|
|
|
ПОЕЗИЈА ЖЕЉКЕ АВРИЋ ОТКРИВА ДУБИНУ ЉУДСКОГ ПОСТОЈАЊА  | Нина Симић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ПОЕЗИЈА ЖЕЉКЕ АВРИЋ ОТКРИВА ДУБИНУ ЉУДСКОГ ПОСТОЈАЊА
Рецензију књиге „Изван, изнутра“ Жељке Аврић приредила је Нина Симић, уредница издавачке куће 4SE из Београда. Њен избор и уреднички рад сведоче о томе да ова збирка поезије заслужује пажњу шире читалачке публике.Књига је објављена 2024. године, а већ је овенчана значајним признањима, између осталих – наградом „Шушњар“ у Републици Српској и „Печатом вароши сремскокарловачке“ коју додељује Бранково коло. Ови подаци говоре да је реч о делу које је препознато и у књижевним круговима и у ширем културном простору.Рецензија коју објављујемо није само критички осврт, већ и свечана беседа која уводи читаоца у свет поезије Жељке Аврић – свет у коме се „изван“ и „изнутра“ прожимају, откривајући дубину људског постојања.
Песникиња Жељка Аврић пред својим делом
Нина Симић - уредница ИК 4СЕ
Добро вече даме и господо,
Припала ми је част да вам се овом приликом обратим испред издавачке куће 4СЕ из Београда и изразим захвалност вама што сте својим присуством решили да оплемените ово књижевно представљање, али и ауторки која се с пуно поверења с нама упустила у овај издавачки подухват. Умногоме је дихотомна природа овог дела, зато је, чини се, збирка тако складно и понела назив Изван, изнутра којим је насловљена. Не очитује се то само у илустрацији на корицама, већ и на плану подробног проницања у природу онога што сами јесмо и оног што представљамо за друге, или пак, оног што и од себе и од других тајимо, оног што коренито, у нутрини, настојимо да однегујемо и оног што надире изван контекста који препознајемо као родни и утолико више „природни”. Ауторка пева ангажовано, али не и морализаторски, она не пребира генерички по жицама устврђене друштвене проблематике, већ нудећи слику стварности без честе формалне запитаности вешто потеже питања која чињенично потресају до сржи и катарзично потпомажу извијање логосне вертикале; чини то предано и осетно усхићено, али без сувишног, за песму оптерећујућег патоса – и по свему судећи, не оставља читаоце, ни слушаоце равнодуним. Иако се на мах обраћа оној, ономе, онима – она не негује прекорни наратив у дискрепанцији између „нас” (доносилаца правих вредности) и „њих” (којима недостатак истих спочитавамо). Напротив, ауторка није изван токова, приступа им изнутра, чинећи да свако „они” само по себи постаје „ми”, проговарајући каткад из перспективе лирског субјекта, или, најчешће, из његове непосредне близине, с позиције – блискости, јер баш се свих нас тиче и безмало сваким стихом можемо готово болно освестити да само „ми” и јесмо „у себе сишавши” (како то песникиња формулише), те да се само као такви можемо созерцавати и изван и изнутра, или, пак, можемо решити да од себе престрављени останемо неспознати док се не преобратимо у сен сопствене сени. Жељка савладава горостасне препреке при изналажењу праве мере и твори склад у општем и свакодневном неспокоју ил' хаосу који опева, али ипак именује друкчије, на пример „безнађем које нараста као трудан облак”. Наизглед парадоксално се у таквој атмосфери остварује хармонија јединства – садржана у домену препознатљивог – „свог” – и иако није испразна (како би тупо одзвањала), њен се слојевити ехо проноси чак и кад јој је „у експлозији тишине” природа прећутна или „једвачујна”, управо стога што није преварна, ни пуком формом подражавана, већ заистински проживљена у суштој бити бића. Такво биће бисмо ипак могли разазнати као човечно (ма како суптилним, а сложеним се разлучивање између зверског и човеку блиског могло у појединим сликама чинити), јер квалитет материјала од ког смо саздани држи на окупу поменуто „ми” као појам заједништва – управо у нашој способности за тананост суштине таквог распознавања. Непобитна је Жељкина веза са овим поднебљем и његовим историјским, геополитичким бременом, богатим културним наслеђем и препознатљивим менталитетом (или, боље речено – духом), отхрањеним на земљи посебне тежине и надахнутим дахом необичне свежине – та се веза обзнањује у готово свакој строфи. Али, људскост (и превасходно питање душевности) која је у овој збирци проблематизована, она је коју можемо сматрати човечно универзалном. Она се може црпети само изнутра из најбистријих дубина које је човек кадар изнедрити, али је вођена и оним квалитетима изворног добра (непојамне покретачке силе духа) – за које сматрамо да су изван сваке категорије у коју је тај исти, по природи дихотомни, човек могао умешати препознатљиво људске интересе. Дакле, Жељка јесте умногоме родољубни песник, али је уједно и грађанин света јер њен род није само српски, већ опште – људски и то је кадра бистрог ума и развијене критичке свести даровито преточити у песничку слику. О томе како ауторка изван и изнутра приступа човеку савременом, али и свевременом, у сасвим актуелном контексту, језиком ком помаже да истраје под притиском жрвња времена, можда понајбоље сведочи песма: „Они из првих редова” (стр. 8, циклус Ходачи, Сенке) Пред нама је, дакле, песникиња зрелог израза која се успешно огледа у свим дисциплинама. Било да се пише слободним стихом или правилним метром, архаичним језиком натопљеним духом древних времена или проговором препознатљиве ововремене непосредности: какви год стилски или изражајни оквири били у питању, Жељка ће у њима створити садржајну песму. Осврнимо се, како бисмо то илустровали, и на сонет (ком је Жељка вична) о једнако актуелној теми и препознатљивим ликовима оних који су уврежено речено „само гледали и радили своја посла”:
„Сонет џелату” (стр. 60, циклус Помрачења, Свици)
Чини се да смо на нивоу збирке добили јединствену прилику да уочимо како друге, као и себе саме, неретко губимо у ковитлацу о ком Жељка Аврић пева – оном који нас неспутаним поетским замајцем наизглед грубо отвара и ка појавној спољашњости и ка нутреним скривницама; који нам омогућава да се и сами разоткријемо и потом однегујемо, како изван друштвено и културолошки задатих оквира, тако и изнутра, у самом средишту оног неисцрпног источника из чијих тамних дубина Жељка вешто захвата и на песмотворно светло износи слику – дихотомно изванредан и беспризоран одраз свега што за себе и друге јесмо, и уједно наговештај онога што бисмо као људи по својој природи могли да будемо, ухватимо ли себе у часу пре но што (напослетку, прекасно) и сами у неверици увидимо да смо себи – прошли, далеки ил' страни:
„Неверица” (стр. 39, циклус Смрти, Посмрћа)
 Детаљ са промоције у Сремској Митровици, 10.12.2025.
|