детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАГРЉАЈ

Простори чудесног и недокучивог почели су се пред њом отварати у раном детињству. Пријемчива за тајанствено упијала је приче старијих у којима су се светови додиривали и прожимали. Кроз видљиво и опипљиво назирала се пукотина и зрак њеног ума  пробијао је таму у намери да открије шта је све иза граница видљивог.

„Тамоони“, како су их у тим причама називали, су отуда излазили и плашили је, али будили и њену радозналост јер су оличавали силу, моћ а то је увек привлачно.

Онда су, вероватно под дејством таквих прича, у њеној живој машти почели да добијају форму и да се појављују у сновима, плашећи је. Истовремено у њој се развијала жеља да и сама поседује моћ како би им се супротставила и штитила своје ближње и све добре људе које су они, као по правилу, нападали.

У свести јој се помаља лик високог човека изразито бледог лица који пролази на коњу. Ноћ се неприметно спушта бришући границу између светова. Он се уморан једва држи за гриву свог риђана који изненада из лаганог хода прелази у кас. Као и увек он покушава да га умири нежним речима и додирима. Да га охрабри.

Но, коњ нагло прелази у галоп као да га нека невидљива сила снажно удара бичем и никакве газдине речи које је знао и волео не допиру до њега. Галоп је све бесомучнији а страх коњаника све снажнији. И он јасно увиђа да их нека наднаравна сила без милости шиба те настоје да јој умакну. Чини му се да то гоњење траје читаву вечност и да им нема спаса. У паници коњаник заборавља чак и да помисли на Бога, да  се помоли за спас као и у било којој ситуацији где вреба опасност. Сада му понестаје мисли и снаге као да је све сажето у питање, шта се наједном десило. Откуд је изронило ово зло што хоће да их сатре и прогута. Као да се земља пред њима отворила и из ње похрлили сви „тамоони“ да их разнесу.

Док су се поред њих смењивале слике брда и долина као у убрзаном филму

он је поимао моћ те огромне силе зла која је јача од човека, од његовог снажног коња, и примећивао како му се крв у жилама леди и како је ето изненада стигао час умирања иако је био у пуној снази, спреман за најтеже послове и окршаје са животом.

Очи раширене од ужаса виделе су пред собом понор који ће их прогутати, а да нико никад неће сазнати шта се са њима десило. И већ су руке које су чврсто држале дизгине почеле да попуштају, а смрт се као спасење појављивала и нудила раширене руке да их прихвати и спасе тог фуриозног лета кроз грозоморну таму ноћи. И поче полако да јој се препушта. Учини му се да види мајчино лице које се смеши спремно за загрљај. Толико дуго није видео мајку. Какво олакшање загрлити је поново. И виде себе као дечака који пред опасношћу бежи право у мајчино крило. Још само корак...

Утом, снажно запеваше петлови попут сирене која оглашава престанак бомбардовања.

Небо се нагло предвоји. Из њега изрони правилна наранџаста линија која објави победу над мраком. Коњаник се протеже на ознојеним леђима коња који се одједном заустави тешко стижући до даха.

Били су избављени. Подједнако сломљени и дезоријентисани, стајали су још увек се тресући.

После неког времена кад се дан већ уобличавао као бела испредена нит и показивао правац, кренуше у потрагу за кућом.

Укућани препаднути њиховим изгледом

ништа не питајући похиташе да их прихвате. Крв залеђена у венама коњаника никад се више није вратила у његове образе као опомена на време када је из свог улетео у демонски свет и проживео оно што се никада потом није уобличило у речи и остало као метак да раскида ткиво његовог трајно сломљеног бића.

И коњ је почео да поболева. Одбијао је храну и више никада из каса није прешао у галоп. Као да је та ноћ из њега извукла сву животну снагу и радост.

  А она је ето све чешће суочена с тим да су „тамоони“ све видљивији и присутнији и не чекају глуво доба и усамљене коњанике, већ су се осилили и вребају у сваком часу и на сваком месту. Једино што не могу јесте да опстану пред моћима молитве.  Стога, не заборавимо да се помолимо  у сваком часу и усправимо јер једино тој Божанској  сили ништа не стаје на пут.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: