детаљ слике: КРК Арт дизајн

НАИВНО ИМИТИРАЊЕ БУКОВСКОГ ИЛИ ФАРСА МЕДИОКРИТЕТА

Немања Зивлак

Уопштено речено жеља сваког писца, приповједача па и умјетника у најширем смислу јесте да допринесе култури човјечанства. Не нужно документарним начином писања, али и тим. Но, када на површину избију жеље, а у мањем обиму искрене и стварне могућности, онда долазимо до наслова овог есеја.
Не желим да се бавим манипулативним примјерима у свјетској књижевности и утицајем на локалне састављаче опскурних пашквила, у есеју ћу се бавити искључиво овим нашим, домаћим да тако кажем, манипулаторима. 
Дакле, чему потреба за наивним опонашањем Буковског?
Теорија књижевности, чак и историја књижевности, није забиљежила сличан примјер да је један писац имао тако снажан утицај на генерације писаца – ако се тако могу назвати – које долазе.
Наравно не у изворном смислу, нити поетици па ако хоћете ни у лирском субјекту о којем говори Буковски.
Живимо у времену да свако, полуписмено или неписмено пискарало, даје себи за право да пише либрета по узору на Буковског. Но, ни ту није крај.
Песимизам Буковског или боље речено песимизам у дјелима Буковског је јасно одређен оног момента кад се у његовој души буди отпор према пређашњем начину живота.
Дакле, не према његовом положају, нити индиспонираности у односу на спољни свијет, него сам Буковски себе гледа очима другог човјека.
Буковски је искрен!
Људи који га опонашају или боље рећи копирају – нису. Буковски у својим дјелима не пише само о себи, пише о времену и друштву у којем је појединац небитан. Пише о стању једне декадентне нације у којој је човјек једна бројка и ништа више. Имитатори Буковског нису проникнули у ту идеју, у тај фактор поетике самог писца.
А шта су то они урадили?
Како сам већ навео, песимизам у дјелима Буковског је везан искључиво за социјални аспект друштва и кроз примарни лирски субјект, а у овом случају је то сам писац, Буковски се обрачунава са наопаким системом вриједности.
Међутим, локални имитатори Буковског песимизам другачије презентују. Њиховој идеји антипод није сам систем нити посрнула идеја социјалних правди односно неправди.
Такође, њихова супротност не лежи у системском несхватању умјетника, јер да је тако били би умјетници. Њихова идеја је заснована искључиво на патетици и мучењу човјека. Та и таква дјела не доносе ни мрвицу објективног, напротив доносе искључиво врло субјективне и погрешне приказе препуне измишљених догађаја и неистина, уопштено – до очаја болна патетика садистичке провенијенције.
Цитираћу Буњина: што је крвавије то је потресније.
Очигледно је и то да имитатори Буковског у својим „дјелима" песимизам шире на друштвене масе и за свој пад – а који је посљедица неангажмана, неспособности и личне  маргиналности – не криве систем погрешних вриједности него човјека. По правилу човјека друге нације, а ако нема њега онда криве било ког другог појединца који је бар мрвицу успјешнији од њих.
Бистри и далековидећи Скерлић својевремено је предвидио ову појаву и као бијесан нападао баш тај вид песимизма и апатије којим се трује народ, али да је жив и он би био зачуђен пред најездом кукавица.
Кад кажем кукавица ту не мислим на птице нити на колоквијални назив за слабиће, ту мислим на људе којим је једино што умију и знају – да кукају.
Кукање, само и искључиво кукање.
Над личном судбином и подло, примитивно и неартикулисано кукање над судбином народа којем припадају, а притом исти тај очај из својих "дјела" смишљено стављају на леђа тог истог народа.
Очај може бити акутан међутим овај хронични очај који се дијели је бесмислен и безобразан.
Упориште у својим наумима да се измигоље са маргине друштва а на коју су доспјели јер им се тако хтјело – да се изразим колоквијално: беспосличарењем, алкохолизмом и глуварењем – ти беспосличари граде на несрећи својих ближњих, својих сународника или било ког другог човјека, притом све чешће и готово без изузетка помињући Бога и убјеђујући да је истина све што кажу.
У раној младости, готово као дјечак, сам научио да свака појава, свако дешавање и готово све на свијету може се гледати из два угла посматрања. Лични, односно субјективни и уопштени односно објективни угао. Изузетни људи, на првом мјесту умјетници свој субјективни угао подређују објективности.
Стога, ја бирам угао снаге, самосвијести, љубави, бриге за ближње, части, достојанства и угао из кога видим срећу. Ниједно зло није за зло, у сваком злу има и мрвица добра а имитаторе Буковског посматрам из само једног угла, јер други не постоји, из угла дијаметралне супротности.
Закључићу, драги читаоче, овом народу нису потребна дјела која у свом наративу имају једину идеју – идеју жалости и патње, јер народ сатрвен скоро па биолошки, уморан од свакодневних сплетки и фарси, издан је и од свог јединог овоземаљског упоришта – умјетности.
Стога је потпуно разумљиво да се један такав народ удаљи од књижевности, умјетности генерално и фокус усмјери на полуинтелигенцију, полусвијет и на људе који му подилазе.
Подилажење маси у својој основи је само лицемјерје и ништа више, а умјетност је сушта супротност томе, те горе поменуте имитаторе Буковског, односно средовјечне фикусе жељне бијега са маргине друштва можемо посматрати само као лицемјере и садисте који своју насладу налазе у томе колику ће бол изазвати у својим патетичним и очајним пашквилама и никако другачије, јер умјетник ма какав био стаће иза свог дјела личним интегритетом, а горе поменути имитатори Буковског ће у одбрану себе, не чак ни тих очајних либрета, позвати руљу којој су подишли. Међутим, без обзира на то колико гласна била руља, ниједан стварни умјетник није тражио валидирање свог дјела кроз опијену руљу, нити му је глас исте ишта значио. Глас историје или историјска рекапитулација дјела је већ нешто друго, а до тада ваља се борити, мушки, срчано, снажно и без узмицања да би неко будуће покољење имало шансу да суди о нашим дјелима и недјелима!
Једини фактор који вјешти имитатори Буковског имају са истим су изражени комплекси ниже и више вриједности и сходно њима бијег од било које мушке одговорности – па чак и оне елементарне и природне – али и изразито вулгаран вокабулар и простаклуци који се не могу сакрити ниједном пјесничком слободом па чак ни назвати књижевном декаденцијом.
Маргинализација ових згубидана није резултат њихове ангажованости на пољу културе, борбе за националне циљеве и интересе или нешто треће, мада они управо цинично и лицемјерно то истичу као основу свог дјела. Не, маргинализација је искључиво резултат њихове наопаке личности и одсуства сваке радости.
Но, како вријеме одмиче све више сам сигуран да ће та песимистична дружина интересних истомишљеника створити једну апатичну, неборбену, раскукалу и очајну генерацију којој ће бити непојмљиво да је уз све обећање које је добио од Бога, Мојсије ипак морао да удари штапом по мору да би се раздвојило.

Дакле, морао је сâм нешто урадити и толико је било од њега тражено.
Такође, њима је потпуно стран стих великог српског пјесника и владике Петра Другог Петровића Његоша:
„Прегаоцу Бог даје махове"!
Премда је био највећи српски Јеремија, Његош није пропустио прилику да нагласи да борба нема алтернативу, ако ништа барем борба за идентитет.
Неспорна је чињеница да ако се овако настави добићемо масу којој је једини идентитет кукање над злехудом судбином, песимизам, згубиданство, вјечно незадовољство и апатија, све зачињено мржњом и идеолошком острашћеношћу.

А сва даља прича о томе колико је то важно у одбрани волшебних националних интереса – које истичу јер им то служи као значајна референца, заправо штит од сваке рационалне анализе њихових дјела, јер кад се заштитиш националним интересом онда свако ко се дрзне да нападне твоје дјело по аутоматизму је издајник и непријатељ, без обзира што то „дјело“ у суштини није ништа друго до скуп бесмислица – није ништа друго до: фарса маргинализованих медиокритета!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: