детаљ слике: КРК Арт дизајн

КО ЈЕ ЗАПРАВО МАЈКА, ИЛИ МОГУЋЕ У НЕМОГУЋИМ УСЛОВИМА

(Ђорђе Д. Сибиновић, Плач мачке божје, друго издање, Гласник, Београд, 2022) 

Мр Милица Јефтимијевић Лилић

Човек је увек затечен пред непоновљивошћу животних видова у којима се испољава оно недокучено, истина егзистенције која се отелотворује у појединачном, а литература нас по ко зна који пут подсети на то.

У сусрету са књигом Плач мачке божје, Ђорђа Д. Сибиновића, питамо се, може ли се живот који је предмет уметности, померити, унапредити и променити, посредован њоме?

Ма, како се чинило да нема тема које нису литетарно третиране и да је углавном све речено о животу, увек нас овакве књиге изненаде јер нас терају да се замислимо над сопственим представама о човеку, материнству, судбини, злу и страдању. Тим пре, што их је живот изнудио, што су дошле као резултат покушаја да се нечији живот олакша, па тек да се, и то у виду филма, у вечност прелије једна тешка животна драма породице у коју је стигла принова са неизлечивом болешћу.

Велики уметници најчешће нису велики само у својим остварењима, већ и у поступањима, потреби да другима буду подршка или, као у овом случају, готово спасиоци. Наиме, велики редитељ култних филмова, Буре барута, Чувар плажеу зимском периоду, Пас који је волео возове и других, Горан Паскаљевић одиграће кључну улогу у судбини непознате породице на коју га је Промисао упутила, са њим и Сценаристу, који је у свему учествовао и кроз овај наратив све опредметио.

Читајући књигу Плач мачке божје, Ђорђа Д. Сибиновића видимо да  се  преко ауторитета уметности може у најдиректнијем виду учествовати и преусмеравати ток нечијег живота. У овој оригиналној књизи, колажне структуре, готово једне хрестоматије из које се много тога може научити  (трактат о писању филмског сценарија), и  која је фузија више жанрова, све је чврсто смисаоно повезано те се свет дела и живот  снажно прожимају. Заправо, треба рећи да је ово једно отворено дело којем  циљ није да потврђује жанровске конвенције, већ да их крши сугеришући  ширину живота, силину драматике која се у њему испољава стицајем трагичних  околности и људском племенитошћу инструисаних гестова,  те за коју је карактеристичан поступак онеобичавања. Предмет књижевне обраде, ангажовањем актера  дела, трансформисао се од примарног фактицитета у којем је све било против живота, у бајку са срећним крајем која је изродила и врло узбудљив књижевни наратив.

Шта све томе претходи?

Све почиње неком врстом прелудија, у којем је све наговештено, (да би се у једном моменту и на тај увод с разлогом рефлектирало) трагичном епизодом из 1885. када је извесни  Вофганг Холц, мајстор за обраду камена,  ангажован да ради за цара Фрању Јосифа I како би породици обезбедио стабилне приходе и лакши живот. То га доводи на Јадрнско море надомак Опатије. Снажни одјек камена који се са њим одронио у море и однео га, на симболичком плану наговештава нову сличну драму у савремено доба, овде у Србији.

„Каква трагедија, шта ће бити са болесном девојчицом“, изговара надзорник екипе у безуспешном покушају његовог спасавања. Болесна девојчица је дошла на свет, ко ће се сада побринути за њу. Да ли је отац у беспомоћности пред несрећом излаз потражио у чељустима мора или се несрећа мултиплицирала сама од себе... Тек кроз даљи ток фабуле ово ће се показати као увертира и директна најава главне драме књиге Плачмачке божје који следи. На том месту ће потом главни актери дела, Горан Паскаљевић и Писац, будући  сценариста, разговарати о новом филму који треба да говори на сличну тему, што наравно нико од читалаца  не наслућује, чак ни они. „ Снимио сам Сан зимске ноћи, метафору о нашем колективном аутизму... Хоћу метафору различитости  (подвукла М. Ј. Л) која ће показати да љубав није ако волимо само оне који су нам слични. Хоћу да покажем како можемо бити бољи људи само ако схватимо да нас разлика одређује према другима и према себи“. Ове кључне речи редитеља Паскаљевића,  су истовремено  дубока опомена мудрог уметника који скицира пропаст која се у виду колективног аутизма шири нашим временом и народом, али је и поента која избија из читавог садржаја књиге. Над њима би се требало озбиљно замислити. Нажалост, сиже књиге показује да у људима често постоји патолошки страх  од разлике, од непознатог у другом,  који се чак  повремено интегрише у поругу и изузетно нехуман однос. Шта се то десило са нама као народом, као да нас питају они јунаци књиге, који на то не пристају, подсећајући на традицију бриге за ближњег, на нужно чување “пушке и иконе у кући“. Остаје само, како нас и ова књига поучава,  појединачни гест у спасавању преосталог дела људскости  рода и саосећања са ближњим  што је тематизовано у планираном филму или наративу о његовом настајању.

Ђорђе Д. Сибиновић  је изабрао поступност у развоју радње кроз ведре слике живота опатијског ареала или припрему шећерлема у кући Милана и Анице,  које претходе судбинским збивањима у животу дела.

Ангажман чувеног редитеља Горана Паскаљевића који се прославио бавећи се тзв. малим човеком и његовим великим драмама, сарадња  и пријатељство са Писцем који жели да искорачи из романескног жанра у форму сценарија, њихов елан да заједно створе вредан филм, одводе их у само срце неумитности и животних апсурда. Дознају за девојчицу која болује од тзв. мачјег плача. Но, развој животног "филма" надраста маштовитост филмских и литерарних конструкција по апсурду и крутости правних зачкољица. (Позитиван искорак чини Милка у социјалној установи,и људски реагује, чиме превазилази подразумевану бирократску крутост). У делу је врхунски дочаран покушај да се живот омеђи регулама, али и да се он у својој бујности, чак ни у доба транзиције и свих могућих осујећења, не може зуздати. Режија је ипак у рукама „Врховног“ и то је јасно показано, а потресна животна драма била је велики изазов за дубоко ангажовани однос аутора Ђорђа Д. Сибиновића,  који је изнедрио једно нетипично а маестрално склопљено уметничко дело у којем све врви од снаге живота који се да појединцу (Милан, Аница, Горан)  без обзира на његове способности да овлада њиме, нарочито пред неминовностима какви су суочавање са нечим што се не да променити на боље.

Може ли се, коначно, уметнички транспоновати сва ширина живота, несводивост на предвидљиво и вербализовано? У сваком случају, трајање књижевности потврђује да је она нужна као важан део постојања и специфичног облика сазнања о чему је писао и  Јуриј М. Лотман бавећи се структуром уметничког текста:

„Уметност је изванредно организован генератор језика особеног типа који човеку пружа незамењиву услугу опслужујући једну  од најсложенијих и по своме механизму до краја још нејасних страна људскога знања“.

Управо на тим необичним својствима језика да покрене на твораштво, да да јединствену и ничим налик струкуру, као у књизи Плач мачке божје, поимамао да се заправо сам живот као нека невидљива али умна снага постара да се реалитет  преточи у синтезу фикције и фактицитета.

Ђорђе Д. Сибиновић се, иначе, препознаје као аутор који суверено влада језиком и разноврсним литераним проседеима, (бројне књиге поезије, есеја и романа),  којима се овековечује сила животних изазова и судари са њом, о чему је књижевна критика с разлогом већ изрекла значајне вредносне судове.

Књига Плач мачке божје ипак потврђује да у животу понекад исход буде супротан од судбинске осујећености, чиме се литература очитује и као иницијатор вере у победу над удесом.

Шта нам се даље открива у делу?

Млади родитељи, из социјалних категорија са маргине (радња се одвија у Опатији,  Крагујевцу, Београду, Риму, Паризу), неспремни за сусрет са  силовитим ударом судбине, одбијају да се баве дететом које неће моћи ни да хода ни да се развија, а о којем се иначе припрема филм. Одмах га се одричу. За толико одговорности их није припремио ни живот, нити породице које из болећивости попуштају пред озбиљношћу родитељског задатка, што је нажалост данас прилично честа појава. Млада мајка Даринка, и сама је рано остала без своје мајке. Гнев спрам живота из раног детињства,  трауме којима је осенчено њено биће на самом прагу сазревања, преносиће на оца и друштво уопште. Отац  бебе склон пороцима, чак одбија и помисао да је могао створити такво болесно дете. Лакше је кривицу пребацити на другога, на мајку.  Прихватање судбинских изазова и одговорности далеко је од његовог карактера и окружења у којем је доминирао негативитетом и насиљем.

Али, живот, као у бајкама (испод наслова књиге је жанровска одредница, бајка),   увек изнедри јунака спремног да због љубави учини немогуће.  Деда постаје "мајка" која се надљудски бори са бирократијом у настојању да добије старатељство над њиховим дететом, јер по закону не може чак ни да га усвоји.  И сам  више пута заустављан у сопственом животу (губитак посла, технолошки вишак, бунтовна природа), деда Милан  хвата се у коштац са апсурдима света решен да добије старатељство над унучицом која је већ кажњена свим могућим казнама чим је дошла на свет.

Бајковитост сижеа огледа се у "спољној интервенцији" кад редитељ Горан и сценариста Ђоле (поступак аутофикционализације) долазе да сниме филм о том здравственом феномену који настаје када је један хромозом краћи. Кад се они укључе у ту борбу из чистог алтруизма, великим људским ангажаном доведу  и до разрешења те тешке породичне драме.

Комбинацијом наратива са пасажима сценарија у којем се садржај доноси у складу са логиком развоја филмског сижеа, формира се приповедни низ којим се дочаравају ситуације и ликови у породицама и надлежним институцијама. Аутор примењује карактеризацију ликова посредством језика. Док је језик у првом делу књиге,  у складу са позицијима ликова (породица која не жели дете, вулгарност) али и пун благости, дијалог Милана са децом, са супругом (која га благо милује као вајар тек завршену склуптуру омиљеног свеца), у сценарију је  језик наглашено  сиров, некултивисан а сцене врло експлицитне). Језик наратива и језик филмског сценарија се стога доста разликују,  аутор показује да  филм тражи експлицитније слике и сочнији језик који их прати, док јe  у наративу штива све децентније, осим у нужним ситуирањима социјалне патологије и модерних пошасти какве су проституција и друга застрањења. Без много дескрипције одлично је представљена генерација младих који траже своје место у свету, али и за све траже "надокнаду". Нема оне спремности на жртвовање као код старијих генерација, то је јасно потцртано.

Причу о породичној трагедији прати и, не мање важан,  наратив о једном великом пријатељству у чијој основи је стваралаштво. Насупрот туробним збивањима дати  су сјајни духовити дијалози између редитеља и сценаристе, који у свој круг  укључују и новог  пријатеља деда Милана. Уметност и њен значај за свет приказани су  посредством Филмског фестивала у Риму, дати су кроз врхунску римску епизоду представљања српских аутора и показивање угледа који је наш чувени редитељ Паскаљевић имао у свету. Неизоставно је и апострофирање уметничког блага вечног града, његова заводљива моћ и грандиозност.

Врло успешна комбинација времена и простора, неочкиваних и предвиђених збивања, довешће на крају и мајку до болесне бебе, можда помало и под утицајем ауторитета Горана Паскаљевића, који је налазио решења и за  болести својих пријатеља, али и  до  хепиенда, што књигу заиста чини бајком. Но, пошто се закони живота не могу пренебрегнути, главни јунак неће имати срећу да и њему добре виле, које су носиоци чудесног у бајци, промене известан животни крај.

 Стога је филм, који је обухватио све поменуте драме, апсолутна  потврда да је живот највећа вредност а да филм, тј. Уметност може да промени живот. Има довољно разлога да слово о овој вишеструко значајној књизи Ђорђа Д. Сибиновића, завршимо речима филозофа А. А. Мејера, (проучавао  је Бахтина) који културу (литературу такође) види као: „мистерију, жртвени пир, тајну сусрета и сједињења с Богом.У њој је садржан сплет свеколиког културног стваралаштава, (као и у овој књизи). Једино у мистерији осећа се поредукус вечности, а без њега нема стварања. Учествовање у њој је проживљавање оне најдубље тајне живота скривене иза шеме мита који говори о страдању, смрти и васкресењу“. Све то стекло се и у књизи  Плач мачке божје,  Ђорђа Д. Сибиновића, живот је помало и  сам креирао њен садржај, а аутор га је само зналачки „приредио“.

Мисаоном дискурсу о чудима живота и мистерији која га прожима, лепоти нарације  аутор је додао докуметацију о  судским решењима, отпусним листама и наговестио не романескну већ и стварну смрт редитеља који је кључна фигура у решавању свих животних и стваралачких проблема који су изнедрили овај сиже. Самим тим, ово дело о врхунском чину хуманизма и нераскидивим пријатељствима (једно израсло на несрећи породице),  заправо је омаж Горану Паскаљевићу.

 Прослављени редитељ овај свет (и свет текста) напушта 25. септембра 2020. у Паризу граду његовог највишег уметничког остварења, када се у књизи и завршава филм, односно текст сценарија са оним  чувеним The end.

Но дијалог са јунацима дела се, и након читања књиге, наставља и тражи преиспитивања о литераризованим темама које  дубоко задиру у саме основе човека као бића ума, савести  и емоција.

У Београду, октобра 2025.    

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: