|
|
|
 | Ранко Павловић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art
ЂУРИНО БОКАЛЧЕ ЉУТЕ Чврсто ме је ухватила мало искошеним погледом и везала за мјесто на коме сам стајао. Узалуд сам покушавао да начиним још макар један корак, да се приближим крупним очима оивиченим танким трепавицама и обрвама, мермерној цаклини зјениуца и срербрнастом одсјеву изнад њих, коврџавој коси и уснама које су привлачиле неком магичном снагом, црпљеном из лица што је дубоко у себе сакрило руменило, дозвољавајући само да њетов бљедуњав одсјај буде видљив. Црна машна свезана испод дугог врата, чипкаста блуза и свијетлоплава јакна са тамноплавим опшивима с обје стране дугих ревера више су откривали него скривали узбудљиву бјелину груди које су се благо уздизале облинама тек наслућених дојки.... а за Милом срце тужи, утапале су се тихе ријечи у једва чујан спиралан звук виолие.Стајао сам одузет и нијем, непомичан, невидљив можда, заборвљајући да дишем, а крај мене је у слаповима шуморило вријеме, неухватљиво мјерилима које је човјек измислио. Минути, сати, године, све је у тим дугима секундама губило смисао, чврсти музејски зидови размицали су се, као да су жељели да се разбуде из дуготрајног сна и осјете чари бескраја, под је тонуо према утроби земље, бјежећи од корака од којих су деценије по њему изаткале дебелу, непробојну простирку. Дјевојка у плавој јакни почиње да се мешкољи, непријатно јој ваљда што ме заробила, покушава да распетља нити које ме стежу, али њен поглед је немоћан. Чини се да јој се усне малчице мичу, да јој готово невидљив грч протреса лице у које се враћају мрвице руменила, да јој један праменчић косе за милиметар, можда два, бјежи из лаком дисциплиновано учвршћене косе, али поглед, тај ватрени поглед давно је залеђен и ништа га не може помјерити, па зато ни стеге око мог тијела не попуштају.Одједном некакав тресак, ваљда је неко нешто тешко испустио на под, разбија тишину у парампарчад и она се, измрвљена и поражена, повлачи пред буком, неразумљивим разговором, одјеком корака, шкрипом неких врата у дубини дворане. Тргнем се. Из празног рама на зиду, тамо одакле ме посматрала дјевојка у плавој јакни, костиму, жакету, чему ли, запљусну ме болна бјелина. И та бјелина, сторука, слична хоботници какву свијет до сада није видио, ухвати ме и изнесе пред музеј.Стојим збуњен, трљам очи, подижем главу и истежем врат, да ми вечерња свјежина обрише зној с лица.Зажмурим и покушавам да спознам гдје сам и шта се то са мном догађа, али одговора ниоткуд. Љут сам на себе што сам дозволио да ми се помијешају стварни свијет и причини, отворим очи и видим како према мени иде Ђура Јакшић, исти онај којег сам тог пријеподнева гледао на аутопортрету у Новом Саду, не сјећам се да ли у Спомен-збирци Бељанског или у Галерији Матице српске. За руку води лепршаву дјевојку сјетног погледа у плавој јакни. Он смирен, лица окованог недаћама, тужног или можда сјетног погледа, она узнемирена, преплашена.Гледам их док ми прилазе, Ђура чврстим, спорим кораком, дјевојка поскакујући, као да се отима из његове руке. Стварни су, као што сам и ја био прије уласка у музејску зграду, али се сваки час претварају у застрашујуће празне рамове, у којима су данас и вечерас били малчице припити пјесник и сликар и дама у плавом, па се опет враћају у своја обличја. Заустављају се испред мене, а ја не знам шта бих рекао. На крају одлучујем да Ђуру позовем у кафић, ту одмах испред нас, на пиће.– Не пијем – одбија.Примјећујући моју зачуђеност, жури са објашњењем:–Тих неколико обојених капи у чашама дебелог дна, или вино у стакленим бочицама које изгледају као да је лијек у њима – никако!И даље сам збуњен, не знам шта бих рекао.– Него – наставља он – хајдемо ми лијепо у претпрошли вијек, па ћемо у оној мојој крчми, оној што се још неразрушена шепури у анегдотама, као ја у њу ушао да сам себе наградим што сам крај претходне двије прошао и не погледавши их, па ћемо тамо наручити бокалче љуте и пијуцкати до зоре, као људи.– А шта ћемо са дјевојком? – питам. – Ах, Мила, Мила... Ко зна с ким ће она. Или је већ с неким док се држи за моју руку као за олујом одломљену грану.Провукао је прсте кроз браду и погледао према булевару по коме су аутомобили стварали двије свјетлосне ријеке које су убрзано текле у различитим правцима.– Не брини за њу, снаћи ће се она и међу оним месингом и мермером у кафићу у који си малочас мене позивао.Мало поћута, па кад је видио да се с мог лица на тротоар на коме стојимо још није скотрљала знатижеља, помало шеретски додаје:– Знаш, питање је и да ли она хаје за нас двојицу.Мисли ми поново замутише она два празна рама, а онда све прекри тама, густа и љепљива, као каснојесења измаглица.– Опет ћеш закаснити на посао – дрма ме и љутито говори супруга, нимало слична оној дјевојци у плавом.Тргнем се, испржим руку, а онда је нагло повучем од ноћног ормарчића, плашећи се да не преврнем бокалче с ракијом уз коју ћу попити јутарњу дозу лијекова.С ракијом?Ракијом? Бјеше ли оно Спомен-збирка Павла Бељанског или Галерија Матице српске у Новом Саду и јесмо ли Ђура и ја стајали пред зградом Народног музеја у Београду? – Устај, љенчино! – загрми супруга и избриса опиљке сна, као што крпом с трпезаријског стола брише мрвице послије ручка.
|