детаљ слике: Dragica Ohashi

Звјездана авлија ни на небу ни на земљи

Можда сте заборавили, али ја нисам, за 8. март брали смо љубичице и за поклон мајци израђивали срца од глине и гипса у школи. Црвеном темпером обојили би површину обликованог гипса и годинама смо то мало срце од гипса држали као украс на зиду, све док нам нису срушили дом.

Срце од гипса нестало је у рушевинама, а стара Сингер машина остала без главе, само је било читаво чврсто метално постоље да буде свједок разарања.

Тко је запалио моје крпице? То нико не зна, ево већ 21 година од тога догађаја, али нама жртвама рата не преостаје ништа него да опростимо и заборавимо.

То што је мени запаљена књижица са радним стажем је једино мој проблем и ја опраштам, али моје изгорјеле књиге негдје у тами плачу саме.

Обавезна школска лектира добила је крила, запалише неки непознати зли људи „ ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ“ - најпознатије дјело ПЕТРА ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША!

Што су некоме биле криве књиге " Приче из давнине" или "Никола Тесла-Гениј с нашег камењара"?

Да ли онај тко је запалио књигу "Влак у снијегу" зна да се то назива КЊИГОЦИД?

Да је Париз диван град ја сам научила из књиге "Коко у Паризу" и 10 пута прочитала Хомерову "Илијаду и Одисеју", а "Најљепше бајке свијета" су ми биле једино друштво кад сам боловала од грипе као дијете.

"Торта на небу" из библиотеке Вјеверица је била моја награда за одличан успјех у школи, а похвалнице и слике сад не могу чувати у албуму успомена из младости.

Наручена књига из Словеније "Данас сликам" какво зло је учинила паликући књига моје приватне библиотеке?

Књига "Пипи Дуга Чарапа" била је другарица са којом сам путовала свијетом авантура, али мирис омиљене књиге, замијенио је мирис пепела са згаришта мог срушеног дома.

Учила сам читајући збирку приповиједака "Башта сљезове боје" од Бранка Ћопића и плакала кад су ми рекли да је запаљена, јер ја сам одрасла босонога уз најљепша и најзначајнија књижевна дјела за дјецу која су обиловала топлином креативне литералне оловке и била мој путоказ у боље сутра.

Коме су то сметали модни магазини "Свијет" и "Бурда"?

Књигу рецепата и свеске поезије из младости никада више нећу читати, као ни обући бијелу хаљину од чипке која је остала неотпакована у кутији од папира.

Моје пријатељице из дјетињства све су предалеко сада, дијеле нас океани, разасуте смо од Канаде до Аустралије.

Ја сам упознала нове пријатељице и када сам учестовала на једној заједничкој изложби жена умјетница из разних земаља свијета, моја колегиница из Канаде је изложила умјетничку инсталацију црвено-лакирано срце од чоколаде као феминистички знак протеста против дискриминације жена, које су данас свуда под великим притиском да увијек требају имати перфектно лакиране нокте, дречави црвени кармин на уснама и да грациозно ходају у неудобним превисоким потпетицама.

Лакирано срце посјетиоци су могли дотаћи само у бијелим рукавицама које су биле постављене поред инсталације.

Тај рад ме подсјетио на црвено срце од гипса нестало у пламену хисторије, а ја могу само да сањам поља што се злате, али немам гдје више доћи, јер не дозволише да се поправи наша стара авлија и кула на чији је кров бачена бомба па и дан-данас тако стоји.

Чија је то срамота што годинама стоји порушена авлија у којој је рођен свјетски познат знанственик и доктор наука?

Нема ми друге алтернативе него заборавити моју професију умјетнице па размишљам озбиљно о преквалификацији и да под старе дане кренем опет у студенте да студирам право и архитектуру.

Видиш ли то са неба брате Зоране, ти једино у породици си био грађевински инжењер, ниси волио подијеле и отишао у туђи свијет да градиш хидроелектрану, али ни ту мира нема од екстремних терориста, у Алжиру те 1993. године узели су живот твој и твојих пријатеља из Мостара и Теслића? Зато не замјери за ове сузе данас, трпјела сам сузе дуго, ни оплакати те нисмо могли сви заједно раздвојени ратом.

И боли ово срце моје Балканско, ни лак не успијева прекрити горке успомене које су урезале безброј линија траг, тешко је свима нама који не можемо натраг у завичај нам драг.

Чекај ме, мада знам колико дуго чекање тешко је, и ја ћу доћи да обновим сама на авлији пенџере срушене, да прошетам испод џенерике расцвјетане, па макар пукло ово безброј пута сломљено срце моје, чекај да запјевам ис свег гласа, мили крају, враћам ти се да живим у земљи слободе коју су моји преци животом вијековима бранили!

Нигдје није трава зеленија од траве изникле на родној груди и сви имамо судбину која нас спаја енергијом завичаја, па мада су нас избрисали они који не желе наш повратак, ми смо пионири у хаљинама маслачка које је олуја однијела од зелених ливада и њива на друге крајеве свијета, а свако прољеће доноси ново цвијеће наде и жељу за повратком у долину младости, макар и у старости.

Остајте овдје! - писао је Алекса Шантић, јер нигдје вас сунце неће гријати као сунце завичаја, а родни завичај се не може ни купити ни продати, - каже један други пјесник, а ја ћу вам рећи оно што вам нису рекли они који су отишли у свијет, није злато све што сија, тијело се не прилагођава лако временским и данас толико израженим климатским промјенама о којима говоре и добитници Оскара.

Здраву и чисту природу не требаш прелакирати у друге боје, она нас тако свако прољеће обрадује својим њежним и прозрачним ружичастим бојама, љети свјежином зелених пашњака, у јесен ходамо по шареном меком тепиху од опалог разнобојног лишћа, а зимских радости нема без бијелих пахуљица снијега.

ЕКОЛОГИЈА и ГИВОЛОГИЈА ће спасити нас! ФУТУРОЛОГИЈА повести у космос заједничке будућности!

Читам и листам све ове каталоге и проспекте за будуће студенте права и архитектуре што добијам на кућну адресу сваки дан и пријатно сам се изненадила да постоји 17 - мјесечни курс за архитекте он-лајн на којем се може за кратко вријеме научити све о конструкцији и градњи, ето одлично, сад могу коначно остварити сан о обнови авлије без ичије помоћи, баш као наши дједови који су градили сами своје традиционалне камене куће, ограђена дворишта авлија са великим дрвеним вратима и скромне дворе оригиналног стила градње од еколошких и сасвим природних квалитетних грађевинских материјала завичајног поднебља, тако су радећи и градећи својим вриједним рукама оставили богато повијесно и културно насљеђе новим генерацијама.

Ако од мене добијете на поклон лакирано срце од гипса то је знак да малтеришем солар изнад конобе, санирам и обнављам зидове авлије и припремам плоче за камени свод с дијагоналним редовима да више не прокишњава кров кроз рупу коју је направила бомба бачена на кров куле у којој сам расла, и да немам времена ни за кратки одлазак на морску плажу током љетне сезоне!

Уколико ми не дозволе да опет уредим срушену авлију мога дједа партизана у акцији “ОЛУЈА”, преостаје ми да градим авлију на облаку, јер још нико нема тапију за небо!

У небеској авлији још могу да отворим мобилну библиотеку и достављам бесплатно књиге свима којима су библиотеке предалеко, такођер да цртам у складу са космичким законом!

Ускоро ће бајка о чардаку ни на небу постати стварност због недостатка простора на земљи, зато се многи футуристи окрећу новим изворима енергије као што је соларна енергија, баш као што је и предвидио Никола Тесла, већ се граде соларне пољане, соларне куће, па што не би могла и соларна звјездана нова авлија која путује космичким свијетом на небу изнад облака! Тако оно што је некад био сан, данас постаје стварност!

Ја нисам прошле године успјела купити карту за лет на друге планете, све су карте распродате одавно, путовање свемирским крузерима постало је нова атракција за туристе, а богати бизнисмени покуповали сав плац и простор на другим планетама.

Наравно у свемиру наше нове будућности неће бити звјезданих ратова јер свако ће тражити свој кутак за мир и хармонију у бескрајном свемиру гдје има мјеста за све и нема потребе за сукобима.

Ипак бити ћемо окружени добрим роботима који ће бити програмирани да нам помажу у свакодневном животу у свемиру, а од велике помоћи ће нам бити и свемирска машина која путује кроз вријеме брже од свјетлости помоћу малих честица неутрона које је открио Никола Тесла, не неће то бити машина која може путовати у прошлост као што је писао писац научне фантастике Жил Верн, већ машина која путује у будућност, али због великих временских разлика у галаксији и удаљености од планете до планете и овисно о правцу кретања понекад ћемо се налазити неколико свјетлосних година уназад или путовати унапријед. Можда сад стигнемо до Атлантиде негдје тамо у далекој галаксији. Наши стари мудри људи из завичаја су некад знали рећи да је ту центар свијета и космоса, а кад нешто не знамо да је то што смо пали са Марса. Кажу да су недавно открили остатке неке непознате цивилизације и знакове писма у камену током истраживања на Марсу.

Одисеја у свемир је почела!

Данас ми идемо у свемир, а кажу да су некад давно долазили нама у посјету са других планета.

Тко је то био инспирација за фигуре необичног изгледа у старој Винчи која се сматра најстаријом цивилизацијом на Дунаву? Када су наши стари крчили крш од камена и од пустих поља направили плодне оранице често су тада они у тврдом тлу запињали плугом и наилазили на мистериозне гробнице из старих цивилизација, кажу да су то били наши први Европљани који су стављали у гробове накит и врчеве са водом у случају да се покопани пробуде.

А ми дјеца за вријеме љетних празника читали смо књигу за дјецу “ Крава на Мјесецу” и заједно испод крошње ораха склапали сами свемирски брод од дасака и грана смреке.

Било је ту пуно идеја и планова, али наша летјелица није успјела да се одвоји од земље, па смо трчали и држали у рукама балоне да летјелица полети у свемир.

Дјечју игру прекинули би старији позивом на ручак из свега гласа да се преко цијелог мјеста чује, тако да смо своје путовање у свемир одлагали сваки дан за вријеме ручка.

Мало по мало, осипало се наше друштво испод ораха, свемирски брод није нам полетио, а многи су остварили сан да полете и отишли авионима у далеки свијет. Кад путујеш облацима срешћеш много звијезда, а и ти си звијезда у авиону на небу неком малом дјечаку, кад он задивљен посматра ноћу небо са земље и броји колико има сјајних звјезданих трагова што свијетле као лампице у густом мраку.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: