детаљ слике: КРК Арт дизајн

Приказ књиге „Антикварница” Оливера Јанковића

Проф. др Слађана Миленковић 

Књига „Антикварница” Оливера Јанковића је збирка кратке прозе у којој се човеково сећање, искуство и унутрашњи свет поимају као чудновата антикварница — простор испуњен предметима, људима и догађајима који су се утиснули у душу током живота. Писац уводи читаоца у овај интимни простор кроз поетски и симболички набијене слике: од крзна мачке из детињства, преко мандолине што памти старе мелодије, до последње магнетофонске траке и фигуре фламенко плесачице.

Садржај књиге је организован као шетња кроз различите „просторије” антикварнице — сваку причу можемо читати као засебну витрину у којој је похрањено једно сећање или један предмет, али све заједно чине мозаик људског постојања. Језик је густ, сликовит и често метафоричан, са дозом меланхолије и историјско-митолошких референци, као у причи „Гробница”, где се преплићу мит, историја и лична симболика.

„Антикварница” је књига у којој Оливер Јанковић отвара врата једне необичне, али свима нама блиске продавнице – унутрашњег људског простора у ком се чувају сећања, осећаји и предмети. Насловна метафора антикварнице прожима целу збирку: сваки човек је, хтео то или не, својеврсна ризница личне историје, у којој је свака стварчица и свака слика из прошлости попут експоната с непроцењивом вредношћу.

У уводној причи, човеково тело и душа приказани су као простор испуњен витринама, закуцима и полицама. Ту се налазе дечја сећања омеђена двориштем и болешћу, мандолина која носи сетне мелодије, стара писаћа машина верног пријатеља писца, и фигурица плесачице фламенка – љубав на први поглед која се више никада није поновила. Сваки предмет има свој мирис, звук или додир, и кроз њега се открива делић живота.

Збирка је подељена на низ прича, свака од којих представља једну „просторију” антикварнице. Тако читалац корача кроз свет испуњен предметима и причама: мермерне површине у „Карарском мермеру”, меморија укуса у „Причи о дувану”, улични сусрети, старе хаљине, музички инструменти, гоблени и траке с давно снимљеним звуцима. Понекад је предмет у средишту радње, понекад је то само повод за сећање које се разлива у нарацију.

Приче варирају од интимних, нежно-меланхоличних, до оних које залазе у историју, мит и архетип. У причама попут „Гробнице” јавља се мотив колективне историје и митолошког слоја сећања: Гуанчи представљају изгубљени народ, што симболизује културе и језике које гута време. Сохранитељ је фигура изван времена – он подсећа на Харона, архивара или чувара праисконских тајни. У овој причи, два човека са Канарских острва, потомци истребљених Гуанча, сусрећу се са мистериозним старцем – „Сохранитељем” – који чува дубоку пећинску дворану, испуњену удубљењима са исписаним именима несталих народа. Јанковић овде преплиће историјску трагедију са митолошким призвуцима, градећи атмосферу која истовремено делује древно и ванвременски. Овим аутор проширује личну антикварницу на архив човечанства, где се чувају не само лични већ и заједнички, заборављени светови.

Кроз све приче провлачи се тензија између онога што пролази и онога што остаје: Предмети могу преживети свог власника. Сећања могу избледети, али трагови (мирис, звук, додир) могу их изненада оживети. Историјске трагедије бришу народе, али остају записи, симболи, гробнице.

Прича „Хаљина Лауре Варне” доноси два тематски и стилски различита, али подједнако упечатљива света. Упознајемо Лауру Варну – мистериозну, заводљиву жену чија хаљина, „скројена од предвечерњих облака”, постаје готово самосталан лик. Приповедач, драматург и председник жирија, у њеном присуству води борбу између професионалне уздржаности и опојне чаролије коју емитује њена појава. Његова перцепција је пренаглашена, сликовита, понекад халуцинантна, што ствара атмосферу еротског набоја и књижевне игре између маште и стварности.

Прича „Хроника једног инструмента”, нагло нас пребацује у потпуно другачији тон и епоху – у окупирани Београд 1941. године. Овде нема раскошних описа ни заводничких игара, већ тешка сенка страха и неизвесности. Кроз тихо куцање на вратима и разговор двојице комшија, открива се прича о преживљавању, ризику и људској солидарности у времену када је свака погрешна одлука могла значити смрт.

Оно што је зједничко за ове, као и за већину прича јесте снажан сензорни доживљај – у првом делу чулни, бојен еротиком и маштом; у другом, опипљив у својој напетости и хладноћи ратне неизвесности. Аутор мајсторски користи језик да би створио густу атмосферу, било да је реч о лепршавој свили или о тешкој ноћи под полицијским часом. Ово тако постаје и књига о сусретима – било оним еротски набијеним и магловитим, било оним на прагу куће у часу животне опасности – који остављају трајан траг у животима ликова.

Ауторов језик је густ, сликовит и прожет симболиком. Осећа се склоност ка визуелним детаљима, тактилним и звучним сензацијама, као и нежној иронији према пролазности. Наративни ритам је смирен, без журбе, као да читалац заиста разгледа полицу по полицу у старој продавници, свестан да сваки предмет носи причу која заслужује да буде саслушана до краја.

Антикварница као централна метафора код Јанковића није само простор старих предмета већ „унутрашњи простор човека”. Сваки предмет у њој носи везу са неким искуством, особом или емоцијом. Метафора има двоструку функцију: Лична: предмети су фрагменти живота, лична архива онога што је прошло, али није заборављено. Универзална: свако од нас има своју антикварницу, без обзира на културу, доба или друштвени положај. Овим приступом аутор чини приватно искуство општим, стварајући интиман, али комуникативан простор између писца и читаоца.

У већини прича предмет је полазна тачка за нарацију. Он није само физички артефакт већ и симбол: Мандолина, носталгија, мелодија која траје упркос тишини. Писаћа машина, верни пријатељ стваралаштва, али и подсећање на време када је писање било физички и материјално присутније. Плесачица фламенка, кратки тренутак страсти који обележи цео живот. Магнетофонска трака, крхка меморија, звук прошлости који може нестати. Сваки предмет добија своју „биографију”, а кроз њу и наговештај биографије приповедача или лика.

Јанковићев опис антикварнице као тела („топли закутак ребара”, „на врховима прстију”) ствара утисак да је простор жив, органски, да дише заједно с наратором. Ово спаја материјално и духовно, указујући да се човек не састоји само од тела и мисли, већ и од свега што је доживео и сачувао.

Меланхолија је доминантан тон збирке, али није тешка или мрачна. То је топла меланхолија – она која чува, а не она која разара. Осети се и дозирана иронија, као да писац зна да је свака наша антикварница и помало комична у својој непотребној акумулацији успомена. „Антикварница” није књига за брзу потрошњу. То је књига за читање у тишини, уз спремност да вас једна реченица врати деценијама уназад или одведе у далеке крајеве и културе. Она позива да се замислимо над тим шта све ми чувамо у својим личним антикварницама – које предмете, људе и тренутке – и како те невидљиве полице обликују оно што јесмо.

„Антикварница“ је књига која кроз симбол предметa и простора истражује и лични и колективни идентитет. Предмети постају врата у приче, а приче постају начин да се памти и оно што је давно нестало. Ово је литература која не инсистира на заплету већ на атмосфери, детаљу и осећају да је сваки тренутак део једне веће, скривене колекције.

Ово није књига коју се “прогута” у једном даху, већ она у коју се улази као у стварну антикварницу — пажљиво, полако, с оком за детаље, свестан да свака полица и сваки предмет крију причу која чека да буде испричана.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: