О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЗАГРЉАЈ

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ЗАГРЉАЈ


 
Простори чудесног и недокучивог почели су се пред њом отварати у раном детињству. Пријемчива за тајанствено упијала је приче старијих у којима су се светови додиривали и прожимали. Кроз видљиво и опипљиво назирала се пукотина и зрак њеног ума  пробијао је таму у намери да открије шта је све иза граница видљивог.
„Тамоони“, како су их у тим причама називали, су отуда излазили и плашили је, али будили и њену радозналост јер су оличавали силу, моћ а то је увек привлачно.
Онда су, вероватно под дејством таквих прича, у њеној живој машти почели да добијају форму и да се појављују у сновима, плашећи је. Истовремено у њој се развијала жеља да и сама поседује моћ како би им се супротставила и штитила своје ближње и све добре људе које су они, као по правилу, нападали.
 
У свести јој се помаља лик високог човека изразито бледог лица који пролази на коњу. Ноћ се неприметно спушта бришући границу између светова. Он се уморан једва држи за гриву свог риђана који изненада из лаганог хода прелази у кас. Као и увек он покушава да га умири нежним речима и додирима. Да га охрабри.
Но, коњ нагло прелази у галоп као да га нека невидљива сила снажно удара бичем и никакве газдине речи које је знао и волео не допиру до њега. Галоп је све бесомучнији а страх коњаника све снажнији. И он јасно увиђа да их нека наднаравна сила без милости шиба те настоје да јој умакну. Чини му се да то гоњење траје читаву вечност и да им нема спаса. У паници коњаник заборавља чак и да помисли на Бога, да  се помоли за спас као и у било којој ситуацији где вреба опасност. Сада му понестаје мисли и снаге као да је све сажето у питање, шта се наједном десило. Откуд је изронило ово зло што хоће да их сатре и прогута. Као да се земља пред њима отворила и из ње похрлили сви „тамоони“ да их разнесу.
Док су се поред њих смењивале слике брда и долина као у убрзаном филму
он је поимао моћ те огромне силе зла која је јача од човека, од његовог снажног коња, и примећивао како му се крв у жилама леди и како је ето изненада стигао час умирања иако је био у пуној снази, спреман за најтеже послове и окршаје са животом.
Очи раширене од ужаса виделе су пред собом понор који ће их прогутати, а да нико никад неће сазнати шта се са њима десило. И већ су руке које су чврсто држале дизгине почеле да попуштају, а смрт се као спасење појављивала и нудила раширене руке да их прихвати и спасе тог фуриозног лета кроз грозоморну таму ноћи. И поче полако да јој се препушта. Учини му се да види мајчино лице које се смеши спремно за загрљај. Толико дуго није видео мајку. Какво олакшање загрлити је поново. И виде себе као дечака који пред опасношћу бежи право у мајчино крило. Још само корак...
Утом, снажно запеваше петлови попут сирене која оглашава престанак бомбардовања.
Небо се нагло предвоји. Из њега изрони правилна наранџаста линија која објави победу над мраком. Коњаник се протеже на ознојеним леђима коња који се одједном заустави тешко стижући до даха.
Били су избављени. Подједнако сломљени и дезоријентисани, стајали су још увек се тресући.
После неког времена кад се дан већ уобличавао као бела испредена нит и показивао правац, кренуше у потрагу за кућом.
Укућани препаднути њиховим изгледом
ништа не питајући похиташе да их прихвате. Крв залеђена у венама коњаника никад се више није вратила у његове образе као опомена на време када је из свог улетео у демонски свет и проживео оно што се никада потом није уобличило у речи и остало као метак да раскида ткиво његовог трајно сломљеног бића.
И коњ је почео да поболева. Одбијао је храну и више никада из каса није прешао у галоп. Као да је та ноћ из њега извукла сву животну снагу и радост.
  А она је ето све чешће суочена с тим да су „тамоони“ све видљивији и присутнији и не чекају глуво доба и усамљене коњанике, већ су се осилили и вребају у сваком часу и на сваком месту. Једино што не могу јесте да опстану пред моћима молитве.  Стога, не заборавимо да се помолимо  у сваком часу и усправимо јер једино тој Божанској  сили ништа не стаје на пут.





 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"