О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Разговори


СИНИША МАТИЈЕВИЋ: СВИЈЕТ БЕЗ ГРАНИЦА ПОСТОЈИ САМО У НАШОЈ МАШТИ

Интервју са Синишом Матијевићем, дечаком који има необичан таленат
Дечак Синиша Матијевић са Кордуна нашао се пре неколико година у жижи интересовања публике откривши свој необичан дар, да може стварати уметничка дела затворених очију.
Одрастао је у успешног четрнаестогодишњег гимназијалца који пред собом има јасан пут развоја свог талента, интересовања и образовања. Паралелно са медијским представљањем публици, тече и његово учешће на уметничким радионицама и ликовним колонијама у региону.
Од поднева у дворишту куће када је буквално схватио предлог стрица да наслика нешто затворених очију па све до данас, Синиша Матијевић дели свој дар са другима сматрајући да је реалност слична машти, јер и у стварности за њега границе не постоје.
Када си и како постао „чудо од детета“?
То је било готово прије четири и пол године сасвим случајно. Наиме кад је мој стриц из Србије (Рума) био на одмору код нас нашалио се док сам цртао портрет једног комшије из села, да га нацртам затворених очију и ја сам заиста покушао. За чудо многих успело је. Кажу да се дзентлмен не постаје већ да се рађа, тако сам и ја вјероватно рођен са умјетничким талентом па то треба да пробудим у себи, да не будем „чудо“ већ као и сва остала дјеца која имају таленат за умјетност, а рад ће показати тко је успјешнији. Мислим да није добро чекати чуда да се десе.
Сваки пут када видимо како затворених очију ствараш уметничко дело, имамо утисак да не излазиш из свог сна већ да је дело дошло из мрака који је простор рађања идеја. Шта линије значе за тебе? Како оне постају сусрет мрака и светлости под твојим прстима и оловком?
Ја особно не мислим да бих на ово метафоричко питање требао дати одговор филозофског карактера, јер сматрам да је тај мој дар врло једноставан и ефектан, али те линије које повлачим, ја већ видим у глави, а готова слика овиси о мом расположењу, концентрацији итд.
Развој твог талента и одрастање под будним су оком публике већ више година. Сем аплауза, подстрека за рад и труд, ту су и награде. Како је то одрастати са светом задивљеним оним што имаш да покажеш?
Само таленат плус рад дају резултате и то је једина поштена формула успеха. Хвала Богу да су ме други разумјели и подржали, јер без подршке је тешко ићи даље макар имали и најбољи таленат. Ја сам стварно поносан што сам успео изненадити толико људи. Трудим се оправдати сва њихова признања. Околности под којим одрастам доживљавам нормалним, јер тако мора бити. Лако је прихватити подршку, стварно ме одушевљавају људи које не познајем, а који препознају мој таленат. Не сматрам себе великим већ да могу својим талентом међу људима пробудити добро расположење и учинити их срећнијим. Трудићу се да то радим што успјешније да би и њихово задовољство било дио мога успјеха. Најдража ми је подршка афирмисаних умјетника, од њих ослушкујем оно што ме зове којим путем да кренем. Награде су ми инспирација за што више рада. Гледаћу да ми не буду главни циљ. Ако постанем прави умјетник бићу најсрећнији да мој рад буде допринос умејтности у правом смислу те ријечи.
Где данас проналазиш себе између ликовне уметности и поп културе/ шоу програма?
Покушавам то двоје ускладити што више могу, јер је уметност моја страст која се кроз мој дар може ефектно промовирати кроз таленат шоу итд.

У једној радио емисији говорио си о предлогу менадзера од којих један био и вожња бициклом са повезом на очима. Како је изгледало прво излажење са ограниченог простора папира у велики простор без граница?
Тај менадзер је био мој отац који је исто случајно дао ту идеју док је код нас снимала Нова ТВ с циљем да покажем још нешто сем сликања и ја сам одмах пристао. Онда је он рекао да се шали, да то не покушавам ријечима „Оооо Синиша немој разбићеш се па ћу те возити на хитну још куд смо онда стигли“. Свијет без граница постоји само у нашој машти. кад затворим очи чини ми се да се преселим у њега. Не могу још тачно да опишем та виђења, али за сада сам сигуран да се са те стране врло добро сналазим. Тко зна гдје су наше границе, можда оне једноставно не постоје.
Лепо цртање са повезом на очима. Када скинеш повез поново остајеш – ликовни уметник. Шта те све у оквиру ликовне уметности занима и привлачи?
Привлачи ме готово све у оквиру ликовне уметности. Значи највише оловка па осим ликовне и рад са глином, дрветом и картоном.
У раном детињству морао си да прелазиш више километара до школе. Колико је образовање важно за једног талентованог младог човека и који су то нови километри које планираш прећи до својих циљева?
Мени није било тешко, ја сам срећан што живим на Кордуну и да треба прешао бих много више. Образовање је веома важно јер у данашњем свету нажалост већином више значи школа него таленат, али то двоје у комбинацији је пун погодак. Мој циљ није само ово, резултати ће се видети тек за десетак година. Трудим се да будем на земљи поред оца који ми даје највећу подршку не само у умјетности већ и у изградњи животног пута. Испред мене је образовање, надам се да ћу то успешно савладати. Захвалан сам, понајприје, своме оцу, као и равнатељу гимназије и равнатељици школе „Катарина Зрински“ Жељки Стојковић на подршци и труду ка будућем струковном усмјерењу у поменутој гимназији.

Интервју водила: Милица Миленковић


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"