детаљ слике: КРК Арт дизајн

СЕЋАЊА НА МОЈЕ ДЕТИЊСТВО

СИМО ЈЕЛАЧА

Колона избеглица је кренула у непознато, кроз дубоке снегове, по јакој хладноћи. Првих неколико ноћи преспавали смо у Грмечу, где нам је отац успео направити некакво скровиште од четинарских грана. Када је колона избеглица кренула даље, нисмо могли да носимо постељину коју смо донели од куће, па је све остало у колибама. Патња је почела. Били смо гладни и било је веома хладно. Током бекства испред немачког напада, ноћи смо проводили спавајући под отвореним небом у дубоком снегу. Само смо током неких ноћи у пределима Лике успевали да преноћимо у нечијим шупама и шталама, под кровом. Наша бекства су трајала пуних девет недеља, до средине марта, када су зиме у босанским планинама биле брутално хладне. Препешачили смо Крњеушу, Босански Петровац, Марјановића До, Смољане, Саницу, Мркоњић град, Роре, Млиништа, Прекаје, Тичево, Мокроноге, Дрвар, Мартин Брод, Кулен Вакуф, Доњи Лапац, Србац, Дољане, Пркосе, Врточе, Плитвичка Језера. Препешачили смо планине Грмеч, Клековачу и Шатор као и Оштрељ и Црни врх. Стигли смо до централне Босне и вратили се, ходајући кроз дубоке снегове. Током тих девет недеља, нас шесторо, заједно, појели смо само три јечмена и овсена хлеба. А јели смо и свежа кравља црева, која је наша мајка управо опрала у леденом потоку.

***

У избегличкој колони, кроз дубок снег, по јакој хладноћи. гладни, голи и боси, кретали смо се споро, као полуживи лешеви. Мајка је носила малу Раду, а Марија, наша најстарија сестра, носила је мене, који сам тада имао око три и по године. Најтежи део је био прелазак преко планине Шатор. Планина је била потпуно прекривена ледом, дрвеће је било огољено, није било проходних путева, а партизани су се нашли окружени немачком војском. Једини излаз је био преко залеђене Шатор планине. Партизани су секли лед бајонетима и кренули напред, а колона избеглица их је пратила, корак по корак, уз планину. Многе мајке су оставиле своју децу у дубоком снегу, не могући да иду даље. Марија ме је носила на својим слабим леђима, тринаестогодишње девојчице. Питала је мајку да ли може и она мене да остави. И када јој је наша мајка дала дозволу, спустила ме је иза оборене букве у дубоки снег, иза којег нисам могао да изађем. Плакао сам и молио Марију да ме поведе, обећавајући да ћу јој купити зелену сукњу кад порастем. Плакала је и Марја. Након извесног времена, када су се већ били удаљили, сажалила се и Марија и вратила се по мене. Када ме је подигла на рамена, загрлио сам је још чвршће него пре. Обеје смо плакали, а ја сам је чврсто држао око врата, молећи је да ме више не баци. И много година касније, када сам завршила факултет, купио сам Марији зелену сукњу и фрижидер од своје прве плате. Ту причу је објавио новосадски Дневник у новогодишњем броју за 1963/64. годину. Написала ју је новинарка Гордана Арок, којој је причу испричала наша комшиница Вера.

Крећући се даље, тако измучени, када смо се нашли у Мркоњић граду, Немци су нас заробили и повели на стрељање. Извели су нас на један пропланак, недалеко од шуме, близу села. А када су партизани чули за злочине, напали Немце свом снагом и успели да нас ослободе, док су нас Немци постројавали у стрељачки строј. Претходна група оних који су претходно стрељани лежала је мртви испред нас. Неки су се још увек мицали по крвавом снегу, а из неких је још текла крв. Ми деца смо већ били навикли на те сцене и нисмо реаговали са страхом. Били смо потпуно утрнули, највише смо осећали глад и зиму. Сви смо ходали као духови.

Мом брату Јови су се стопала смрзла, па му је испала кост из палца, коју је он само извукао и бацио у снег и наставио даље.

А када смо се нашли близу извора реке Уне, партизани су делили хлеб избеглицама. Створиле су се неописиве гужве гладних људи. Јачи су гурали изнемогле, па су и мене гурнули иза улазних врата куће где се делио хлеб. Тако ме је Марија изгубила и помислила да сам заувек нестао. И почела је да ме зове у паници. Срећом, пронашла ме је када је цела колона прошла и поново ме спасила. У близини, иза те куће, прешли смо извор Уне, преко дрвене греде која се савијала под ногама, видели смо да неке мајке бацају своју децу у воду. Марија ме је носила с’погледом напред, не гледајући у воду. Више себи није дозвољавала да ме изгуби.

Сва ова места и догађаји оставили су дубоке ожиљке у нашим сећањима, а Марија их је највише памтила. Мајка је све те патње подносила ћутке, херојски, са нагоном који само мајке могу имати, када су у питању тренуци борбе за опстанак сопствене деце.

***

Средином марта нашли смо се на Плитвичким језерима. Снег је почео да се топи и није било тако хладно као до тада. Шуме су још увек биле голе, а испод куће у којој смо боравили неколико дана, могли смо да видимо језеро Козјак, прелепе зелено-тиркизне боје. У подручјима до којих је сунце тешко допирало, још увек је било снега и леда. Избеглице су се вукле свуда, попут духова, одећа им је била поцепана, многи су изгледали потпуно изгубљени. Гледали су у небо и говорили неповезано. Нису знали где се налазе, нити колико ће то трајати. Ходали су као полуживи, идући ка смрти успореним корацима.

Наш отац је био у партизанима. Није знао за нас, нити да ли смо живи, или, ако јесмо, где смо. Само повремено је успевао да преноћи у нашој кући. Једне ноћи је сањао где смо и куда га води пут до нас. Одлучио је да нас потражи, према својим сновима. Испекао је три хлеба и припремио оно што му је преостало од хране. Није имао никога са ким би се консултовао, кренуо је стазама искључиво према својим сновима. И путовање, пешке, трајало му је три дана. Успут је преноћивао у шталама напуштених сеоских кућа. Пут га је довео до Плитвичких језера и он нас је пронашао. Какву је радост донео нама деци када смо га видели и након што смо се сити најели хране коју нам је донео. Убрзо смо сви кренули кући, путем којим је он дошао. Отац је заменио измучену мајку и Марију носећи нас слабе. Наше повратно путовање трајало је четири дана, ишли смо спорије него што је наш отац ишао у доласку. Били смо исцрпљени, промрзли и болесни, једва смо се могли кретати. Мајка је оцу причала о свим патњама кроз које смо пролазили. Ми деца смо ћутали и ходали без осећања, али смо само знали да идемо кући.

По повратку кући, у селу је избио тифус и недуго затим, наша најмлађа сестра Рада је умрла. Није имала ни две године. Наш отац је морао сам да направи сандук за њену сахрану, и нико други није био да присуствује сахрани осим нас, деце и родитеља. У комшилуку још није било никога, тако је било у то време. Мој брат Јово и ја смо обојица боловали од тифуса. У кући нисмо имали готово ништа за јело, а непријатељски војници су често упадали изненада у кућу, са пушкама упереним у нашу мајку, тражећи храну. Пошто ни ми сами нисмо имали готово ништа од хране, Немци нису веровали мајци, ударали су је пушчаним кундацима, љути, мислећи да их она лаже. Тако мучена, убрзо је умрла, па смо ми деца остали сами у кући, док су партизани држали нашег оца као преводиоца за енглески, а повремено и за немачки језик. Он је те језике знао пошто је претходно боравио девет година у Америци и радио код једног Немца. Када смо се брат и ја опорављали од тифуса, често смо крали муницију од немачких војника, док су они кували храну у нашем воћњаку и, метке предавали партизанима. Немце смо бројали када су долазили нашој кући и партизанима смо саоштавали колико их је и у ком су правцу отишли.

***

Готово ништа лепо нисам имао да памтим из детињства. Одрастао сам без мајке, чијег се чак ни изгледа нажалост не сећам, ишао сам гладан и бос и у поцепаној одећи. Чувао сам свиње од своје шесте године, које су увек биле гладне и улазиле у комшијине њиве правећи штету, па би те комшије увек викали на мене, а ја сам имао утисак да ме сви мрзе.

Радио сам са оцем када сам био тако мали и слаб. Имао сам само седам година. Водио сам волове док смо орали, а мој отац је држао плуг и увек је викао на мене. Воловима нисам могао ништа. Били су гладни, па су хватали сваку травку и једноставно мене бацали с једне стране на другу. Све време док смо тако орали, ја сам плакала, а отац је псовао. Молио сам Бога да и ја умрем, баш као што се мој отац молио да му брод потоне у Атлантику када се враћао из Америке.

Нисам могао ни да идем у школу са другом децом мојих година, због орања и других пољских радова. Дозволили су ми да пођем у школу тек после Божића, када је пао снег, а учитељица Нада Продановић ме није прозивала као редовног ученика све до пролећа. Ипак сам завршио разред са одличним успехом, па ми она није дозволио да понављам годину, како је мој отац инсистирао. Међутим, десило се много година касније да сам на железничкој станици у Босанској Крупи срео свог другог учитеља, Милана Поткоњака, и када је чуо да сам докторирао, заплакао је од радости и повикао из свег гласа:

-„Срећан сам, мој ученик је постао доктор наука!“

На шта сам му ја одговорио:

— „Али Ви сте били мој учитељ.“

***

Дакле, иако нисам имао детињство какво имају деца у свету без ратова, сећао сам се догађаја и људи какви су били у мојој младости. Доживео сам неке дечје несташлуке, који су нас карактерисали као децу. Када сам био довољно одрастао чувао сам стоку у шумама са дечацима мало старијим од мене, уживали смо у брању шумских јагода и печурака, али смо се често излагали опасностима као што су хватање и убијање отровних змија и улазак у пећине. Ми дечаци смо увек имали пушчане метке, које смо крали од немачке војске, па смо их понекад стављали у ватру, а онда бисмо се скривали иза камења и слушали како метци пуцају. Међутим, никада нисмо били сигурни да ли су сви експлодирали. Чувајући стоку, обично смо се такмичили у „рвању“, „бацању камена с’рамена“, „клисању“, „кевању“, играли „труле кобиле“ и слично. Имали смо бика по имену Дикоња, који је важио за најјачег бика у селу, па смо уживали када би побеђивао бикове наших комшија. А највише нам се свиђало када би наш бик победио муслиманског бика. Повремено смо крали туђе воће. Чинило нам се да је слађе него наше. Код куће нисмо родитељима причали о опасним стварима које смо радили на пољима и у шумама. Знали смо како да разликујемо добро од лошег, па смо им се увек представљали у најбољем светлу.

Гавре Јелача, најстарији човек у нашем крају, живео је поред потока Цигановац, и био је познат по томе што је био веома лењ. Током врелих летњих дана, стално је лежао у воћњаку, а када би дошао некоме у посету, седео би по неколико сати и врло мало причао о било чему. Некада је живео и радио у Америци 30 година, али ништа није донео из Америке и није научио енглески. Ми дечаци смо му се врло често смејали, шалили се на његов рачун и исмевали га. Ругали смо се његовој речи „шерап“ (shut-up). Гавре је то викао на сваку детињасту ароганцију и то је било све што је изговарао на енглеском.

Мој брат и ја смо се најбоље слагали са браћом од стрица Душана :Јовом (сви смо га звали Брацо), Тривом, Предрагом и Ненадом. Брацо је био најстарији и био је веома способан за технику. Знао је како да поправи вршаћу машину, вози мотоцикл и прави тамбуре и санке, све што је ико могао да замисли. Предраг и Ненад су били близанци, али нису личили један на другога. Што се тиче година, њих двојица су били између мог брата Јове и мене. Остали дечаци из Јелача мојих година били су Дуле Јанков и Слободан Илијин (Боћо). Наш стриц Душан (сва деца су га звала ћић Душан) је имао пчеле и врцао је мед, који нам је поклањао за зиму. Једног лета, док је врцао мед, ми дечаци смо се стално мотали око њега, умакајући прсте у мед, и десило се да Ненад упадне у посуду са медом. Упао је задњицом у мед, а ћић Душан га је извукао из те посуде и викнуо:

- "Лижите задњицу, децо, лижите је."

Када сам завршио основну школу, у посету нам је дошао стриц Ђуро, који је био колонизиран у Младенову, а био је већ почетак септембра. Ђуро је замолио, нашега оца да мене поведе код себе, где ћу наставити школу и да небих закаснио, уписао сам се у осмогодишњу школу у Босанској Крупи, где сам ишао свега једну седмицу.

У Младенову сам ишао у школу потпуно бос још док су почели мразеви, нисам имао ништа обути, све док ми мој разрени старешина Војо Агбаба није донео опанке. Нисам имао следовање за исхрану, а стриц Ђуро је умро две године након мога доласка, па сам са четрнаест година морао ићи у наднице у сељачкој радној задрузи, у којој ми је управник Светко Малеш уписивао пола наднице, иако сам испуњавао све норме, говорећи ми; ‘’Ти си мали, треба мање да једеш’’. Нисам му то никада заборавио, и доживео сам да му једне прилике не дозволим да уђе у моју лабораторију, у којој сам радио као техничар. Када сам завршио осмолетку, са 16 година, имао сам свега 33 кг, био сам непрестано гладан све док нисам дошао у Нови Сад, код сестре Марије.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: