Интервју са Синишом Матијевићем, дечаком који има необичан таленат
Дечак Синиша Матијевић са Кордуна нашао се пре неколико година у жижи интересовања публике откривши свој необичан дар, да може стварати уметничка дела затворених очију.
Одрастао је у успешног четрнаестогодишњег гимназијалца који пред собом има јасан пут развоја свог талента, интересовања и образовања. Паралелно са медијским представљањем публици, тече и његово учешће на уметничким радионицама и ликовним колонијама у региону.
Од поднева у дворишту куће када је буквално схватио предлог стрица да наслика нешто затворених очију па све до данас, Синиша Матијевић дели свој дар са другима сматрајући да је реалност слична машти, јер и у стварности за њега границе не постоје.
Када си и како постао „чудо од детета“?
То је било готово прије четири и пол године сасвим случајно. Наиме кад је мој стриц из Србије (Рума) био на одмору код нас нашалио се док сам цртао портрет једног комшије из села, да га нацртам затворених очију и ја сам заиста покушао. За чудо многих успело је. Кажу да се дзентлмен не постаје већ да се рађа, тако сам и ја вјероватно рођен са умјетничким талентом па то треба да пробудим у себи, да не будем „чудо“ већ као и сва остала дјеца која имају таленат за умјетност, а рад ће показати тко је успјешнији. Мислим да није добро чекати чуда да се десе.
Сваки пут када видимо како затворених очију ствараш уметничко дело, имамо утисак да не излазиш из свог сна већ да је дело дошло из мрака који је простор рађања идеја. Шта линије значе за тебе? Како оне постају сусрет мрака и светлости под твојим прстима и оловком?
Ја особно не мислим да бих на ово метафоричко питање требао дати одговор филозофског карактера, јер сматрам да је тај мој дар врло једноставан и ефектан, али те линије које повлачим, ја већ видим у глави, а готова слика овиси о мом расположењу, концентрацији итд.
Развој твог талента и одрастање под будним су оком публике већ више година. Сем аплауза, подстрека за рад и труд, ту су и награде. Како је то одрастати са светом задивљеним оним што имаш да покажеш?
Само таленат плус рад дају резултате и то је једина поштена формула успеха. Хвала Богу да су ме други разумјели и подржали, јер без подршке је тешко ићи даље макар имали и најбољи таленат. Ја сам стварно поносан што сам успео изненадити толико људи. Трудим се оправдати сва њихова признања. Околности под којим одрастам доживљавам нормалним, јер тако мора бити. Лако је прихватити подршку, стварно ме одушевљавају људи које не познајем, а који препознају мој таленат. Не сматрам себе великим већ да могу својим талентом међу људима пробудити добро расположење и учинити их срећнијим. Трудићу се да то радим што успјешније да би и њихово задовољство било дио мога успјеха. Најдража ми је подршка афирмисаних умјетника, од њих ослушкујем оно што ме зове којим путем да кренем. Награде су ми инспирација за што више рада. Гледаћу да ми не буду главни циљ. Ако постанем прави умјетник бићу најсрећнији да мој рад буде допринос умејтности у правом смислу те ријечи.
Где данас проналазиш себе између ликовне уметности и поп културе/ шоу програма?
Покушавам то двоје ускладити што више могу, јер је уметност моја страст која се кроз мој дар може ефектно промовирати кроз таленат шоу итд.
У једној радио емисији говорио си о предлогу менадзера од којих један био и вожња бициклом са повезом на очима. Како је изгледало прво излажење са ограниченог простора папира у велики простор без граница?
Тај менадзер је био мој отац који је исто случајно дао ту идеју док је код нас снимала Нова ТВ с циљем да покажем још нешто сем сликања и ја сам одмах пристао. Онда је он рекао да се шали, да то не покушавам ријечима „Оооо Синиша немој разбићеш се па ћу те возити на хитну још куд смо онда стигли“. Свијет без граница постоји само у нашој машти. кад затворим очи чини ми се да се преселим у њега. Не могу још тачно да опишем та виђења, али за сада сам сигуран да се са те стране врло добро сналазим. Тко зна гдје су наше границе, можда оне једноставно не постоје.
Лепо цртање са повезом на очима. Када скинеш повез поново остајеш – ликовни уметник. Шта те све у оквиру ликовне уметности занима и привлачи?
Привлачи ме готово све у оквиру ликовне уметности. Значи највише оловка па осим ликовне и рад са глином, дрветом и картоном.
У раном детињству морао си да прелазиш више километара до школе. Колико је образовање важно за једног талентованог младог човека и који су то нови километри које планираш прећи до својих циљева?
Мени није било тешко, ја сам срећан што живим на Кордуну и да треба прешао бих много више. Образовање је веома важно јер у данашњем свету нажалост већином више значи школа него таленат, али то двоје у комбинацији је пун погодак. Мој циљ није само ово, резултати ће се видети тек за десетак година. Трудим се да будем на земљи поред оца који ми даје највећу подршку не само у умјетности већ и у изградњи животног пута. Испред мене је образовање, надам се да ћу то успешно савладати. Захвалан сам, понајприје, своме оцу, као и равнатељу гимназије и равнатељици школе „Катарина Зрински“ Жељки Стојковић на подршци и труду ка будућем струковном усмјерењу у поменутој гимназији.
Интервју водила: Милица Миленковић
