, расте просечна годишња температура, у градовима се више не може дисати, рат је најуноснија привредна делатност, ако га нема, зачас ће га негде покренути... Рекло би се да има свега, само недостаје смисла. Утопије су се историјски истрошиле и самокомпромитовале, на делу је сива свакодневица која се не може променити медијским и спортским спектаклима, нити лажним оптимизмом. Човеку не преостаје ништа друго него да се посвети некој опсесији, и да изнађе неко лудило којим не угрожава друге, како је говорио Меша Селимовић. Писање у том погледу није најгоре решење.
Рекла бих да се, ипак, макар у професионалним круговима, зна ко је ко и шта је шта. Ево, писали сте приче које се збивају на Новом Београду и постали сте почасни грађанин тог дела Београда.
Да, чаша је или полупразна или напола пуна, зависи како ко гледа. Неко је из општинске управе то запазио, и сад би моје уверење да је Нови Београд из тих прича чиста фикција само покварило добру вољу свете мајке администрације. У ствари, реч је о фикцији која се граничи са стварношћу, која је, извињавам се на овом општем месту, невероватнија од било чије маште. Ево лепог примера. Сваке суботе, кад идем на пијацу, прођем крај споменика Жамбилу Жабајеву, казачком песнику који је живео сто година. Махнем му и питам: "Како је данас, брате Жамбиле?" То је чиста гротеска, на централној новобеоградској раскрсници, преко пута зграде општине, налази се споменик песнику за кога нико није чуо. Нисам ни ја, пре него што му је постављено знамење на постољу, мада поезију читам, интензивно, више од четрдесет година. Наравно, распитам се ко је брат Жамбил. Песник познат по одама Јосифу Висарионовичу. И сад не знам да ли ја измишљам Нови Београд или је тај град измислио мене.
Изгледа да вас стиже "горки талог искуства", као што је рекао Киш, звучите прилично дефетистички?
Могуће да је тако. Мада, нема одустајања. Рекао бих да је Кишова формула "писати упркос свему" прилично добар наук. Кад то не бих радио, не бих знао шта да радим са собом и од себе. Моја генерација није успела да се избори за бољи свет, напротив. Најпре смо васпитани, да не кажем дресирани, да волимо императора, из те колективне хипнозе пренули смо се у најругобнијој могућој историји без снаге да је променимо... За тренутак нам се учинило да ствари иду набоље, сад опет живимо чисту иморалну фарсу. Нисмо поверовали у идеологију наших очева, био је то застор преко празнине и оправдање за свемоћ властодршца, и тај се образац механички понавља до данашњег дана, све глупљи и све апсурднији. Семпер идем. Заобишла нас је и религија, минуле деценије су нас увериле да је утопија једно док о њој маштате, а друго када постане стварност. Све у свему, треба се некако изборити са чињеницом да је свет долина апсурда. Модерна времена само су радикализовала то сазнање. Хуманистичко раздобље је завршено, свет се све брже креће у правцу самодеструкције.
Писање, значи, ипак нешто решава?
Управо тако, то што решење није на видику не значи да не постоји. И не значи да треба престати да трагамо за њим.
Извор: ВРЕМЕ
