За своје изборе и опредељења, која су била одређена искључиво мојим књижевним укусом, платио сам немалу цену
Аутор: Марина Вулићевић
Повод за разговор са Савом Дамјановим вишеструк је због тога што у зрењанинској „Агори”, у оквиру његове изабране прозе, читамо допуњена издања његових књига: „Истраживање савршенства”, „Колачи, обмане, нонсенси”, „Ремек-делца” и „Историја као апокриф”. Такође, у издању Градске народне библиотеке „Жарко Зрењанин” недавно је објављена збирка интервјуа Саве Дамјанова „Also Sprach Дамјанов”. Напослетку, ту је и „Епилог”, његова последња књига есеја и књижевноисторијских огледа, као завршни том колекције „Дамјанов: српска књижевност искоса”, у издању „Службеног гласника”. По речима Гојка Тешића, који је уредио ово дело, Сава Дамјанов је један од малобројних научника и писаца који је у нашој традицији проналазио изузетне и заборављене књижевне вредности и тиме остао динамичан и провокативан стваралац.
Индикативан је ваш разговор с Милорадом Павићем, објављен у књизи „Епилог”, због тога што сте у том интервјуу исказали и оно што чини суштину вашег односа према традицији и стваралаштву. Због чега је важно имати на уму наслеђе барока и средњег века, а не само оно почевши од романтизма и Вука?
Пре свега зато што та традиција постоји, и то не као некаква маргина или пуко одржавање писмености већ као врхунски књижевноуметнички ток. Свакако да се ни највеће светске културе не би одрекле једног Доментијана, Константина Филозофа, Венцловића, Орфелина или Мушицког, на пример. С друге стране, важно је то и због континуитета српске културе и литературе, који је очито дуготрајнији од двовековне доминације разноврсних облика вуковске парадигме. Наша вуковска традиција, као и све што је проистекло из ње, такође је имала своје велике домете, али они никако нису једини. Чак су и током последњих двестотинак година постојала другачија усмерења (рецимо: Кодер, Црњански, авангардни покрети, Настасијевић, Пекић па и сам Павић) која су нас обогатила и поетички и вредносно, не само у домаћем него и у светском контексту. Српска културна и уметничко-језичка традиција је полифона, а не монолитна, што представља њену огромну предност. Таква полифоничност је одлика свих великих култура.
На који начин сте упућивали изазов књижевним канонима, као професор, како сте својим постмодерним приступом продрмали уштогљено подражавање, узвишених тема узвишеним језиком?
Звучи парадоксално, али је нажалост истина: афирмисати и ревалоризовати невуковску традицију, код нас је више од изазова канонима: заправо, наша академска и уопште културолошка и институционална сфера доживљава то као јерес. За своје изборе и опредељења, која су била одређена искључиво мојим књижевним укусом, платио сам немалу цену! А управо је тај укус, уз истраживачку радозналост и страст ка новом и непознатом, довео и до мог писања оваквог какво јесте: можемо га дефинисати постмодерним, или неоавангардним, али је резултат био оно што садржи други део овог питања. У српској „мејнстрим” литерарној (под)свести списак тзв. важних, узвишених тема и начина на који им се приступа изузетно је сужен, о чему најбоље сведоче доминантна књижевнокритичка вредновања, од Скерлића до данас. Некима је засметао мој разуздани језик, некима иновативна конципирања текстова, некима визуелни детаљи, некима тобожња баналност или, гле чуда, херметичност. Суштина је била у приступу по себи.
Какве сте реакције добијали поводом бурлески, псовки, пародија, попут оне монтаже Стаљинове главе на тело обнажене жене, или главе Мерилин Монро на голо мушко тело?
Етаблирана критика имала је углавном негативне коментаре: од тога да сам обичан порнограф, преко тога да је све то пука игра без тзв. естетског покрића па све до тврдње да ерудитни професор (што је требало да звучи пејоративно!) нема баш литерарног дара, а хтео би да буде писац. Проблем је у томе што овај вид критике и те како утиче на нашу културну јавност, за шта је мени најсимпатичнији доказ један клип с „Јутјуба” где у центру Београда млади перформер изговара моју наративну песму „Био једном један цар” (из књиге „Причке”), а један му пристојан грађанин прилази и наглас га грди да престане, уз питање како га није срамота јер на тргу има и деце. Срећом, читалачка публика и нова критичарска имена, ширих видика и полифоног доживљаја литературе, реаговали су сасвим супротно и одатле потиче мени један од најдражих комплимената: да сам српски Рабле.
Шта сте усвојили од својих узора, поменутог Раблеа, затим Кодера, Винавера, Павића? Осећате ли сада, с допуњеним издањима „Колача” и „Истраживања савршенства”, да вас нове генерације читалаца још боље разумеју?
Мислим да је то тако још од деведесетих. Нове генерације читалаца су ме боље прихватале него моја сопствена или оне старије. Ова најмлађа, тзв. миленијумска, очигледно моју прозу доживљава као изазов и разуме је на начине које ни сањати нисам могао када сам је писао, посебно моје ране књиге које сте навели, а које су њихове вршњакиње или чак мало старије од њих! Ово очито није пуко нагађање, већ чињенично стање које се може сагледати кроз преовлађујући састав публике на мојим промоцијама, али и на основу текстова који се о тим књигама пишу последњих година. Признајем: то је једна од најлепших ствари које доживљавам на крају свога књижевног пута јер тим читалачким генерацијама и биолошки и цивилизацијски припада будућност. И управо су моји именовани узори (и још неки, овде неименовани, попут Де Сада, Лотреамона или Џојса) имали сличну судбину: генерације њихових синова и кћери боље су их прихватале од њихове или генерације њихових очева. Ипак, волим да истакнем како је у читавом низу уметника којима се дивим и који су несумњиво оставили трага у мојим текстовима (ту укључујем и неке сликаре – Боша, Гоју, Далија; затим филмске ствараоце Чаплина, Хичкока, Гриневеја, Вудија Алена, Фон Трира) најважнији Ђорђе Марковић Кодер, чија ме је језичка, уметничка и животна аура најдубље прожела још у студентским данима, када сам се сасвим случајно сусрео с њим, тада још увек готово сасвим заборављеним у српској култури.
Извор: Политика
