детаљ слике: dragic@ohashi,art

Између линије и тишине: сусрет са Драгицом Охаши

Пред нама је уметница која црта тишином, пише у ритму ветра и спаја светове кроз линију, реч и светлост. Драгица Охаши је уметница која хаику доживљава као дах тренутка, мангу као визуелну поезију, а илустрацију као простор у коме се дечја машта и филозофска дубина сусрећу.

Школована у Јапану, где је усавршила манга технику и илустрацију, Драгица је својим радом присутна у међународним пројектима, од „Books for Tomorrow“до сарадње са издавачима у Србији и Јапану. Њене кратке приче, хаику стихови и илустрације носе једну посебну нежност,  али и снагу да покрену унутрашњи дијалог.

Данас разговарамо са њом не само као са уметницом, већ као са сведоком културног преплитања. Са неким ко уме да у једном кадру или стиху сачува читав свет.

Књижевни ЕСНАФ 19.08.2025

Разговарала: Неда Гаврић

Технички уредио: Илија Шаула

Шта је прво што Вас покрене да узмете оловку или четкицу: тишина, 

слика или реч?

Прво да Вам се захвалим што сте ме позвали да дам интервју за Књижевну радионцу „Кордун“ која је тренутно једна од најпопуларнијих књижевних платформи.

Хвала на питању, инспирација је свуда око нас, рецимо, вечерас на небу могла се видети плејада звезда које као да су се спустиле до нас и помислила да напишем нову новелу о свемирском путовању где је главна јуњакиња заљубљена у ванземаљца са неке далеке звезде до које не може стићи, кад се нетко заљуби у погрешне људе онда пати и тугује, јер како је певао Шабан Шаулић у песми „Авантура“- Треба нам вечност да преболимо, наравно то је само песма из његовог репортоара, јер Шабан је био сретно ожењен са женом у коју се заљубио на први поглед -нашом земљакињом Горданом чији је отац као дете успео побећи из усташког концетрационог логора смрти Јасеновац.

Мој син тренутно ради у јапанској компанији која производи 3Д принтере који штампају делове за свемирске бродове тако да су свемир и научна истраживања пуно заступљени у мојим радовима. Ја сам се исто удала за особу у коју сам се заљубила на први поглед, тако да верујем у сретну љубавну причу. Мој син је рођен у Београду, прошле године је посетио Србију враћајући се са магистарских студија из Охаја.

Да ли хаику за Вас представља форму, тренутак или начин живота?

Хаику тренутак је надахнуће и стихови кратке форме 5-7-5 могу бити шаљиви и изражавају песников осећај у том моменту креативног стваралаштва.

Хаику поезију и хаикуст песнике познавала сам још у младости у свом родном крају, али тада сам се устручавала писати хаику стихове, сматрајући да су то узвишени стихови које пишу побожни и високо образовани свећаници будисти. Много касније, живећи у Јапану, сусрела сам се са хаику поезијом на ТВ екрану где годинама постоји забавни шоу програм где глумци уживо записују нове хаику стихове, онда се бира најбоља хаику и победник добива новчану награду.

Како изгледа Ваш унутрашњи простор када стварате – да ли има боју, 

звук, ритам?

Лепо питање, снага музике нашег фолклора има позитивну енергију, пригодна музика и звук су присутни готово увек, ритам мотивише, а понекад и сама тишина и празан простор буду инспиративни за ново дело и почетак креативног рада. Волим природне боје разнобојних кристала који исцељују и оплемењују простор својом светлошћу и сјајем.

То је као леп и сликовит сан којег упамтимо кад се пробудимо и узмемо оловку да га запишемо од заборава.

Усавршавали сте се и у Манга техници, можете ли у неколико реченица 

приближити ову технику нашим читаоцима?

Претеча манге су јапанске укиуо-е, у школи се свакодневно вежба лепо писање знакова калиографије, интеријер је украшен сликовитим вратима и преградама од рижиног папира, тако да манга техника је саставни део културе Јапана и сви лепо цртају манга одмалена. Многи школски речници су у облику манге, маркетинг рекламе, а готово свако домаћинство чува колекције омиљених манга серијала. Поред цртане манге популарне су филмови аниме, а Јадранка Стојаковић је направила музичке песме за неке познате аниме филмове

Баш тренутно је на ТВ-у у току серија о животу уметника и стрип креатора популарне манге за децу АНПАМАН (То је уједно назив за мале погаче хлеба са укусним слатким црвеним грашком).

Манга је слика која оживљава предмете и даје им хуманоидне особине у графичким романима или стриповима.

Како комбинујте текст и слику, шта прво настане, реч или линија?

Како када, зависи од тренутне инспирације или планова. Занимљиво је да за веб новеле прво треба створити слику насловнице, па касније додавати странице текста. Написала сам 5 новела, 3 су преведене на енглески језик. За насловнице новела могу се користити фантастичне АИ-умјетне интелигенције илустрације, али ја сам користила моје раније радове.

Нисам још радила са АИ, али господин Илија Шаула је врхунски мајстор АИ уметности.

Који су Вам најдражи медији за рад: папир, дигитални формат, туш или 

акварел?

Ја сам окружена папиром и књигама око себе, жао ми је бацати папир ако макар једна страница има чисти бели простор за цртање или писање, тако да много користим папир у раду, такође, израђујем умјетнички накит од рециклираног папира, смоле и кристала,

Раније сам много радила дигиталне слике и графике на компјутеру, али са годинама мој вид слаби, па примењујем нове технике и медије као сликање и разливање акрилом на платну, осликавање тканина бојама за текстил и шибори техником. Мој лични простор је превише скучен за све радове, тако да у задње време мање цртам, а више пишем.

Ваша поезија је укључена у антологије широм света, од Србије до 

Немачке. Како бисте описали свој стил који стоји иза Ваших песама?

Можда су моје песме превише тужне, јер често пишем о избегличким јадима.

У поезији за децу зато пишем стихове за мир јер желим да сва деца света живе у миру, и да сви народи света поштују једни друге.

Како доживљавате свој идентитет између Балкана и Јапана, да ли је то 

мост, само простор, или нешто треће?

Као што смо ми имали Винчанску културу, у исто време у Јапану се развијала Јомон култура, био је то период светског мира преко 2000 година. То су јако сличне древне културе које нас спајају.

Мој одлазак из Југославије у свет био је последица надолазећег ратног сукоба јер све се променило када је МАСПОК терориста Фрањо Туђман у мају 1990 године постао председник Социјалистичке Републике Хрватске. Тада је била јако напета атмосфера, путници у возовима су водили политичке расправе сатима, многи су напустили Хрватску те године. Ја бих рекла да сам нашла мир у брачној луци у Јапану, моја породица је овде, тако да Балкан је само успомена и генетска линија мојих предака који су се са Косова населилу у Далмацију око Брибира где је била удата прицеза Немањића. То је кршевит, али леп крај са много природних лепота тако да су се ту снимали каубојски филмови и серија Винету.

Да ли уметност може да буде језик који превазилази културне границе?

Свакако, јер и наша културна башина је почела у Лепенском виру где су уметничке фигурине симболично и сликовито говориле уместо неке речи, то је био језик комуникације са свим другим народима оке реке Дунава.

Како изгледа Ваш дијалог са публиком овде код нас, а како у Јапану?

Ја живим у малом месту, тако да сам удаљена од Токија који је центар културе у Јапану.

У Јапану људи воле да читају књиге више од свих других народа света, чак и мој супруг купује пуно више књига од мене која сам књигољубитељка од малена.

Сваки шопинг центар има обавезно и продавницу књига, а све је дигитализовано тако да купци могу пронаћи сами књиге и страних писаца, ја сам се угодно изненадила да су књижаре имале у продају књиге Нобеловца Петра Хандкеа те исте године када му је додељена награда. Писци из Србије би требали више да преводе и објављују своја дела на јапанском језику и учествују на сајмовима књига у Јапану и Азији.

Да ли постоји неки пројекат који је за Вас био посебно значајан у том

културном преплитању?

Након страшног потреса у Јапану 2011-те године, учестовала сам са својим радовима у пројекту хуманитарног даривања уметничких радова са Јапанским илустраторима и илустраторицама књига за децу, продајом наших радова и илустрација широм Јапана прикупљена су средства за мобилну библиотеку, где су волонтери читали и даривали књиге деци у угроженим подручјима.

Шта би волели да пренесете младим уметницима који траже свој глас

између више култура?

Мултикултурално стваралаштво повезује народе света, Јапан се свестрано залаже за мир у свету и води мирољубиву културну политику, чак је испред древног јапанског храма у мојој близини записано на енглеском језику да мир завлада светом.

Присуство уметности – позив на мир

Уметност Драгице Охаши поред визуелног је и простор тишине, дијалога и нежности. У њеним линијама се осећа дах, у речима светлост. Овај разговор пружио нам је прилику да се застане, да се погледа дубље, и да се осети оно што често промакне: присуство уметности као сведочанства, као моста, као позива на мир.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: