Страшно је то што млади, па и цијеле породице, одлазе, што нам је село готово опустјело, што су све дужи редови пред конзулатима и амбасадама, али је још страшније што нам са политичких говорница саопштавају да ми заправо добро живимо...
Аутор: Маја Исовић Добријевић
Промоција нове збирке пјесама књижевника из Бањалуке Ранка Павловића под називом “Вински сонети” биће одржана је у сриједу, 24. априла, у Вијећници Културног центра Бански двор у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”.
Књижевник Ранко Павловић пише приче, приповијетке, романе, поезију и драмске текстове за дјецу и одрасле. Рођен је за вријеме Другог свјетског рата у Шњеготини Горњој код Теслића. У родном мјесту је завшио основну, а Учитељску школу у Бањалуци. Кратко вријеме је радио као просвјетни радник, а затим се бавио новинарством.
Радио је као новинар и уредник у сарајевском “Ослобођењу”, а затим је био директор новинско-издавачке дјелатности, те директор и главни и одговорни уредник издавачке дјелатности у “Гласу српском”. Живи и ради у Бањалуци. Објавио је осамнаест збирки пјесама, седамнаест збирки приповиједака, пет романа, двије збирке есеја, књигу књижевних критика и десет радио-драма за одрасле, затим осамнаест збирки прича за дјецу, шест збирки пјесама за најмлађе, два романа за младе, десетак играних и објављених текстова за дјечја позоришта и петнаестак радио-игара за дјецу. Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела.
Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Његове пјесме и приповијетке превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, њемачки, холандски, шведски, руски и друге језике.
Са Павловићем за БУКУ разговарамо о књижевности, животу писаца код нас, одласку младих са ових простора и другим темама.
Имајући у виду да сте дуго у свијету књижевности на почетку бих Вас питала - шта је Вама књижевност?
Нешто без чега се не може. То говорим и као писац и као читалац. Имам толико идеја, мисли, порука које желим саопштити. Сликати или компоновати, на примјер, не знам и преостаје ми да то ријечју саопштавам. А као читалац, питам се колико би ми живот био сиромашнији да се не дружим с Књигом (да, намјерно је написано велико почетно слово)?!
Шта значи бити књижевник код нас, може ли се живјети од тог позива?
За књижевност се може живјети, од ње никако, уколико нисте изузетно популаран и високотиражан писац. Пуна су нам уста критика претходног истема, у коме је, истина, било доста нелогичних ствари, али тада је, на примјер, писац за краћи роман (десет ауторских табака, око 160 страница) обавезно добијао НАЈМАЊЕ десет просјечних плата у БиХ у протеклој години. Данас се из буџетских средстава намијењених за културу (а она се за културу издвајају на кашичицу) као подстицај за објављивање нове књиге издваја једва толико да би то могло бити довољно за њену промоцију. Ауторске хонораре писцу и рецензентима нико и не спомиње, плате уреднику и другим запосленим у издавачким кућама (ако таквих данас уопште има изузев оних које су ослоњене на буџет и окренуте намјенским потребама) такође.
Колико су у нашем друштву цијењени књижевници и њихов рад?
Чињеница да Удружење књижевника Републике Српске, за разлику, на примјер, од Удружења потрошача или радио-аматера, није добило статус удружења од посебног друштвеног интереса, најбољи јеодговор на ово Ваше питање.
Данашње друштво је друштво брзих информација, скандала, ријалити емисија и сличних појава. Колико је управо данас важно застати, промислити, прочитати?
Више него раније, када нисмо били тако нападно бомбардовани шундом. Предлагао сам да бар на Свјетски дан књиге или на Свјетски дан поезије дневници наших телевизијских и радио-станица почну тако што би неки пјесник или глумац прочитао пјесму, да листови на насловним страницама објаве поетски прилог. Нисам сазанао да ли се томе неко макар насмијао. А то би скренуло пажњу на потребу читања, потребу враћања себи, можда макар начас одвратило пажњу од силикона и којекавних ТВ-задруга.
Колико је важно за једног писца да се осврне на свијет у којем живи? У том духу шта бисте Ви издвојили и као горуће проблеме нашег друштва, овдје, данас у Бањалуци?
Много тога. На примјер, да неко стручно, на нашем примјеру, објасни шта је то либерални капитализам, ко се за њега борио и зашто. Да ли само зато да позватварамо мношто профитабилних фабрика, да створимо услове да се одређен број појединаца обогати, да од некадашње радничке класе створимо јефтину радну снагу, да наши представници у власти, радили или не радили, имају европске плате, па и веће од тога, док они који су их бирали једва преживљавају. Затим, било би занимљиво бар покушати дати објашњење зашто је важније да одређени број руководећих мјеста у јавним установама и предузећима припадне одређеној странци на власти, а да се претходно не утврде критеријуми на основу којих ће се бирати и бити постављани. Онда, како је могуће да јавна предузећа послују са губицима а да за то нико не одговара? О потреби нове дефиниције демократије, гдје би се рекло да је наше демократско право само да изаберемо, а да се нас више ништа не пута, да се и не говори. Итд.
Који књижевни јунак Вас инспирише? Ко је Вама најзначајнији јунак књижевности и зашто?
Како год окренем, то је Дон Кихот. Готово свако од нас види себе у њему, као фатаморгана привиђају му се вјетрењаче, осјети крхко копље или перо у руци.
Један од највећих проблема друштва у којем живимо је одлазак, како младих, тако и старијих људи, комплетних породица. Како Ви гледате на ову појаву?
Ма колико апсурдно изгледало, има један проблем већи од тога. Страшно је то што млади, па и цијеле породице одлазе, што нам је село готов опустјело, што су све дужи редови пред конзулатима и амбасадама, али је још страшније што нам са политичких говорница саопштавају да ми заправо добро живимо, само то не знамо, да се и раније одлазило па се није због тог кукало и слично. Без повратка вјере у друштво у коме живимо, нема ни заустављања одласка у земље у којима се много боље живи.
Ми смо људи који се раздвајају, битни су нам нација, религија, етнија, ако не то увијек ћемо наћи нешто што ће нас одвојити од других и другачијих. Како наћи нит која нас спаја, а не раздваја?
Човјек је национално оријентисано биће, осјећа се Ромом, Србином, Бошњаком, Хрватом, Енглезом, и то треба да буде његов лични осјећај, наравно, на позитиван начин придружен колективном националном осјећању. Ништа више од тога. Већ од обданишта, од првог разреда основне школе треба дјецу учити да поштују друге и другачије. А што се тиче нити коју сомињете у питању, њу ће нам можда моћи понудити тек неке будуће генерације политичара, којима ће главни циљ бити да стварају боље услове за живот човјека, за потпуно испољавање његових демократских права.
Шта бисте са данашње позиције поручили младим књижевницима и онима који то желе постати?
Читати, учити, тражити узоре у домаћој, нарочито народној књижевности. Можда ће неко рећи да је ово анахроно, али треба знати да се све може саопштити на савремен начин. Угледање на помодне трендове у свјетској књижевности, нарочито на тиражне књиге из такозваних школа креативног писања, мало ће доприносити стварању аутентичног, оригиналног књижевног гласа.
И за крај, можете ли нам рећи које књиге Ви посљедњих дана читате, шта бисте нам препоручили за читање и промишљање?
Био сам у жирију Завода за уџбенике за избор најбољег рукописа њиге за дјецу. Мало је аутора који прате сензибилитет савремениг дјетета, мало је понуђених рукописа који би били по мјери данашњих дјевојчица и дјечака који путем интернет имају свијет на длану, а да ти рукописи баштине и традицију тла на коме живе могући будући читаоци. Затим, добио сам Сабрана дјела готово заборављене Гордане Тодоровић, која је сјајно приредила Милица Миленковић. Како је био раскошан таленат те наше пјесникиње која је спадала међу најзапаженије неосимболисте српске поезије средином прошког вијека, раме уз раме са Бранком Миљковићем! Штета то је млада умрла, али је ипак оставила импозантно дјело.
Извор: БУКА магазин
