О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


КАКО ЈЕ НУШИЋ ПОСТАО МОСТАРСКА ЛИСКА

Данило Марић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


КАКО ЈЕ НУШИЋ ПОСТАО МОСТАРСКА ЛИСКА


 

„Алекса, ко је онај човјек?“, Алексу је упитао пријатељ Ристо Пичета, са којим је Алекса Шантић, на путу за сарајевску болницу, 1923. године, навратио у сарајевско позориште.
„Није оно било који човјек“, узвратио је Алекса, а Ристо га прекинуо:
„Јест, баш је неки човјек“, насмијао се Ристо и кроз осмјех додао: „Иза леђа ти је исплазио језичину.“
„Ја сам крив, мало сам га пецнуо, надгорњао га...“
„А ко је он? Мало ми блесаво изгледа“, упоран је Ристо.
„Он је Бранислав Нушић. Најпознатији српски књижевник. А, ево, дошао је на мјесто директора сарајевског позоришта.“
„Он директор!? Директор,  још и књижевник,...! И мете смеће испред улаза. Али, али и личи на сметљара.“ Ристо је наставио јефтин мостарски лискалук.
„Ристо, уозбиљи се! Човјек нешто носио, просуло му се пред улазом, па мете… Пред нама је велики човјек, велики... Пред нама је човјек европског имена.“
 
Нушић је одбацио метлу, пришао Шантићу, и након што су се изгрлили, упитао га је:
„Ко ти је овај мудрац, мудрац који се добро разумије у сметљаре.“
„Није важно... Не обраћај пажњу на њ..., он глуми мостарску лиску, али не умије, тек достиже ниво мостарског трехаша, или ублехаша…“ Будући да је Нушић надалеко познат као шалџија, и Шантић говори полушаљивим гласом.
„Важно је. Интересује ме. Имам осјећај да није неважан човјек, а представља се као неки пришипетља“, говори Нушић полусмијешним гласом.
„Имаш право, Нушићу, имаш право... Рећи ћу ти, Мостар има једну посебну фелу људи, под називом лиске, и ово је један од њих. Мало необични људи, зафрканти, а Мостарци их воле...“
„Ко су те лиске, по чему су вољени, шта раде...?“, Нушић је прекинуо Шантића, а Шантић се замислио и одговорио врло уозбиљеним гласом:
„Лиске су особита фела људи, високо цијењени у Мостару, а задатак им је да све мостарске госте намагарче. Да, да, да их намагарче. Али намагарче тако да се нико од намагарчених не наљути.“
„Занимљиво, занимљиво... Ти, Шантићу, знаш да и ја знам засмијавати људе. Би ли и ја могао бити мостарска лиска?
„Ти си највећи србијански хумориста, велик на сваки начи, па ипак, не би могао докучити ту мостарску фелу...“
„Ја не бих могао постати мостарска лиска, кажеш?“
„Кажем!“
„Постаћу мостарска лиска, постаћу, постаћу, и постаћу врло брзо“, реко је Нушић, Шантића потегао за онај дио извијеног брка и изгаламио: „Постаћу мостарска лиска, још ћу, као пријемни испит, намагарчити неког твога јарана, а он се неће наљутити.“
 
За славу Свете Тројице, славу мостарскоцрквене општине, све српско из херцеговачке културе окупи се у предворју цркве и заприча се, заигра, запјева, једе и пије све до предвече. Херцеговачке госте бирају и дозивају мостарски угледни трговци, они који плаћају трошкове свечаности, а госте изван Херцеговине одабира књижевник Алекса Шантић, Господин Алекса, а секретар културног друштва Ристо Пичета формално, и званично, позива све те госте. Тако је и 1923. године, за свечаност, Шантић за првоодабрану званицу уписао име Бранислава Нушића, директора сарајевског позоришта, и наложио секретару да напише позивнице и пошаље их поштом. Наравно, на крају сваког писма била је замолница:
Молимо Вас потврдите долазак.
 
Потврде о доласцима стизале су по очекивању, једино се није појавило радо очекивано писмо од Бранислава Нушића. Алекса Шантић је Бога молио да се појави Нушић, Пичету је стално звао и питао: Стиже ли то писмо?.. И задњи дан, дан уочи прославе, коначно је стигло и то писмо са заглављем Народно Позориште Сарајево. И у том писму кратак, језгровит одговор:
 
ОЈ ПИЧЕТА, ПИЧЕТА, ИМЕ ТИ ЈЕ ДИЧНО, ПРИПРЕМИ МЕНИ НЕШТО ПРЕЗИМЕНУ СЛИЧНО. ДОЛАЗИМ, ваш Нушић.
 
Овај кратак дговор је за три дана доњихао до сваке мостарске махале, улице, сокака и сокачића, и изазвао и оне који никад нису посјетили какву културну приредбу, тако да је на дан славе велики црквени простор био пренасељен, све инсан до инсана. Десетине столова и стотине столица попуњени су два сата прије славља, причало се о којечему па и о неком великом Нушићу, а погледи стално доскакивали до краве, овце и козе, на три ражња, и језици су облизивали уста жељна залогаја.
 
Кад се на челу поставе, пред улазом у цркву, појавио Алекса Шантић са очекиваним Браниславом Нушићем, свеколико се поскочило на ноге и аплаудирало до болова у длановима. Услиједила су обраћања народу, најприје неколико угледних мостарских трговаца (они који су платили ове големе трошкове), да би се на крају јавио господин Алекса и најавио: велико српско име, име које под презименом Нушић и нама годинама допухује преко ријеке Дрине. Наравно, говорио је и Нушић и слушан пажњом која се збивала као Богом дата небеска бесједа.
 
Услиједио је ручак и мирис печења, који је запухивао и мостарске махале. И онда, и онда једна необичност, која је општу знатижељу извила изнад стотине занијемјених глава. Чудо над чудима, како је рекла Даша, она позната мостарска брбљивица.
Сви гости су услужени печењем, једино је сахан пред великим гостом, Браниславом Нушићем, зјапио празан. Зашто? Узнемирен је и господин Алекса. Мук. Очи сијевају, обрве мргодне. Зашто ова срамота, чују се шапати.
 
Кад се народ ишчудио објавило се изненађујуће објашњење. Секретар Друштва Ристо Пичета доноси печење и њежно га полаже на сахан великог госта. Народна маса је занијемила. На Нушићевој здјели лежала је печена кравља пи*ка.
Мук. Погледи стрижу и таласају се изнад збуњених глава. Сви су у чуду и без објашњења. А кад је знатижеља изђикала изнад здраве памети, одговор се коначно поче и објављивати.
 
Велики гост, Бранисав Нушић, у руке је узео и издигао понуђено јело и важно га загледао, па погледе разасуо по гостима, а онда се подигао и руком кренуо да откопчава шлиц панталона.
Поскочио је господин Алекса и запомагао:
„Шта то радиш, шта радиш, Нушићу...!“
„Без бриге Алекса. Без бриге... Ево вадим есцајг...“





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"