детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧУДОТВОРНА МОЋ СУБЛИМИРАЊА ЖИВОТНИХ СЕНЗАЦИЈА

                            Остаје /нешто /неспојиво/ између неба/ и земље.

                                                                                   Љубомир Вулићевић

Мр Милица Јефтимијевић Лилић

Насловом Кратка шетња Чубурским парком, који би више пристајао роману,  што на симболичком плану ова збирка Љубомира Вулићевића  и јесте јер обухвата  целину живота лирског субјекта, али и целину живота као чудесне смене видљивог и слућеног, физичког и метафизичког, постојећег и домаштаног, смену светлости и сенке, иргу ума и имагинације, свеопште актере те непонољиве игре ставарања  сажете у синтагму Вечна деца (Подвукла М. Ј. Л.). Већ у тој првој поеми почиње титрава игра светла и сенки једног плодног и разбокореног духа који сажима животна искуства и феномене који су око њега. Песник Љубомир Вулићевић нас позива да разматрамо сопствено поимање духа, душе, греха, смисла, креативности, смрти и љубави.У збирку нас уводи песма слика, дуга која је обасјала хоризонт након кратког летњег пљусака, (не дешава ли се то и са душом након ослобађања из окова тела, иза свих драма и понора кроз које се током живота прође) да би се поентирало великом истином о бескрајним моћима Творца који нас и на такав начин подсећа на сопствену креативност. У складу с тим, песник Вулићевић, у свему око себе види и препознаје назнаке те небеске чаролије, тих наговештаја узвишеног на које његов дух реагује и исказује им дивљење јер  човеку је светлост дата антропогенстски и чежња за њом је неутажива :

...  прелепо је

Чудотворчево дело

и у њему шаре

наших путева,

Божијих.

У значењском споју шаренаших путева Божјих,(подвукла М. Ј. Л.)на крајње сажет начин изречена је дубока духовна истина, филозофско поимања живота као целине са универзумом у којем је све сврховито,  где је човек део Божјих планова који се дискретно одвијају и усмеравају га, или заустављају а да тога најчешће није ни свестан, али и позив човеку да и он остави за собом властите „шаре“. Сходно томе, одмах се указује и на космички смисао појединачне егзистенције, који се често превиди па се појединци гуше у осећају сопственог ништавила или бесмисла. Зар нас Шпенглер не упозорава на укидање битка у савременој цивилизацији и нужности  тумачења појава,  иза којих стоји архетип:

... грлим

Прамајку

- трошну земљу,

од глине сам,

Оче,

на грудима

- зелена оаза

маховине,

не призивај ме

под своју

звездану круну.

Без сумње, стварање лепоте и служење лепоти, један је од поетичких  циљева који се овом збирком постиже, осликавање рафиниране осећајности и мисаоности која све сажима,  животна искуства претвара у екстрат духовности и упечатљиве слике у које се доживљено сабија и затвара  као у орахову љуску за трајање и чување. У кроки потезима, у духу минималистичке поетике,  дочарава се дубина разумевања човека као бића које је свесно своје телесне пролазности. Но, то не води у безнађе јер ту је и свест о  души која као део вечности битише и наставља свој пут даље (у шта нас је својвремено убуђивао и Платон у бројним делима) и након укидања физичке егзистенције, те да једино душа зна праву бит слободе иако уроњена у њега мора да служи телу  у тој скучености, (Робиња) :

(виде ли,

ико, ватру

у оковима?),

( ... )

трајемо

у сну

крилатих душа

Вечне деце.

Песник Вулићевић лако исказује дуалност човековог бића које  подлеже и овоземаљским и космичким законима, телесним страстима и страстима душе која жуди за коначним сазнањима, за есхатолошким увидима. У том смислу, збирка Кратка шетња Чубурским парком се у неким тренуцима доима као једно узвишено  сажимање живота човека свесног да му је дато да појми и нешто дубље од појавног, да у себи препозна вечна изворишта мистерије  која је само људско биће,  живота и  света који се свакоме пројављује у јединственом и  непоновљивом виду.

С пажњом биране идеје воде нас ка откривању тамновилајетске суштине битисања која ипак остаје недокучивом, али умним напором спознаје се нужност игре кроз твораштво које осветљава ту непрозирну дубину Божје креације која је дата на радост онима који знају да је прихвате и дорађују било поезијом, музиком или неким другим обликом исказа, те тиме успевају да оставе лични печат, да оваплоте властито послање и сопствену духовност. Да опредмете ту ватру која пламти у духу и телу, да  умноже лепоту коју је Чудотворац већ створио, ту драматику проласка кроз сопствено време:

израња

старо знамење,

заборављени завет,

опроштај,

као стари

занати,

нестају

навике

памћења,

вештине

писања,

испуњава се

Света воља,

одлазе

Вечна деца,

нестајемо

(престају

да нас сањају),

у њима се,

од себе,

опраштамо.

Моћни,

у љубави својој,

љубавници,

силно

размахујућ' крила,

слепи,

ка зениту

стреме,

узносећи

буктињу страсти

као чудо невиђено

и срећни су.

Та буктиња страсти, иако минула пламти непролазно у речима које живе, које оваплоћују све проживљено што се одвијало било у драматици битисања било у игри заноса телесних и духовних. Оне сведоче игру која је нужна, за којом се посеже  да би се проживљени смисао уобручио у лепоту која лепрша за прошлим збивањима. Игра је корен твораштва и Васко Попа је види као једно вечито коло које све повезује: „Затворено коло чине речи у песми. Види се да играју у колу, али се не види око чега то играју.То речи у песми састављају слику извора из кога су поеткле и коме теже“. Такву суштину улоге речи видимо и у Вулићевићевој поезији која упућује на дубље слојеве човекове свести, која је извориште и уточиште креативности:

...само понекад,

један,

једини,

свој,

јесам,

разгрћем

сиво паперје

угасле ватре,

ћутим.

Из таме,

као дух,

израња

старо знамење,

заборављени завет,

опроштај...

Реализујући идеју о људима као о Вечитој деци, (подвукла М. Ј. Л.) зачетој Светим Духом   јер се другачије не би могао ни објаснити настанак људског бића или живот, аутор потенцира ту творачку моћ која нам је дата, и посредством слике Борхеса који записује оно што му неко „ диктира“, каже да су истине вечне и да је свеједно ко ће их записати. Па, ипак! Пишемо јер оно што индивиуа види и проосети увек је другачије, и ова  збирка то доказује.

... не очекуј,

никога неће бити

да памти

наше време...

Сваки стваралац има то мутно осећање присуства нечега, док ствара,  и неретко признаје да сам никада тако нешто не би могао изнедрити да у том процесу није било и те тајанствене творачке силе која је водила и мисао и руку која дела:

сипи моје

људско време,

смрт је,

можда,

само

невина колевка:

видех више

него што

могах поднети.

Смерно узбрах

последњи,

дирљиви,

бели цвет.

Још један

поглед

у Светло.

Ма ко био,

Господе,

спреман сам.

  Онај,

који јесам,

јесам жудња...

Какао год живот био тешак, немилосрдан, недефинисан, у човеку увек остаје жудња за њим, и свако би, упркос томе, поновио исти пут, о чему сведочи Борхесова песма Тренуци, на коју је знаменити песник Слободан Ракитић својевремено написао реплику, Такав си мој животе.

Но, изван сфере стваралаштва постоји свет који поништава позитивне творачке напоре, свет безмерног зла, деструкције,  доминације моћи, демонстрирања силе, израбљивања:

 Марширају

и друге армије,

на пример,

оне,

гладних и

очајних.

Свеједно?

Mогло је тога

и да не буде

(„зашто, уопште,

Нешто?“),

Квантна физика

би, свакако,

рекла, да,

израњајући

из безобличја,

пишући

ове речи,

део сам

невероватног

случаја,

зар не?

Па, ипак...  Живимо у фаустофској ери цивилизације која знање користи како би уништила вредности и тековине стваране кроз време. Не може се пренебрегнути запитаност, откуд толико зла око нас, у човеку. Толико свесног наношења бола, порицања људскости. У том смислу Љубомир Вулићевић проблем зла, као феномена донекле доводи у везу са предачким грехом:

...каозаставепакла,

 перчини им се

злокобновијоре наветру,

ратници иногсвета,

каосенке,

израњајуинестају,

нехајне авети,

кроз наше

цветнеливаде

клизе.

На уснулузмију,

склупчануутрави,

неко се

каменомбацио,

нековуче

проклетство

предака...

Рационално поимање живота и онога што се човеку дешава, често не даје одговоре за којима се  трага. Стога искуствени увиди упућују на живот као ланац више генерација и нужност искупљења. На човекову дуалност, на нераскидиви део свесног и несвесног које почесто загосподари и спроведе у дело то што свесни никада не би ( песма Гад). Овде  је поезија, слово о нужности искупљења  те се нуди као магијски обред укидања тог ланца проклетстава која прате човека због свих претходних огрешења. Као нека врста усмерене бајалице против зла, јер сведочимо злу свуда око себе, страдању нашег народа преко мере и предуго, синтагма заветна земља, подсећа на то:

... уместо Светла,

из Земље заветне,

препотопска неман,

без урлика...

нељудском

поретку бӣтка.

Боже,

мили Оче

наш,

јави се,

слепом колоном

разгласи,

да нисмо

сами...

у Ноћи преврата,

долином проломи

аветињски урлик

челичних немани,

по борделима

Новог века,

наздравља се

хордама

Нових господара,

пролазни

победници

на штиту носе

варљиву

пламену звезду

Широк је низ асоцијативних значења синтагме варљива пламена звезда... Оличење је  илузија и манипулација које су милионе људи широм света одвеле у смрт:

По базарима

трчкарао

испробао сваки

свилени шал.

Испратише ме

гајтан свилом.

(Песма Епитаф)

Међутим, треба писати, (ми смо то нешто између неба и земље) јер то је веза и са будућима, као што смо из списа минулих времена учили о животу оних који су са истим надама и иулузијама, са истом радозналошћу истраживали чудо звано човек, живот, језик:

ЗАБОРАВЉЕНИ ЈЕЗИК

Бескрвно перо

не пријања,

издаје ме,

некад изазовна,

белина,

лепршава,

узмиче,

неисписана.

Речи

заборављеног језика,

као сенке

мртвих риба,

над ишчезлом славом

потонулог краљевства,

над расутим кршем

негдашњих страсти

и нежности.

У човеку постоји нека необјашњива нужност да се исповеда, да оставља сазнања до којих је дошао, да сведочи о лепоти  и патњи коју је проживео, да остави видан траг  присуства у  свом времену,

нисам заслужио

заборав

док не искујем

истрајне  стихове

и тако оправдам

силне изостанке

из најбољих ми

година.

У том смислу Т.С.Елиот каже да: „Поезија остаје језик једне особе која се обраћа другој“. Али и спасоносно прибежиште када се човек судари са апсурдима живота и савремене цивилизације, вера у људски смисао повремено се  губи,  те свако слово постаје стуб уз који се пољуљано сампоуздање уздиже упркос сеновитих аспеката и свести о моћима оностраних сила које повремено запоседају људски ум:

 Дух се,

сâм,

из хаоса устројава

ка лепоти

-пролећном плаветнилу

на осунчаном прозору...

Песникова активна имагинација упспоставља дијалог са песницима источњачке филозофије и онима који подстичу на твораштво ума, на нужност сажетости исказа јер есенцијализам се једино тако може сачувати, а њему је у овој збирци посвећено много пажње. Песник саопштава у ком периоду живота се налази, задивљујућа је свежина његових мисли и богатство идеја и слика.

 Часовничар,

пропали жирант

времена,

затвара радњу,

Мирише

влажна земља.

Девојка

обрће лист

 Но, он не избегава да говори и о ономе  шта још преостаје,  у њему нема страха од одласка.  Испуњен је вишим смислом, сврхом која је остварена у ономе што је градио у варљивом времену, а латинска пословица каже: „Vita homini commodata non donata est/Живот је човеку дат, није му поклоњен“, што имплицира нужност враћања вредности, јер живот ма како протицао, ма шта нас сналазило јесте непорецива вредност. Стога песник оптимистично завршава своје певање сликом девојке у парку која чита књигу, и пејзажем у којем, иако је шума посечена доминира слика кошуте (душе). У нади да тај смисао и вера у књигу и њену мисију неће нестати, у лепоту и креативност,  наглашавамо да је ова „шетња“ Чубурским парком којим се надахњивао и велики боем и песник Слободан Марковић Маркони, дубокоумна, повремено лепршава, повремено стамњена сходно тематском оквиру, да потврђује песника хуманисту и тананог лиричара који суверено влада језиком и рефлексијом. Песника и човека свесног да је испунио своју сврху кроз овоземаљску „шетњу“.

 Уочи Видовдана, 2025. - Београд

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: